The Incredible Adventures of Van Helsing: Final Cut (2015)

Irac Brem Stoker je jedan od najznačajnijih pisaca koji se pojavio u književnim krugovima devetnaestog i dvadesetog veka. Kada je 1897. godine objavio roman “Drakula”, nije ni slutio kakvu će lavinu da napravi u modernoj, globalnoj kulturi. Iako vampiri nisu bili njegov izum, upravo je njegovo kapitalno delo bilo to koje im je dalo oblik kakav poznajemo danas. Grof Drakula je postao sinonim za krvopije, gotika, bela put, oštri zubi i osetljivost na sunce su postali deo vampirskog folklora, a mi kao narod smo postali ponosni na jednu tako moćnu srpsku reč koja je postala deo svetske baštine.

Osim lika grofa Drakule, roman je iznedrio još jednu upečatljivu ličnost – Abraham Van Helsing, holandski lekar i metafizičar bio je mudri naučnik koji je sve svoje znanje i imetak stavio u službu uništenja vampira i ostalih stvorenja sličnih njima. Dubina, filozofija i značaj njegove pojave su kroz kulturu pretočili u čitavu jednu klasu karaktera koje danas poznajemo kao lovce na demone. Današnji lovci na demone su u pop kulturi dosta drugačiji od originalnog Stokerovog Van Helsinga, kako fizički, tako i kreativno, ali svi oni bar nekim delom vuku korene iz kreacije genijalnog Irca.

Osim brojnih filmskih, strip i književnih adaptacija, roman “Drakula” je inspirisao i mnoge igre, a danas je pred nama upravo jedna od njih. Mađarski studio Neocore Games je u prethodne tri godine radio na solidnoj trilogiji zasnovanoj na liku sina Abrahama Van Helsinga i početkom novembra je objavljeno i konačno, objedinjeno izdanje pod naslovom The Incredible Adventures of Van Helsing: Final Cut. Ovo ARPG ostvarenje sa jakim hack ‘n’ slash šmekom je došlo sa obećanjem brojnih izmena i dodatne rafinisanosti po pitanju gameplay-a, te smo uplovili u iskustvo igranja na talasima visokih očekivanja sa izrazito niskim pragom tolerancije.

Ukoliko se ranije niste susreli sa Avanturama Van Helsinga, sledi kratak opis – reč je o Diablolikom serijalu koji nije samo puki žanrovski klon, već zahvaljujući specifičnom setting-u i mehanici uspeva u nameri da bude unikatan i svoj. Radnja je smeštena u gothic-noir-steampunk istočnu Evropu devetnaestog veka, likovi odišu vrcavim humorom koji naginje ka cinizmu, a sukob dobra i zla je prožet magijom, naukom i old school vatrenim oružjem. Reference na sve i svašta su sveprisutne i istovremeno dobro dozirane, montipajtonovski touch je takođe tu, apsurda nimalo ne nedostaje, a vaša duhovna pratilja (u bukvalnom smislu) Katarina je jedna od najboljih i najduhovitijih AI pratilaca kog možete sresti u svetu igara.

Neocore Games je i pored skromnog budžeta uspeo da stvori nešto vredno vremena i pažnje i iako Avanture Van Helsinga ne mogu da se mere sa teškašima poput Diabla i Path of Exile-a, one imaju svoju draž i vernu publiku zbog koje je ovaj Final Cut i napravljen. Ovde ćete na jednom mestu naći celu trilogiju sa svim DLC-ovima, a odabirom opcije “New Game” ćemo započeti putešestvije kroz ono šta ovaj naslov danas ima da ponudi.

Ono šta će vam prvo zapasti za oko jeste lepa grafika, čistog prikaza i sa detaljnim teksturama. Boje su živopisno naglašene što ima poseban i pomalo bajkovit vajb. Muzika je takođe dobra, akustična i adekvatna vremenu i dobu u kom se igra odvija. Hardverska zahtevnost uopšte nije velika za današnje standarde, što se svakako uklapa u opštu pozitivnu sliku o tehničkim karakteristikama. Igra vas stavlja u ulogu Van Helsing juniora koji zajedno sa svojom pratiljom Katarinom, koja je jedan jako ciničan i duhovit duh, ima zadatak da istraži natprirodne pojave u fiktivnoj državi Borgoviji. Čim se nađete u glavnom gradu Borgova, primetićete jednu nestandardnu i svakako zanimljivu stvar – slovenski element je veoma prisutan u igri; meštani će imati imena kao što su Dragan ili Nikola, a neka od šumskih stvorenja sa kojima ćete se suočavati će biti domovoji i vile. U moru zapadnjačkih ostvarenja, ovo je jedna sveža stvar koja će sigurno doneti bar mali plus među igračima sa ovih prostora. Igra donosi zanimljivu mešavinu germanizovanog steampunk-a i slovenske mitologije što je u startu izdvaja iz mora drugih. Lokacije kroz koje ćete prolaziti tokom vaše avanture su ručno rađene, pažnja je posvećena svakom detalju, a okruženja idu od šumovitih predela pa sve do gradova viktorijanskog stila sa mehanizovanim neprijateljima sa kojima ćete se sukobljavati. Iako su lokacije zaista lepe, tu dolazimo do nekoliko problema. Prvi je taj da viktorijanski stil preovladava u istočnoevropskim gradovima, što je geografski pogrešno. Iako gotika i viktorijanstvo generalno leže demonsko-vampirskoj tematici, fiktivna država na prostoru Balkana ili današnje Rumunije/Moldavije ipak ne bi trebala da obiluje anglosaksonski inspirisanom arhitekturom. Faktor imerzije bi bio mnogo snažniji kada bi arhitektura zaista istorijski i geografski odgovarala mestu dešavanja. Druga stvar koja predstavlja problem je baš ta da su lokacije ručno rađene. Iako je to uopšteno pozitivno i sjajno, ovde je vidljiva direktna posledica takve prakse kombinovane sa malim budžetom jedog indie studija – lokacije su prilično male, mape nisu dovoljno velike da bi nudile dovoljno sadržaja za neko duže zadržavanje na njima. Iako zbog ručne izrade nikad nećete imati osećaj već viđenog, naći ćete se u situaciji da sadržaja jednostavno nema dovoljno. Primer toga je da se kroz prvi deo igre, koji je u stvari pre tri godine objavljen kao zasebna igra, prolazi prilično brzo, za svega nekoliko sati aktivnog igranja, doduše bez ispunjavanja svih sporednih misija.

Što se tiče samog Van Helsinga i odabira klasa, na početku ih na raspolaganju imate šest – Umbralist, Constructor, Elementalist, Bounty Hunter, Protector i egzotično nazvanu klasu Phlostigoneer. Klase su raznolike, ali pate od klasične neizbalansiranosti – dok ćete kao elementalista da imate laganu šetnju po parku do kraja igre zahvaljujući stun-oriented veštinama i neranjivosti sa vrlo kratkim cooldown periodom i veoma dugim trajanjem, kao Phlostigoneer ćete efektivno ispustiti dušu već u prvim fazama igre. Phlostigoneer jedino što može kvalitetno da radi jeste da tenkuje, ali to neće baš puno značiti kada se nađete oči u oči sa zilion+ karakondžula koje će vam preplaviti površinu monitora. Što se tiče levelovanja i unapređivanja veština, Neocore je odradio sasvim korektan posao – interfejs je pregledan, a od ponuđenih stvari imate četiri osnovne karakteristike i tri vrste veština. U osnovne karakteristike spadaju Body, Willpower, Luck i Dexterity i kod njih imate apsolutnu slobodu izbora koju od njih ćete da nadogradite sa koliko zarađenih ability poena. Kod veština, svaka od šest klasa ima po tri specifična skill stabla sa uslovljenim grananjima. Svaka pojedinačna veština u stablu ima i po tri dodatna proširenja koja je unapređuju dodavanjem nekog pasivnog ili aktivnog bonusa u borbi. To podiže kompleksnost unapređivanja likova na veoma visok nivo, ali i tu je primetan disbalans – niži nivoi u stablu su nesrazmerno slabiji od onog krajnjeg i često je slučaj da su neke veštine potpuno beskorisne, pogotovo kod prethodno spomenute Phlostigoneer klase. Sistem levelovanja jeste na papiru dobar, ali u praksi se stiče utisak da je i dalje potrebno “peglanje” kako bi se dostigla neka zlatna sredina. Ono što je u vezi svake klase zaista dobro jeste sjajan vizuelni dizajn – izgled protagoniste se menja od klasičnog assassina sa prepoznatljivim šeširom, pa sve do prosvetljenog naučnika u teškom oklopu. Detaljnost modela je za svaku pohvalu i primetno je da im je posvećena velika pažnja.

Sam gameplay jako nalikuje na Diablo sa poznatom mehanikom koja u praksi funkcioniše zaista dobro. Pa ipak i tu ima nedostataka vezanih za sam loot – previše, ali zaista PREVIŠE često se dešava da dobijete predmet koji je neupotrebljiv za vašu klasu. Stiče se utisak da igra daje loot po recipročnom principu – na svakih šest predmeta dolazi jedan koji možete da koristite sa svojom klasom. Možda procentualno to nije baš 1/6 po principu “ima šest klasa, pa hajde da dropujemo jednako za sve”, ali svakako je premalo adekvatnih item-a koje dobijate tokom igre. Ovde, kao i u drugim sličnim igrama motiv za napredovanje je sticanje boljeg oružja i oklopa. Oružja ima četiri vrste i nalikuju na arsenal jednog pirata – pištolji, puške i jednoručni i dvoručni mačevi. Sva oružja se mogu unapređivati sa esencijama koje nalikuju na rune u fantasy-oriented RPG-ovima. Svaka esencija donosi bonuse u vidu povećanog damage-a ili neke druge aktivne ili pasivne atribute.

Za sam kraj treba spomenuti i same misije. Iako ima raznolikosti, nemoguće je ne primetiti da ih se dosta svodi na puki fetch quest. Takođe, mnoge misije nemaju ciljni marker na mapi. To podstiče istraživanje sveta i zaista dosta toga igra ima da ponudi u easter egg smislu, ali nekad vam je potrebno da znate gde trebate da idete kako ne biste besciljno lutali bez ikakvog nagoveštaja.

I pored svih kritika, treba biti potpuno realan i reći da se Van Helsingove avanture nikako ne mogu opisati kao loša igra. Igra ima mnogo dobrih strana, od tehničkih karakteristika, preko lore-a koji je bogato prožet slovenskim elementima, pa sve do dobre atmosfere i brojnih referenci i britkog humora. Takođe, verna pratilja Katarina je svojevrstan higlight koji jednostavno treba doživeti. Ona kroz svoj odnos sa Van Helsingom čini da igra bude živa i simpatično neodoljiva. Ovo svakako nije najbolji akcioni RPG na tržištu i ima svojih mana koje nisu malobrojne – ali ipak istovremeno ima dušu, ima svoje kvalitete i ako mu pružite šansu, velika je verovatnoća da će naći bar malo mesta u vašem hardcore gejmerskom srcu. Ova mešavina gotike, steampunka, frenetične akcije i Stokerovog opusa vredi da se odigra. Ako ništa drugo barem zbog maestralnih dvoglavih krava i ćaskanja sa minotaurima… ko odigra, shvatiće.