The DioField Chronicle (2022)

Definitivno moram da pohvalim Square Enix za pokušaj da istraže nove aspekte JRPG-a. Verujem da je svakome poznato da ovaj izdavač ima „prste“ duboko zarivene u žanr i sa nekim naslovima koje smo imali prilike da probamo možemo primetiti osveženje i donekle osveženu viziju koje su se odavno trebali držati. Igre poput Voice of Cards ili Octopath Traveller su nam počele vraćati veru u čuvenog izdavača ali da li je DioField Chronicle vredan vašeg vremena ili one, ostaje da se vidi. Vešto mešajući bazične elemente real time strategije i RPG borbe ova igra pokušava da ispriča svoju priču na jedinstven način usput nailazeći na prepreke koje su na prvi pogled nesavladive. Rpg elementi su tu, potezna borba sa brzim sistemom je tu ali ceo taj mix nekako ne udara na pravi način koji očekujemo od ljudi koji su nam doneli u prošlosti igre koje su oblikovale ukus velikog dela igračke populacije.

Premisa je dosta jednostavna kada pogledamo i druge japanske naslove u ovom žanru koji se odigravaju u sličnom settingu. Dobro poznata činjenica je da su ove igre slow burneri tako da na samom početku imate informacije koje dobijate na kašičicu bez mnogo upuštanja u ekspoziciju. U suštini sve je bilo lepo i berićetno dok nije izbio rat koji je kao i uvek motivisan pohlepom. Imate zlo kraljevstvo i dobro kraljevstvo koje stupaju u višegodišnji ples politike i prolivene krvi. Vremenom vaša družina plaćenika dobija značajan status  u frakciji, otkriva se subplot koji je generalno mnogo bolji od glavnog i situacija se značajno komplikuje. Uobičajen scenario na koji smo navikli od Square-a ali nažalost borbena mehanika dovodi do pada dinamike u progresiji kroz kampanju i otkriva neke propuste koji nisu trebali da se dese.

Uz veliki potencijal dolazi i velika odgovornost i zato se od ovog naslova očekivalo više. Neki bi rekli da je ovo čorba koja nema začine, ja samo kažem da nije dovoljno termički obrađena jer sve čega se sećamo što nas asocira na SE je i dalje tu. Detaljna rekapitulacija događaja iz prethodne misije npr je zaista zamorna i vrlo brzo postaje „chore“ koji želite što pre preskočiti radujuči se novom plot segmentu. U tome i jeste snaga DioField Chronicles-a kada uvodi nove likove i nove političke faktore u misiji ali sve ostalo je donekle neinspirišuće. Potezi na matičnoj mapi se svode na ulazak na novu teritoriju, par dijaloga sa likovima, planiranje misije za koju se u startu vidi da će biti jednostavna i onda egzekucija tog istog plana. Koraci su vrlo jasni, repetitivni i neizazovni. Borba definitivno ne pruža taktičku slobodu i misije ćete često prelaziti bez neke veće muke. Ja sam se često pitao da li ima još sadržaja ili skrivenih objective-a jer se sve činilo jako kratkim.

Borbeni sistem je veoma solidan što moram da pohvalim na sva zvona. Tzv RTTB iliti real time tactical battle system je pokazao veliki potencijal i kvalitet. Možete pauzirati igru i izdavati naređenja ili u realnom vremenu aktivirati poteze svojih boraca i izvoditi specijalke koje su vizuelno impresivne i koje imaju dugoročne posledice na ishod bitke. Nažalost najveća mana je sporo kretanje protivnika i osećaj da je sve uprošćeno da se ne bi većina igrača saplela na prvom jačem „zalogaju“. Zbog field of vision-a svaki protivnik ima svoju aktivaciono polje koje će izazvati određenu reakciju. Najčešća reakcija je da se svi protivnici usmere po sistemu tunelskog vida na člana vašeg tima što automatski dovodi do povoljnih situacija i lakog navlačenja protivnika na AOE Dmg ability-je što rezultuje čišćenjem sa ekrana dok trepnete. Težina svake borbe se svodi ne na postavljanje protivnika nego na veličinu njihobog health bar-a. Svaki boss ima svoje karakteristične napade i te borbe su definitivno bolje ali su izraženo antiklimaktične baš zbog spomenutog problema. Neizvesnost je ovde svedena na minimum. Znate da imate specijalke, spamujete ih dok ne svučete boss-u health pa ćemo ponoviti sve to i u sledećoj misiji. Ovaj combat sistem je imao toliko potencijala ali sitnice ga zaista sapliću na svakom koraku.

Jedina prednost su upgrade-ovi opreme, nova oružja ili abbility-ji koje možete kombinovati na različite načine i tako slati protivnike u carstva nebeska. Ostalo baš i ne predstavlja neki izazov. Posle treće misije imaćete već predstavu kako od starta da se postavite i da na najefikasniji način eliminišete protivnike što ubija svaki osećaj neizvesnosti koji ozbiljnije taktičke igre imaju. DioField-u bi definitivno pomoglo da su misije raznovrsnije ali nažalost to se ne dešava toliko često. Moram da izdvojim Summon-e koji dosta dobro izgledaju i veoma su zadovoljavajući kada ih prizovete. Momenat posle udarca određenog summona pruža čisti osećaj blaženstva. Možda bi bilo bolje da su poradili na taktičkom aspektu tog dela borbe.

Grafički ovaj naslov ne predstavlja ništa specijalno, mape su solidno renderovane, art style je donekle nekonzistentan i glavna baza deluje dosta prazno. Bilo je tu mesta za mnogo više sadržaja. Igra dobro radi na PS5 hvala bogu i nema problema sa FPS-om. Kontrole na PlayStation 5 DualSense-u su ok, nije kao da ćete imati osećaj da igrate RTS za miša čije su kontrole prebačene nasilno na gamepad, ali osećaj jeste pomalo čudan, možda je touch pad na kontroleru mogao da bude bolje iskorišćen?

DioField Chronicle kada se sve sabere a nažalost i oduzme odaje utisak prosečne igre i ništa je ne izdvaja u moru sličnih. Borbeni sistem je dosta dobar ali veoma lak što automatski ubija neizvesnost i to mi je najviše zasmetalo tokom kampanje. Mesto gde ovo ostvarenje sija su likovi koje imate prilike da vodite i dinamika između njih koja je dobro prikazana. Sveopšta priča je dobra ali pada u zapećak zbog nekih sitnijih propusta i nikada nećete imati priliku da saznate sve o temi koja vas interesuje tokom kampanje. Ako želite lagani RPG naslov koji može da vam ubije vreme do Octopath Travellera 2 onda je ovo savršen izbor. Za neki ozbiljniji izazov treba pustiti da prođe vreme.