Mandragora: Whispers of the Witch Tree (2025)

Mandragora – Kad ti srednji vek preti depresijom i parry mehanikom

Postoje igre koje te zagrle i kažu: “Biće sve u redu.” A onda postoji Mandragora — igra koja ti prvo izvuče tepih ispod nogu, onda te pošalje da se biješ s poludelim lešinarima i na kraju ti šapne: “Nisi dovoljno dobar… ali hajde, pokušaj još jednom.” I znaš šta? Vredi pokušavati.

Razvijena od Primal Game Studiosa, Mandragora je mračna fantasy metroidvania sa RPG elementima, soulslike borbom i art stilom koji kao da je izašao iz noćne more gotičara koji je gledao previše Burtonovih filmova. Ukratko: teško je, tmurno je, ali ako imaš živaca — vraća više nego što uzima.

Radnja igre smeštena je u mračan svet koji se raspada pod naletom “The Gloom”-a — magične zaraze koja je praktično mešavina radioaktivnosti, crne magije i lošeg raspoloženja. Ljudi beže, čudovišta kidišu, a ti si običan lik (ili devojka) koji pokušava da ne umre dok polako skuplja snagu, opremu i živce.

Priča je predstavljena kroz minimalni dijalog i simboliku — više se oseća nego što se objašnjava. Nema ekspozicije od tri stranice, sve moraš da pokupiš iz okruženja, vizuala i ponekog NPC-a koji mrmlja stvari tipa: “They took the light… and left the screams.” Veoma dobar pristup koji se oslanja na souls trope-ove ali to pozdravljam jer ne pokušava da izmisli toplu vodu.

Elem, šta god to značilo jedno je jasno: atmosfera > logika, i to ovde funkcioniše savršeno.

Momenat kada ti “dodge roll” mehanika postane religija. Ako si igrao Blasphemous, Salt & Sanctuary ili Dead Cells, bićeš kao kod kuće. Mandragora se oslanja na težinu i preciznost — svaki napad ima weight, svaki promašaj se plaća, a stamina bar je tvoj najveći neprijatelj. Nema spamovanja napada, nema “button mash” heroja — ovde se svaki udarac tempira, svaki parry vežba, svaki “death screen” prihvata kao deo procesa dok grizete analoge svog kontrolera. Mada veterani soulsa već ovo znaju tako da ne treba detaljistati na tu temu.

Na raspolaganju su razni buildovi: od klasičnih sword & board varijanti, do mađioničarskih pirotehnika ili luk i strela stealth igrača. Svaki stil ima svojih problema, ali i nagrada. Igra te podstiče da eksperimentišeš — ali ne očekuj da ti oprosti pogrešan build. Nema “respec” opcije svuda i lako. Odluke bole intenzivno tokom putovanja. Ako ste odlučili da volite jednu mehaniku borbe morate biti istrajni do samog kraja.

Dodaj tome i skill tree koji nije preterano kompleksan, ali nudi dovoljno raznolikosti da svaki igrač pronađe nešto svoje, i eto ti RPG dubine taman koliko treba za ovakav tip igre.

Mapa u ovoj igri je nelinearna i dizajnirana sa Metroidvania logikom. Ne možeš svuda odmah, ali znaš da ćeš se vratiti kasnije — sa više snage, boljom opremom i malo više cinizma a i besa. Pena na ustima i iščekivanje šta je iza vrata br 3. Shortcuti, tajne sobe, skriveni bossovi — sve je tu.

Najlepši momenat je kad pogledaš segment koji je bio smrtna klopka a sada samo protrčiš kroz njega kao šef ignorišući zamke i neprijatelje. Progres se ovde ne meri samo statistikama, nego tvojim znanjem i veštinom. I to je… baš zadovoljavajuće.

Svet je vizuelno bogat, pun jezivih detalja, prigušene palete boja i stalnog osećaja napetosti. Ovo nije igra koja ti nudi vizuelni odmor — ovde čak i trava izgleda kao da želi da te zadavi u snu.

Muzika? Kao i uvek u ovakvim naslovima muzika boji celokupnu sliku. Melanholični horor-tonovi u kombinaciji sa zlokobnim segmentima koji ne smetaju nego dopunjuju doživljaj. Kao da je neko dao Dark Souls soundtracku da se malo opusti uz čašu vina… u kripti.

Sa tehničke strane i po pitanju pejsinga i kretanja kroz svet- nije sve savršeno. Kamera zna ponekad da pravi problem — naročito u skučenim prostorima gde gubiš osećaj dubine. Takođe, neke hitbox situacije su diskutabilne (“Jesam li stvarno stajao na tom trnju? Nisam siguran, ali evo umirem sve ti &$#”!!”#$.”). A da, ponekad AI neprijatelja ume da zapne u zid, ali to je više smešno nego tragično i kreće kvarno kasapljenje sa histeričnim smehom.

U početku, istraživanje sveta deluje kao nagrada sama po sebi — otkrivaš nove lokacije, pronalaziš skrivene prečice, otključavaš logorske vatre koje ti daju osećaj napretka i kontrole. Ali kako igra odmiče, taj osećaj počinje da bledi. Umesto oduševljenja što si našao još jedan put nazad, počinješ da se pitaš: “Zar već nisam ovuda prošao tri puta?” Broj prečica i logorskih mesta postaje više stresan nego koristan — kao da ti igra konstantno dobacuje: “Ajde, još malo, ne smeš da staneš sad!”

A onda kreće festival bravica. Da bi otvorio mnoge kovčege, moraš da imaš posebne alatke za obijanje. Iako ih kasnije ima više nego što ćeš imati zaključanih kovčega, ostaje pitanje: zašto uopšte zaključavati istraživanje iza predmeta koje kupuješ zlatom? Ako si već prokopao podzemni prolaz, prešao zamke i pobedio čudovište — daj mi tu nagradu, brate! Ne teraj me da idem do prodavca i vraćam se samo da bih otvorio nešto što sam već pronašao. To nije dizajn, to je….da ne kažem šta.

I tu dolazimo do vrhunca — sistem predmeta koji ti samo šapće: “Ništa ti nećemo dati direktno.” Većina kovčega ne sadrži ni opremu, ni oružje, tj ništa konkretno. Umesto toga, sadrže nacrt predmeta proklet bio. Recept koji moraš da odneseš prodavcu da bi ga naučio. Zvuči zanimljivo? Jeste, prvih par puta. Posle toga? Grindovanje materijala postaje nova realnost pa se ti brale naoružaj strpljenjem.

Dođeš do trenutka u igri kada više ne istražuješ svet, već samo farmuješ — jer da bi napravio, recimo, famozni Inquisitor Plate, treba ti tona rude. A rude ima samo u jednoj regiji. Možeš da farmuješ neprijatelje koji eventualno dropuju tu sirovinu, ali šanse su male, a ponavljanje brzo postaje zamorno. I dok pokušavaš da napraviš taj jedan komad opreme, zapitaš se da li igraš RPG ili Excel sa animacijama.

Na papiru, sve to zvuči kao slojevit sistem koji te tera da planiraš, istražuješ, biraš šta ti je prioritet. U praksi? Više liči na birokratiju u igri, gde svaki korak ima još tri dodatna formulara. I na kraju čuveni momenat FT1P!!!