U rodnom Japanu Secret of Mana se pojavio 1993. godine za Super Nintendo, izdao ga je Square i nosio je ime Seiken Densetsu II. Bio je to nastavak prve igre istog imena, inače u Americi objavljene kao Final Fantasy Adventure, u pitanju je naravno bila još jedna Square-ova brljotina sa imenima veoma uobičajena za to vreme, kada se smatralo da su tržišta zauvek podeljena i da se na zapadu ne može prodati JRPG ako se ne zove Final Fantasy.

Ipak, Secret of Mana kao takav je 1994. u Americi i posebno Evropi ostvario popriličan uspeh i u godinama kasnije ostvario i kultni status kod većine SNES igrača. Kod nas naravno kao da nije ni postojao ali ako ste bili živi u srednjim devedesetim, i ako su vas tada interesovale video igre gotovo je bilo nemoguće da zaobiđete Beosoft-ove reklame za Super Nintendo, što na televiziji što u časopisima na kojima je gotovo uvek bio i veoma upečatljiv cover igre Secret of Mana i malo gameplaya. Igra ipak nije ostvarila neku popularnost kod nas, ali su cover i ime definitivno ostali urezani u kolektivnu memoriju domaćih gamera makar kao nekakva outsiderska asocijacija na Nintendo tog vremena.

Ako do sada niste makar iz znatiželje probali ovu igru preko emulatora, mini SNES-a ili možda ako ste hardcore i cool kao mi – preko originalnog hardware-a, sada 24 godine kasnije je prava prilika da napokon odigrate Secret of Mana i to u najboljem izdanju do sada – kao remake za PlayStation 4, Vitu i Steam PC!

Naš heroj dečak Randi, koga ćete odmah reimenovati naravno, već na samom početku igre pronalazi magični mana mač, čiju snagu će morati da obnovi ne bi li se naravno odupreo zloj imperiji. Od kako je pronašao mač, čudovišta su počela da se pojavljuju po svetu a on biva prognan iz svog sela i tu avantura počinje. Priča je poprilično bazična iako postoji interesantna prošlost sveta i mitologija u pozadini, zaboravićete na sve to kada se susretnete sa tim čudovištima… koja su dizajnirana da budu prokleto cute u japanskom chibi fazonu. Biće vam prosto žao da ih ubijate, dok vas ne pukne težina igre, ali o tome kasnije.

Na samom početku ono što se prvo primećuje je naravno sa koliko je pažnje pristupljeno pravljenju ovog remake-a, art i grafika u uvodu su prelepi kao i jednostavna ali veoma detaljna šarena 3D grafika u igri koja sjajno emulira izgled i osećaj 2D originala. Kao poseban bonus, mapa koja je u uglu zapravo prikazuje grafiku iz 2D 16bit verzije, tako da skoro uvek imate referencu kako je neki prostor u igri otprilike izgledao u originalu. Naravno, remasterovana muzika zvuči sjajno a ne nedostaje i opcija da se prebaci na original 16bit zvuk. Likovi sada govore, ponekad, a izbor postoji između autentičnog anime japanskog ili cringy engleskog jezika, nažalost nemoguće ih je potpuno isključiti.

Kada pogledamo iza svih audio vizuelnih unapređenja ovo je svakako Square-ov naslov iz 90ih za Super Nintendo i verovali ili ne u pitanju nije klasičan potezni japanski RPG. Izvođenje Secret of Mane je najsličnije The Legend of Zelda: A Link to the Past. Lika pokrećete u realnom vremenu, a protivnike možete da napadate pritiskom na dugme – ipak, nije u pitanju hack and slash jer svaki zamah mačem vraća skalu snage ne 0%, a za ponovno punjenje na 100% kada udarac koji upućujete ima najviše efekta treba sačekati par sekundi. U pozadini je zapravo prava RPG mehanika, sa sve sistemom podizanja statistika kroz leveling lika i oružja kao i oblačenje dodatne opreme. Tako da sve ovo samo površinski liči na Zeldu, ili na nešto što bi SNES Zelda bila kada bi imala neke odlike klasičnijeg RPG-a – što je, složićete se, poprilično dobra kombinacija.

 

Secret of Mana bez obzira na svoj vedri izgled i na prvi pogled jednostavno izvođenje nikako nije jednostavan niti lak naslov. Auto-save opcija postoji, navodno, ali ne treba joj verovati previše posebno ako ne znate kuda idete, jer se aktivira samo kod ključnih momenata tako da lako možete izubiti sate grinda. Full snimanje pozicije moguće je samo na retkim mestima na mapi po kojoj ćete slobodno lutati bez ikakvog jasnog navođenja od samog početka igre. Ako zalutate negde gde ne bi trebalo da budete i jači protivnici vas sastave jednim potezom, a niste posetili save lokaciju neko vreme, it’s game over man. Posebno kasnije u igri protivnici postaju nepravedno teški a sistem počinje da deluje kao da balans ne postoji. Ovo je bilo prisutno u originalu i preneseno je u remaster 1:1, nejasno zbog čega. U današnje vreme igra bi mnogo bolje prošla da je balans malo doteran, pa čak i težina spuštena za nijansu, ovako imamo autentično retro iskustvo u svom svojem broken stanju. Newsflash: Nisu sve retro igre bile zaista toliko dobre kao što se (ne)sećate, niti teške na fer način.

Stvari mogu biti nešto lakše kada se heroju pridruže drugi likovi kasnije, koje pokreće AI na nivou SNES-a, tako da niste oslobođeni stalnog menjanja njihovih podešavanja u opcijama. Srećom kontrolu nad njima uvek može preuzeti i drugi, pa i treći igrač ukoliko konektujete još dva kontrolera. Interesantno ova opcija je postojala i na SNES-u gde je Secret of Mana mogla da se igra i u tri igrača uz pomoć multi tap-a. Šteta je što ova opcija u remake-u nema online mod tako da ste ograničeni na igru sa društvom u lokalu, old school.

Čudna su vremena kada ovom sjano urađenom remasteru možemo da zamerimo najviše na tome što previše liči na original, odnosno što nasleđuje sve loše karakteristike naslova iz 1994. koje su sada mogle da budu lako ispravljene za jedno daleko prijatnije iskustvo. Možda neki update spasi stvar? Svakako Secret of Mana remaster i u ovom stanju vredi probati jer definitivno nudi mnogo toga što nećete videti u japanskoj kuhinji pa ni na retro sceni ovih dana. Prelepo izgleda, prelepo radi u sočnih 60fps-a, šteta samo što Square Enix nije uložio ovoliko truda u remastere nekih njihovih boljih igara, ali nadajmo se da je ovo početak ere dobrih remastera i prestanak štanca… yeah, right.

Secret of Mana Remaster (PS4 Pro)
  • 7.5/10
    EmuGlx Score - 7.5/10
7.5/10

Finalni utisci

Čudna su vremena kada ovom sjano urađenom remasteru možemo da zamerimo najviše na tome što previše liči na original, odnosno što nasleđuje sve loše karakteristike naslova iz 1994. koje su sada mogle da budu lako ispravljene za jedno daleko prijatnije iskustvo.