Svet igara je jedan jako dinamičan svet – tehnologija neprekidno ide napred, žanrovi i ideje idu napred, baš kao i produkcijske vrednosti. Dvadeset godina u jednom takvom svetu je ogroman period, a baš toliko je prošlo od objavljivanja prvih Heroja sada već daleke 1995. godine. Da bi jedna franšiza uspela da opstane pune dve decenije na sceni, potrebno je da ima dobru osnovu kojom će doneti nešto unikatno uz vanserijsku izvedbu i koncipiranost. Prva Heroes of Might and Magic igra je donela mešavinu strategije, RPG-a i bajkovitih svetova, svetova koji su bili stvoreni za istraživanje, osvajanje i sakupljanje resursa. Iako su prvi Heroji nikli na King’s Bounty temeljima, oni su uspešno unapredili formulu poteznih strategija i izdigli žanr na jedan novi nivo. Nivo koji je kulminirao sa do sada neprevaziđenim trećim delom serijala.
Kada jednom uspete da dostignete sveti gral u vidu spoja odličnog dizajna i neverovatne zaraznosti, kasnije pred sobom imate vraški težak zadatak – kako napraviti igru koja će uspeti da izađe iz senke uspeha legendarnog prethodnika? Odgovor na to pitanje nije nimalo lak, a to su na teži način shvatili i sami autori Trojke – četvrti deo Heroja je doživeo debakl, toliko veliki i toliko temeljan da je razvojni studio preko noći bio primoran da proglasi bankrot zbog očajne prodaje i zatvori svoja vrata jednom zauvek. Zašto je došlo do te svojevrsne katastrofe? Ima više razloga, ali jedan se posebno ističe kao univerzalno naravoučenije za sve buduće generacije dizajnera igara – formulu uspeha ne treba menjati po svaku cenu, samo da bi bio drugačiji. Inovacije bez kompromisa nisu uvek garancija za put ka zvezdama, a to su kasnije iznova morali da uče na svom bankrotstvu i ljudi koji su bili odgovorni za kasnije nastavke u serijalu.
Sa sedmim Herojima koji su sada pred nama, razvojni studio Limbic Entertainment je primenio novi pristup, pristup koji se danas poprilično retko viđa u praksi – praktično od prvog dana je sve rađeno u dogovoru sa samim igračima i ljubiteljima serijala. Glasalo se online za frakcije koje će biti dostupne u igri, raspravljalo se i o gameplay konceptima, puno je vremena uloženo u osluškivanje želja poštovalaca. I na kraju je doneta – to slobodno možemo reći – najbolja odluka vezana za serijal još od 1999. kada su objavljeni treći Heroji. Doneta je odluka… da se ne uradi ništa.
Zbunjeni ste? Ne, nije štamparska greška. Dobro ste pročitali. NIŠTA.
Od prvog trenutka kada upalite igru imaćete osećaj da ispod haube leže zdravi koncepti HoMM serijala preko kojih je prevučeno nekoliko layer-a modernih tehnikalija – 3D grafika, živopisan dizajn, detaljna mapa bajkovitih predela… Sve deluje tako novo, ali opet nedovoljno novo da prevari stare vukove – ovo su oni isti dobri, stari Heroji zaslužni za toliko nebrojenih neprospavanih noći, odeveni u raskošno ruho u skladu sa tehničkim dostignućima današnjeg vremena. Pa ipak, nakon svih dosadašnjih razočaranja u serijalu, sasvim je legitimno da na ovom mestu stanete, duboko udahnete i zapitate se da li je to novo ruho napravljeno da izdrži ozbiljna stapanja sa igrom ili je samo tu da ostavi prvi utisak…?
Pre bilo kakvog odgovora, potrebno je pre svega tačno definisati ono “NIŠTA”. Heroji su od ranih dana bili sastavljeni od nekoliko osnovnih elemenata. Prvi je istraživanje. Istraživanje, ispunjavanje quest-ova i otkrivanje predela u potrazi za gradovima, rudnicima, raštrkanim resursima i moćnim artifaktima. Baš kao i nekad, to ćete činiti i sada – istraživaćete nove zemlje, plovićete morima, tumaraćete podzemljem… i suočavaćete se sa najrazličitijim divno dizajniranim stvorenjima koja će želeti da vas osujete u vašim osvajanjima. Grafički prikaz potpomognut Unreal 3 endžinom je prijatan za oko, teksture su detaljne, prolazićete kroz šume, mimoilazićete vodopade, jahaćete kroz pustinju i pored reka tečne lave koje se slivaju niz obode vulkana. Sve je puno sitnih detalja – senke oblaka prolaze preko tla koje je ispucalo od suše, krošnje drveća se njišu na vetru, a talasi zapljuskuju obale usamljenih ostrva… Sa tehničke strane retko šta može da se zameri vizuelnoj komponenti igre i može se reći da su ovo grafički najlepši Heroji do sada. Istraživanje je ovde zaista živopisno i ispunjavajuće, baš onakvo kakvo je bilo i nekad. Nije promenjeno NIŠTA, jer ćete se sa svakim novim osvojenim rudnikom, gradom i artifaktom osećati adekvatno nagrađeno za svoj trud. Emocija je ostala potpuno ista, nezavisno od vremenske distance i pozitivne promene po pitanju ugođaja za čulo vida.
Sledeći element koji čini DNK Heroja jeste protok vremena i sistem borbe. Vreme, tj. potezi su podeljeni na dane. Tokom jednog dana svaki pojedinačni heroj može da pređe određenu distancu na mapi, što predstavlja jedan potez. Tokom tog poteza se između ostalog može naići na protivničke heroje ili na stvorenja koja čuvaju određene rudnike ili resurse. Ukoliko se odlučite na borbu, prikaz se menja, ulazi se na bojno polje koje je providnom rešetkom izdeljeno na kvadrate – tu se odvija sama bitka koja je verovatno segment igre koji najviše ispunjava po pitanju gejmpleja. Tokom vođenja bitke ćete kombinovati dobro poznati potezni pristup upotrebe magija i grupa jedinica, a možete koristiti i heroja kao aktivnog učesnika u borbi. Kod jedinica postoje dve klase – obične i elitne i njihova cena i jačina variraju u skladu sa tim. Sama bojna polja su raznolika i teren donosi određene mogućnosti izbora taktike u zavisnosti od toga da li postoje zakloni ili se borba odvija na otvorenom polju. Taktiziranje je takođe unapređeno time da je po prvi put u serijalu moguće izvršiti napad sa boka i backstab koji donose značajno veći damage od frontalnog napada. Veštačka inteligencija protivnika je na visokom nivou i u stanju je da pruži izuzetan izazov na višim nivoima težine. Bitke su istinsko uživanje i po osećaju su takođe ostale verne korenima – ni po tom pitanju se nije promenilo NIŠTA. Good ol’ feelin’.
Zadnji, ali ne manje bitan segment identiteta serijala je vezan za izgradnju gradova i unapređenje veština samih heroja. Kao što smo detaljno opisali u nedavno testiranoj beta verziji sedmice – vraćen je 2D prikaz gradova po ugledu na onaj iz Trojke, s tom razlikom da je on sada pregledniji i sasvim sigurno najlepše odrađen do sada. Interfejs je intuitivan, s time da je primetno više grananja i preduslova za određene građevine čime se efikasno sprečava prebrz razvoj grada, što je posebno bitno u multiplejeru. Kod razvoja heroja i njihovih veština sada imamo dobro osmišljeni skillwheel i čitav spektar veština koje donose najrazličitije bonuse, počevši od ekonomskih i diplomatskih, preko magijskih, pa sve do onih namenjenih samoj borbi prsa u prsa. Ni ovde, što bi se reklo, NIŠTA novo, samo je dobitna formula dodatno rafinisana i približena savršenstvu.
Ukratko – suština odluke da se ništa ne uradi jeste da se ne pametuje previše sa usiljenim novinama i da se Sedmica osloni na usavršavanje starih vrednosti na opšte zadovoljstvo onih koji su serijalu verni još od kraja prošlog veka. Dakle to je to, prekaljeni veterani, pogodak pravo u centar, nema šta više da se kaže, gotov opis, sad svi trk po svoj dugo iščekivani primerak igre…
…ali… ipak…
…NE JOŠ!
Iako je sve ovo zaista istinito i na momente zvuči čak i previše dobro da bi bilo istinito, postoji i čitav niz problema koji ipak sprečavaju ovu igru da se popne na sam tron serijala, a samim tim i žanra uopšte. Ovo jesu najbolji Heroji u ovom veku, ali nikako ne i najbolji uopšte i to iz nekoliko razloga.
Prvi, najočigledniji razlog, jeste optimizacija. FPS zna da padne na momente, a GPU load je, nezavisno od modela grafičke, često zakucan na 100%, što i pored grafike koja prija oku, nema nekog posebnog opravdanja. Iako je dobra, grafika nije spektakularna, što je posebno izraženo kod nekih sitnih grafičkih glitch-eva i kada se mapa skroz zumira. Učitavanja poteza, pogotovo na skirmish mapama za 5+ igrača i dalje traje predugo. Iako smo se u closed beta verziji ponadali da će to biti ispravljeno, ispravka se nije desila – učitavanja u srednjim fazama partije traju predugo, vreme zna da se meri i u minutima, što je za današnje standarde poprilično loše. Takođe, na delu je i još jedna neispravljena stvar iz bete – za ranged jedinice i dalje postoji osećaj da su prejake, stiče se utisak delimične neizbalansiranosti, što zna da pruži prednost određenim rasama koje se više oslanjaju na strelce, pogotovo u ranim fazama igre. Ono što bi mogle da budu možda i najveće dizajnerske zamerke igri su izgled bojnog polja koje je podeljeno na kvadrate umesto na savršeniju heksagonalnu rešetku, kao i apsolutni nedostatak pravog tutorijala za početnike. Nama, koji smo sa Herojima na “ti” su koncepti igre prirodni i ne treba nam puno objašnjavati, ali za nekoga ko se prvi put susreće sa igrom brojne stvari će biti nejasne. To pod hitno treba da se ispravi, ukoliko se ima namera da Heroji privuku i nove igrače. Zaista je lepo što su ovde mnoge stvari odrađene sa pažnjom prema starim ljubiteljima, ali ipak treba misliti i na novu publiku, jer i od novih snaga zavisi budućnost serijala.
Da sam kraj opisa ne bude nezasluženo kritičan i mračan jer u ovom naslovu postoji pregršt dobrih stvari, treba spomenuti i jednu posebno svetlu tačku ovog ostvarenja. U pitanju je single player kampanja. Iako se generalno Heroji nikad nisu igrali zbog priče, već zbog sjajnog izvođenja i zaraznosti, ovde treba stati i odati priznanje razvojnom timu. Svaka od šest rasa koje su prisutne u igri ima svoju priču sa po četiri misije na unikatnim mapama. Misije su lepo koncipirane, dijalozi su na momente veoma simpatični i sve je u nekom pripovedačkom stilu, kao da vam neko čita o doživljajima glavnih heroja kojima upravljate.
Ti doživljaji su svakako vredni iskustva iz prve ruke i stoga sledi topla preporuka da odigrate ove Heroje. Ako ste veran ljubitelj, sigurno ćete imati razumevanja za određene nedostatke, jer ovo ostvarenje je dobar primer kako se pravi igra za poštovaoce, za razliku od nekih drugih naslova u serijalu. A to je nešto što je vredno poštovanja i samo za sebe dovoljno govori.
No Comment
You must log in to post a comment.