Tempest Rising (2025)

Tempest Rising – Povratak RTS dinosaurusa s nuklearnim zubima

Ako ste odrasli uz Command & Conquer, verovatno još uvek imate refleks da spamujete inženjere i klikćete “build barracks” čim začujete vojničku trubu. U eri kada RTS žanr jedva da šapuće iz podruma indie sveta, Tempest Rising ulazi kao grom iz vedra neba – i ne samo da viče, nego baca A-bombe i puca od old school testosterona.

Razvijen od strane Slipgate Ironworks i objavljen pod krilom 3D Realms-a, ovaj naslov ne skriva svoje korene. Bukvalno u prvom meču pomislio sam: “Ček, jel ovo Tiberian Sun reboot?” Ali ne, dragi moji – ovo je ljubavno pismo RTS-u iz zlatnog doba, napisano Caps Lock-om, po mogućstvu dok se jede pica i pije litra kole. Dok vam ortaci pipkaju travu vi vičete na saborce preko teamspeak-a “SPAMUJ INŽENJERE. SWAAARM.”

U startu imate izbor između dve frakcije: GDF (Global Defense Forces) i Tempest Dynasty. Prva je čista “američka vojska sa kutijama i mišićima” estetika, dok je druga više u fazonu “cyberpunk militantna sekta s hibridnim mutantima”. I da, tempest — ta misteriozna biljka koja se koristi kao resurs – je praktično tiberium. Samo što sija lepše i zlokobno crveno.

Igrači stare škole će se odmah snaći: gradiš bazu, zidaš reaktore, štancaš vojnike, a onda u gomilama šalješ sve to u pogibiju dok gradiš još više. I to je prelepo. Ne u “realističnom” smislu, nego onom stilizovanom old-school haosu gde sve svetli, eksplodira i vrišti, kao što i treba. Nažalost vrisak pešadinca preko koga pređete tenkom nije kao u C&C ali mislim da ćete se snaći progledati kroz prste developerima.

Tempest Rising koristi Unreal Engine 4, ali ga ne pokušava iskoristiti da pravi “super cinematic” scene. Umesto toga, fokus je na jasnoći borbe i prepoznatljivosti jedinica – to znači da ćete moći jasno da razaznate koja vrsta pešadijskih jedinica napada protivnika. U eri kada je potrebno da sve izgleda cinematic, Tempest će vas oduvati svojim jednostavnim ali preciznim pristupom po pitanju dizajna jedinica. Jedino su mogli da porade na distinkciji pešadijskih trupa kod Dinastije ali nema veze. Navići ćete se brzo na stil i posle će sve ići kao po loju.

UI je čist i funkcionalan, sve radi brzo i responzivno, pathfinding nije savršen ali je iznad proseka (da, gledam tebe, Red Alert 3), a kontrole su dovoljne za mikro menadžment bez da ti se zavežu prsti u čvor. U kratkim crtama ako ste veteran žanra onda ne morate da se brinete jer Tempest je tu da vam ponudi sve što vaši brzi prsti požele.

Muzika je bukvalno u stilu Frank Klepacki se slaže sa svakom notom koju ste imali priliku da čujete. Teški gitarski rifovi prate sve od građenja rafinerije do poslednjeg “all units report to base” očajničkog napada. Nećeš pevušiti teme, ali ćeš klimati glavom dok ti baza gori – i to se računa. Za manje upućenje Frank Klepacki je čovek koji je radio OST za C&C igre i zbog toga ti naslovi i dan danas ostaju u sećanju igrača kako starije tako i novije generacije.

Kampanja je podeljena u dve grane (po frakciji), sa standardnim RTS cutscenama: “on je izdajnik, ti si heroj, idemo da pobedimo dok se sve ne sruši.” Naracija ne pokušava da bude “prestižno TV pisanje koje puca na BAFTA nagradu”, ali ima dovoljno šarma da vas gura napred. I ono što je najvažnije: misije su raznolike, izazovne i znaju da iznenade.

Nema revolucionarnih momenata, ali ako ste ikada igrali “hold the line dok ne dođe pojačanje” ili “pošalji komandosa iza linije fronta”, osećaćete se kao kod kuće. Jedan ogroman plus: AI zna da kontrira i napada, a ne da samo sedi i čeka da mu dođeš u goste. Ovako nešto nisam video još od originalnih C&C igara. Good job Slipgate. Iako pravite osrednje retro FPS naslove ovde se niste obrukali.

Online deo je već sada solidan. Ima ranked, custom game opcije i stabilan netcode (da, testirano u 1v1 haosu gde smo istovremeno bacili tri nuke-a — sve je preživelo… skoro). Balans još nije savršen – Dynasty deluje za nijansu jače – ali već se vide pokušaji devova da to peglaju. Do sada imamo već 2 patcha ako ne i 3 u kojima dolaze potrebne ispravke.

Podržan je modding, što znači da će zajednica moći da pravi svoje mape i modove – čitaj: uskoro očekujte Star Wars skinove i “zerg rush” alternative, jer naravno da hoćemo. Iako sam lično uživao kao prasence u blatu, moram da napomenem: ako nisi odrastao na ovakvim igrama, Tempest Rising može delovati arhaično. Nema auto-save, nema “easy win” mehanike, i greške se brutalno kažnjavaju. Takođe, vizuelno nije ni blizu najlepših igara današnjice – ali stil nadomešćuje sirovu tehniku. AI saveznik ume da bude slep, neke misije imaju “spike” u težini, a ponekad pathfinding napravi grešku u stilu: “ček, zašto si išao okolo kad si mogao pravo?” Ali hej, to je deo šarma, zar ne? Znači iste muke i sada trpimo kao i 90-ih kada je ovaj žanr bio u ekspanziji.

RTS JE ŽIV I PUCA IZ SVIH ORUŽJA. Tempest Rising nije samo omaž prošlosti – to je dokaz da RTS i dalje može biti napet, zabavan i kompetentan u 2025. godini. Nije za svakog, ali za nas što pamtimo kada su “tanks rush” i “harvester harass” bile legit taktike – ovo je čista poslastica.

Slipgate je uspeo da napravi igru koja istovremeno diše 90-te i oseća 2020-te, i to je samo po sebi uspeh. Ako ti srce zadrhti na reč “conyard”, znaš šta ti je činiti.