Watch Dogs Legion (2020)

Svi mi verujemo da je Ubisoft pronašao svoju, takozvanu „savršenu“ formulu igara, makar po njihovom mišljenju i sada, mi korisnici, smo primorani iznova i iznova da „uživamo“ u igrama koji su praktično reskinovi njihovih prethodnih igara. Iskreno, ne znamo ni kada je taj njihov trend krenuo, ali nekada davno, skoro pa na početku trenutne generacije, najavljen je Watch Dogs. Open world igra koja je trebala da bude drugačija od bilo čega što smo videli do sada. Prelepa grafika, neverovatno mnogo mogućnosti hackinga, tmurna i tužna priča glavnog lika. Sve je bilo, na papiru, savršeno, ali ne i sa izlaskom igre. Watch Dogs je popio mnogo kritika, najviše zbog toga što igra jednostavno nije izgledala kao na predstavljanju, a onda i zbog nedostatka featuresa koji su bili obećani. Sada, kada retrospektivno gledamo na nju, ipak je bila nešto posebno, ako ništa drugo, makar zbog atmosfere. Ipak ta mračna priča antiheroja Aiden Piercea koji je samo želeo osvetu, nije bila za svakoga, te nam je došao Watch Dogs 2, koji je u izvođenju bio unapređenje u odnosu na keca, ali po atmosferi, totalno drugačija igra. Neki bi rekli hipster simulator ili jednostavno igra pravljena za najšire mase, a tako je i završila. Iako po mnogima bolja od keca, prošla je ne toliko primetno baš zbog toga što je praktično nestala u svojoj ambiciji da se svidi svima.

Godinama kasnije, dok smo još uvek u istoj generaciji konzola iliti na izdisaju istih, dolazi nam Watch Dogs Legion – naravučenje svega šta je Ubisoft urado sa franšizom do sada. Čim je igra najavljena, hajp nije postojao, jer smo očekivali apsolutno istu igru kao prethodnu, sa malo dodatih stvari, sa istim sistemima, sa malo futurističnijom pričom koja zauzima mesto u Londonu deceniju ili dve od trenutnih dešavanja. Naučeni promašajima koje je Ubisoft napravio proteklih nekoliko godina sa svojim naslovima, nismo puno ni očekivali, čak ni od famoznog sistema „da je ceo svet živ“ da svi ljudi imaju svoje rutine, da je ceo grad ispunjen živim pojedincima koji prate svoje živote, ali koji mogu postati i glavni likovi u igri. Hmm intrigantna pomisao, ali kao što smo rekli, naučeni svemu do sada, jednostavno smo sve uzimali sa malom dozom rezerve jer, pa to do sada niko nije uradio, a mnogo njih je obećavalo upravo takav sistem, i to datira još od prošle generacije konzola. Proteklih nedelju dana smo imali prilike da igramo Watch Dogs Legion i da saberemo naše utiske i podelimo sa vama, ali ukratko rečeno, ovo jeste najbolja WD igra do sada.

Priča se vrti oko DedSec organizacije, koja je optužena za bombaški napad u Londonu, a na vama je, totalno random karakteru iz sveta, rešite misteriju i skinete ljagu sa imena ove hakerske organizacije pomoću, pa apsolutno svih ljudi u Londonu. Pa odakle da krenemo, verovatno od same prezentacije igre, koja je u osnovi, pa Watch Dogs. Čim uskočite u Legion, dobićete osnovne instrukcije i ono šta će vam prvo pasti na pamet da ovo jeste „samo još jedna“ Watch Dogs igra koju igrate, genetski nastavak dvojke po pitanju osnovne mehanike kretanja kao i stvari koje možete raditi na početku. Ništa novo, mnogo toga starog, generalno ništa šta bi vas oduševilo. Najzanimljivija stvar u prvih nekoliko sati je definitivno futuristička verzija Londona, jer izvedbu Londona nismo videli od neke tamo GTA igre od pre više od dvadeset godina. Ovo je malo, drugačije, zanimljivije, interesantnije u apsolutno svakom smislu. Dronovi koji se kreću iznad vas, opušteno možemo reći Amazon sa dostavom svojih narudžbina, hologrami koji zamenjuju statue, neonke na većini automobila (prim. aut ?!), futuristički izgled automobila pa čak i onih bez vozača. Sve izgleda kao neka utopijska verzija stvarnosti, nešto šta bi mogli da zamislimo da će se stvarno dogoditi, ali ništa toliko iznenađujuće i drugačije u odnosu na šta smo navikli, što je generalno, dobra odluka. Watch Dogs Legion već na početku pokušava da vas uvuče u intrigantnu priču jednostavnim likovima i osnovnim mehanikama, ne pokazivajući apsolutno ništa novo, već držeći se starog recepta koji je eto, funkcionisao za dobre igre kakve su bile dvojka i kec, ali ne i revolucionarne.

Nekako verujemo da će svaki igrač prvih nekoliko sati provesti isto kao i mi, razgledajući London, povezivajući elemente koje postoje u stvarnosti, koji vam stoje u glavi sa alternativnim izgledom u igri. Ponovno upoznavanje ovog grada je bilo, pa i više nego zanimljivo, pogotovu uzevši u obzir da vam je od početka, apsolutno ceo grad na raspolaganju za razgledanje. Prva stvar koju smo primetili je da je masivan, u apsolutno svakom smislu, ali ne samo to. Legion je prva WD igra koja ima gustu i najrazličitiju populaciju od svih igara do sada, što ima smisla jer je London ipak multikulturni grad sa previše kultura i tipova ljudi. Kada sve ovo stavimo na papir, nekako nam se čini da je izbor grada za Legion bio poprilično logičan, jer pored par gradova iz Amerike, ovo jeste grad sa najviše kultura i tipova ljudi, a to je ono šta je najbitnije u samoj gameplay mehanici, a Ameriku smo jednostavno, previše puta gledali u igrama.

Watch Dogs se uvek oslanjao na gedžete koje možete koristiti, koji mogu, ali ne obavezno, da vam pomognu da završavate misije koje morate da odradite, zadatke koje vam DedSec zadaje. Kako smo napredovali kroz igru, iznenadila nas kolicina stvari koje možemo koristiti i načini na koje mogu da nam pomognu. Čak i kada bi uzeli da stavimo sve na papir, bilo bi poprilično nezahvalno nabrajati ih, jer u trenucima smo shvatili da ih ima toliko, da verovatno mnoge od njih nećemo ni imati prilike da probamo, ukoliko igra ne diktira drugačije. Sabotaža, izvlačenja informacija, praćenje ljudi, špijuniranje, sakupljanje takozvanih dead-dropova radi zarađivanja para preko kriptonovčanicama su samo neke stvari koje ćete raditi. Retrospektivno gledano, dosta mehanika iliti mini-igara koje su ubačene u Legion su praktično već postojale u nekom obliku u prethodnim igrama, što nije loša stvar. Ubisoft je filtrirao dobre stvari, unapredio ih i „izmislio“ ponovo za Legion, odbacivajući sve ono šta je loše, nepotrebno ili suvišno. Naravno, ne možemo reći da gomila drangulija u obliku gedžeta neophodno za prelazak igre, ali vam je dozvoljen izbor koji isključivo zavisi od vas, kao i od likova sa kojima želite da igrate, koje želite da regrutuje, a tu dolazimo i do najzanimljivijeg dela igre.

NPC sistem ili kako bi oni rekli, glavni protagonista može postati apsolutno svaki karakter u igri, u bukvalnom smislu. Kada smo čuli to, pomislili smo, nah, to nije moguće niti će biti ostvarivo, ali Ubisoft nas je poprilično prijatno iznenadio sistemom koji su izgradili isključivo za ovu igru. Na početku imate izbor od nekoliko random karaktera. Svako od njih ima svoju vrlinu i manu, nešto u čemu je dobar, mnogo toga u čemu je loš, na vama je da izaberete šta najviše odgovara vašem stilu igranja i krenete u avanturu. Nakon dobijanja prvih DedSec instrukcija, krucijalno je regrutovati što više ljudi, kako bi napravili malu (ili veliku) armiju podanika koji će se odupirati režimu (nešto šta i nama treba). Kada pogledamo iz ovog ugla, prošle igre su služile kao zagrevanje za ono šta je nastupilo u Legion igri. Oduvek ste mogli da radite profil NPC-eva preko vašeg mobilnog telefona u igri. Mogli ste da vidite čime se bave, šta ih muči, zbog čega su anksiozni ili srećni, ali nikada i da interaktujete sa tim. Stvari su se promenile ovde, pored svega toga, možete u svakom trenutku inicirati razgovor i zaroniti dublje u živote apsolutno svakog NPC-a u igri. Ukoliko želite da „postanete on“ da bude deo vaše armije, morate da ga pridobijete, a to ćete uraditi rešavanjem njegovog trenutnog problema koji ima ili jednostavno prekidanjem rutine radi upoznavanja. Nešto nalik stvarima u stvarnom životu.

Najzanimljivija stvar u tome što, dubljem istraživanju svake ličnosti, vi stvarno možete videti i istražiti njihove rutine, mesta koje posećuju, navike i način na koji žive život. Pored toga ćete moći pogledati koji skillset poseduju i kako vam mogu pomoći u rešavanju određenog problema u igri. Nebitno da li je to infiltriranje u nekoj vladinoj zgradi, sabotiranje gradilišta sa radnikom koji je podložan promeni ili jednostavno unajmljivanje agilnog lika koji je prosto savršen za hit&run akcije i nestajanje u magli. Umesto da razvijate jednog lika, kao što smo navikli u RPG igrama, praveći od njega super čoveka, ovde je to ograničeno, jer ljudi se ovde ne menjaju toliko drastično, već vam je omogućeno da bukvalno skočite u kožu druge osobe i igrate iz njihovog ugla, koristeći agilnost, intelekt, snalažljivost, pamet, pažnju koja je isključivo karakteristična za njih.

Najsličnije ovome je uradio GTAV, ali samo u osnovi, jer u toj igri, sva tri lika su imali otprilike iste mogućnosti, nisu se razlikovali ni po čemu sem po glasu, izgledu i načinu hodanja. Ovde je svaki NPC različit, to ne znači da nećete nailaziti na preklapanja, ali isto tako skoro je nemoguće naći dva lika sa istim skillsetom i mogućnostima koje bi vam pomogle u rešavanju misije. Šta ovo donosi nama kao igračima? Apsolutno bezbroj načina prilasku i rešavanju misija u bukvalnom smislu. Onda dolazimo do pitanja, da li ovo vredi igrati iznova i iznova? To je malo upitno, jer igra sa ovoliko sadržaja se uvek muči sa istim problemom, a to je repetitivnost misija. Zanimljivo je da misije regrutacije osoba umeju da budu zanimljivije nego određene glavne misije. Regrutacija nekada može biti u jednom koraku, dok u većini slučajeva postaje Side Story određenog NPC-a, problem koji morate rešiti u nekoliko koraka kako bi pridobili tu ličnost. Tada saznajete stvari koje nisu dostupne odmah na početku o tom liku, otkopavate stare tajne i puštate kosture iz klozeta koje morate očistiti pre nego što postanu lojalni vama. Takve misije mogu biti poprilično mirne i pravo uživanje, dok u drugim slučajevima mogu postati napete i pune akcije. Iskreno, nema pravila jer u osnovi, ne znate kakve tajne kriju stanovnici Londona, a na vama je da otkrijete.

Igra vas ne forsira da regrutujete armiju kako bi završili igru, ali vam daje mogućnost da povećate invertar playable likova kako bi lakše stigli do cilja. Ovo je, moramo priznati, odličan sistem koji radi skoro savršeno u praksi i prosto je neverovatno da je Ubisoft uspeo da izvede ovo na pravi put. Ubisofte, izvini što smo sumnjali u tebe, ali znaš, situacija sa prethodnim igrama i sve.

Sistem ima jednu manu, koju možda ne možemo svrstati kao klasičnu manu, problem, nedostatak. To je praktično realnost da kada jedan sistem toliko dobro funkcioniše, ostali padaju u senku istog. Veoma je lako da istraživanje ličnosti u Londonu postane zanimljivije od rešavanje glavne misterije koja okružuje igru, što znači da ćete se možda zasititi celog sistema, načina rešavanja zadataka i svega ostalog pre dolaska do završnog čina i priče. Ne znamo da li je ovo dobro ili loše, ali u jednom trenutku ćete shvatiti da vam nešto visi iznad glave šta bi bilo okej završiti, a to je glavna misija. Isti problem kao i sa prvim i drugim delom, ovde nije ništa izraženije od prethodnih delova, ali taj problem i dalje muči open-world igre. U trenucima kada svaka igra izmišljan nove sisteme, ujedno se i gubi fokus poente postojanja samog naslova. Mada, Ubisoft može dozvoliti sebi da bude ponosan na ovaj „izum“ jer je ovo prvi funkcionalni slučaj ovog sistema koji smo videli u bilo kojoj igri, a to je samo po sebi fantastična stvar.

Što se tiče grafike i zvuka, sve izgleda kao, naravno, unapređena verzija Watch Dogs 2. Ovo je ipak poslednji Ubisoft naslov pre izlaska novih konzola i ujedno je cross-gen igra. Na Xbox One X-u igra radi odlično u 4k rezoluciji i 30 slika po sekundi. Grad izgleda prelepo u svakom trenutku i nismo naišli na nikakve probleme tehničke prirode. Na PC-u su tu RTX refleksije koje još više oživljavaju futurističku verziju Londona i daju dodatni šmek, ali za to na konzolama moramo sačekati još desetak dana kada nam dođu prvi primeri naših next-gen mašina. Vratićemo se igri za nešto manje od dve nedelje, kako bi prokomentarisali performanse, izgled i razlike u odnosu na tada, last-gen verziju, ali do tada ćemo uživati u svemu šta nam je Ubisoft pružio u Legionu.