Civilizacija… kada pomislim na stotine, ako ne i hiljade sati provedenih u igranju ovog serijala, sasvim sigurno se negde iznad glave pojavi strip oblačić sa pitanjem… Da li je vredelo? Bez i jednog trena razmišljanja odgovor svaki put biva jednolično isti, konstanta zacementirana u samoj srži moga bića… O DA. VREDELO JE. Itekako. Vredelo je svakog sekunda pokloniti deo sebe nečemu što je tako duboko, i istovremeno tako prokleto zarazno i prožimajuće. Civilizacija je jedinstveno iskustvo koje donosi ispunjenje kroz ulogu vladara nacije koja bira put mira, ili pak put od hiljadu čudesnih sunaca praćenih atomskom pečurkom. Svako može da napravi svoj izbor, a beskrajne mogućnosti tih izbora nam je pružio harizmatični Sid Meier. Ako kojim slučajem neko danas, leta gospodnjeg dve hiljade petnaestog nije čuo za čoveka koji se odaziva na to ime, biće dovoljno samo da se kaže sledeće: on je direktno odgovoran za sintetisanje jedne od najjačih digitalnih droga za mozak koje je svet ikada video.
Ne verujete?
Ako ste nekim čudom još i pripadnik kategorije nevernih Toma spremite se za instant prosvetljenje – ukucajte u vaš omiljeni internet pretraživač frazu „just… one… more… turn…“ i suočite se sa rezultatima pretrage.
Civilizacija je još od svojih skromnih početaka ’90-tih godina iz generacije u generaciju uspevala da ispolji jedinstvenu osobinu over and over again – savršenstvo balansa. Bilo da ste ljubitelj miroljubivog mikromenadžmenta ili agresivne ekspanzije, uvek ste mogli naći svoje mesto pod kapom Civilization sveta. Građenje gradova, regrutovanje jedinica, osvajanja, otkrivanje tehnologija, građenje svetskih čuda… postoji za svakoga ponešto i baš ta prijemčivost je doprinela da se Civilizacija nađe baš tu gde jeste – na tronu 4x poteznih strategija.
Sav taj uspeh iz godine u godinu stavlja sve veći teret na pleća svake sledeće igre u serijalu, a taj teret je nakon maestralnog petog nastavka postao nikad teži. Trebalo je doneti nešto novo, a opet ne izgubiti prepoznatljiv identitet i igrivost. Da li novi naslov može da nastavi neprekidan niz uspeha i opravda ime serijala?
Poštovana publiko, dame i gospodo, vreme je za Civilization: Beyond Earth.
Stari vukovi koji još od devedesetih uživaju u Sidovim kreacijama sigurno se sećaju sjajnog naslova Alpha Centauri koji podiže iskustvo Civilizacije na jedan sasvim nov, galaktički nivo. Beyond Earth nastavlja baš tu gde je dobra, stara Alpha stala pre šesnaest godina – lansira Civilizaciju u svemir, na nepoznate svetove i planete pune negostoljubivih stvorenja i živopisnih pejzaža. Na početku imate izbor od osam frakcija koje ne predstavljaju nacije, već etnički srodne grupe kao što su Slavic Federation i African Union. Nakon početnog odabira frakcije, expansion bonusa i jedinica sa kojima ćete startovati igru, vaš svemirski brod sleće na negostoljubivo tlo tuđinskog sveta gde osnivate svoj prvi grad. Kao što to obično biva u Civ igrama, tu je i neizostavna explorer jedinica kojom počinjete otkrivanje sveta oko sebe.
Svet je koloritan i veoma živ, mapa je vizualno veoma lepa sa suptilnim depth of field efektom koji blago zamagljuje krajnje ivice ekrana. U početku će biti teškoća sa snalaženjem, jer su resursi na mapi potpuno drugačiji od onih na Zemlji, što će početno uhodavanje učiniti relativno teškim. Na terenu je prisutna i zelenkasta materija miasma koja leči vanzemaljce, a oštećuje vaše jedinice, te je potrebno izgraditi taktički pristup u međusobnoj borbi. Miasma je u ranoj fazi igre glavna prepreka vašoj ekspanziji, međutim to se u kasnijim fazama menja – putem određenih tehnologija miasma postaje neškodljiva, a postaje moguće i da se ona potpuno očisti. Sledeća stvar koja start čini dosta mučnim su sami vanzemaljci. Za razliku od pećinskih varvara sa dugom kosom i toljagom, ovde imate posla sa raznim kopnenim i morskim karakondžulama od kojih su neke zaista veliki problem. I bukvalno, gabaritno, veliki. Mali savet – ako naiđete na crve veličine zgrade i pomislite da ste jači od njih – u startu ste se zeznuli, stoga izbegnite scenario jednog glasnog „BURP“ uz posledični sluzavi skelet vašeg vojnika i mirno se povucite svesni toga koliko ste mali. Ovde su vanzemaljske zveri mnogo jače od varvara u standardnim Civ igrama, te je izbegavanje konflikta uz davanje petama vjetra jedna sasvim legitimna taktika, barem u prvih pedesetak poteza.
Kada govorimo o vanzemaljcima, red je spomenuti i jednu stvar koja bi bila prva krupna zamerka autorima igre. Vanzemaljci su tek prerađena, ali suštinski ista stvar kao i varvari u originalnom serijalu uz tu razliku da su ovde mnogo veći partibrejkeri. Prosto je nejasno zašto potencijal njihovog postojanja nije iskorišćen tako da vremenom postane moguće da se oni ili pripitome ili da postanu frakcija sa kojom je moguće uspostaviti nekakav odnos. Ovako, kada kasnije dođete do moćnih oružja, oni postaju samo smetnja i topovsko meso bez smisla. Bilo bi mnogo lepše kada bi sa njima bilo moguće uspostaviti neki kontakt, a ne posmatrati ih kao muvu koja gnjavi i koja će biti oduvana nekom nuklearnom particle mumbo-jumbo topčinom visokog kalibra. Nema niti jednog razloga da ih ostavite u životu jer (logično, jel’te) nema niti jednog razloga da oni postoje u vašem perimetru delovanja. Ako ništa drugo, barem je ta borba protiv njih, kao i kasnije protiv drugih frakcija dobro odrađena. Sistem borbe je isti kao u Petici – jedna jedinica po jednom polju uz određene bonuse/penale za tip terena na kojima se borba odvija. Kada su borbene jedinice u pitanju, ono što je krupna i dobra razlika u odnosu na prethodne igre je to da se sa otkrićem novih tehnologija jedinice same besplatno nadograđuju (Leonardo’s Workshop for everyone! J), tako da možete reći zbogom nekim stvarima poput egzistencije neandertalskog tabadžije u nanotehnološkom dobu.
Sistem napredovanja kroz tehnologije deluje dobro na papiru – sada ono više nije linearno, već je moguće praviti potpuno slobodne izbore u kom pravcu želite da vaša frakcija ide. Međutim, iako je to lepa ideja koja pruža slobodu, u praksi je sve daleko manje zabavno. S obzirom na nove resurse, nove jedinice, građevine i kompletno nov svet i termine koji nemaju ničeg zajedničkog sa Zemljom, bićete veoma, veoma zbunjeni. Da biste zaista razumeli šta koja tehnologija sa sobom nosi, biće vam potrebno jako puno čitanja propratnih informacija i objašnjenja. U takvim okolnostima, sloboda odluke nije prednost, već prokletstvo – kada u svakom trenutku imate izbor između deset potpuno nepoznatih tehnologija sa potpuno nepoznatom terminologijom bez referenci na ovozemaljski život, imaćete osećaj da ste preplavljeni, što zna poprilično da obeshrabri. Ako, i SAMO AKO ste spremni da tehnologijama posvetite dosta vremena, čitanja i učenja, SAMO TADA ćete vremenom doći do toga da zaista znate šta radite. Odluka je samo vaša, ali znajte da ćete biti adekvatno nagrađeni ako igri posvećeno pružite šansu. Osim tehnologija, igra nudi napredovanje kroz Virtues osobine koje su u stvari prerađene Social Policies iz Civilization V. Za njih se, kao i u Petici troše kulturni poeni čije sticanje zavisi od raznih građevina i bonusa.
Ono gde Beyond Earth zaista briljira je sistem mini quest-ova, kao i affinity sistem. Mini misije u ovoj meri i ovoj formi su novina – prilično često ćete dobijati manje ili veće zadatke čije ispunjenje može doneti razne bonuse. To efektivno oživljava samo iskustvo igranja i pretvara vas u malog hrčka koji će kroz mnoštvo malih ciljeva da radi na dostizanju konačne pobede. Što se tiče affinity sistema, kroz njega odlučujete koji pristup će vaša frakcija imati u odnosu na vrli, novi svet i negostoljubivo okruženje. Postoje Purity, Harmony i Supremacy grana razvoja. Purity, kao što samo ime kaže, podrazumeva konzervativno očuvanje zemaljskih vrednosti i usavršavanje tehnologija koje su postojale i na matičnoj planeti. Harmony, pak, promoviše suživot sa vanzemaljskim okruženjem i prilagođavanje, dok Supremacy navodi razvoj na futurističku robotiku i ultramoderne tehnologije. Svaka od ove tri grane tokom razvoja donosi specifične bonuse i borbene jedinice – npr. Harmony će omogućiti regrutovanje jedinica gde ljudi jašu vanzemaljska stvorenja, dok će Supremacy doneti mogućnost pravljenja ogromnih levitirajućih tenkova sa potentnim arsenalom. Mogućnost izbora je u ovom aspektu jedna zaista sjajna stvar.
Kada govorimo o inovacijama, Beyond Earth nam donosi i male satelite, mini orbitalne stanice koje se iz gradova šalju u atmosferu. Sateliti imaju određeni vek trajanja meren u broju poteza, kao i određenu površinu delovanja. Postoje dve vrste – jedni daju bonuse za proizvodnju određenih resursa u toj zoni, dok su drugi mali orbitalni bombarderi koji štite zonu od nezvanih gostiju. Orbitalne jedinice jesu solidna novina, ali nemaju neki veći uticaj na gameplay i tok partije.
Što se tiče same partije i dostizanje konačne pobede, teorijski postoji pet načina na koje možete da trijumfujete. Ipak, u praksi je broj načina sveden na tri, jer odabirom svake affinity grane dobijate specifičnu kombinaciju tri moguća načina za pobedu. Svaka od affinity frakcija ima po jedan unikatan uslov za pobedu, a tu su i dobro poznate naučne i kulturološke pobede koje su zajedničke za sve. Unikatni tipovi pobede se zasnivaju na građenju unikatne strukture i ispunjavanje misije vezane za nju koja je u duhu sa filozofijom frakcije. Te unikatne pobede ne treba dalje opisivati, već ih treba ostaviti kao poseban šlag na tortu onima koji dođu dotle i koji se odluče da ovom ostvarenju pruže šansu.
Na kraju partije kada čovek pobedi/izgubi, neminovno će se ponovo pojaviti onaj strip oblak sa početka koji će doneti isto pitanje… Da li je vredelo? Pa… teško je reći. Beyond Earth je vizuelno lep, konceptualno u nekim stvarima zaista donosi dašak svežine. Ali… nikako, ali BAŠ NIKAKO nije prijemčiv. Težak je za navikavanje čak i za Civ veterane. Mnogo novina, novih jedinica/tehnologija/građevina itekako mogu da stvore konfuziju i da odbiju one koji nisu spremni da potroše dosta vremena na navikavanje. Igra zaista istinski nagrađuje posvećenost, ali nije svako spreman na žrtvu. Takođe, korišćenje Civ 5 engine-a predstavlja igranje na sigurno, ali ima i svoju manu – stvara osećaj da je grafički ovo Civ 5 sa alien farbom, kulisima i specifičnom paletom boja. Time se stvara utisak kao da je ovo jedan veliki mod za Civilization V, a ne zasebna igra, što sigurno neće doneti razumevanje za AAA cenu koja stoji na Beyond Earth etiketi.
Emocije su pomešane, igra jeste solidna 4x strategija, ali nikako ne stvara osećaj izuzetnosti. Bili bismo spremni da je svrstamo u kategoriju „može, ali i ne mora da se odigra“, međutim… ono što je objavljeno početkom oktobra nas je nateralo da drastično promenimo mišljenje…
– Rising tide –
…kada je ranije ove godine najavljena ekspanzija za Beyond Earth, bilo je teško reći kakva su očekivanja. Da li će nedostaci biti ispravljeni? Da li će nove ideje uspeti da nadomeste sve ono što je Beyond Earth sprečilo da dođe do samog vrha? Da li će BE doći do stadijuma u kom ga možemo tretirati kao zasebnu igru sa sopstvenim identitetom ili će i dalje da pruža feel Civ 5 modifikacije sa E.T. šminkom?
Odgovori su tu, pred nama. Puni poverenja smo odlučili da ih sagledamo i pružimo Sidu priliku da sa svojim Firaksisom popravi utisak i ponovo izazove onaj „just… one… more… turn…“ osećaj koji se prethodno negde zagubio u dubinama svemira. Civilizacije su poznate po mesnatim ekspanzijama koje zaista imaju šta da ponude i Rising Tide sasvim sigurno nastavlja tu dobru tradiciju. Tu je nov sadržaj, novi koncepti i ono što je najbitnije – rafinisano i izbalansirano iskustvo koje će sasvim sigurno ostaviti mnogo dublji trag nego što je to bio slučaj sa vanilla igrom.
No, da ne dužim previše, bilo bi dobro da pređemo na stvar i ponovo zajednički navučemo skafander i izađemo u surovi svet neke od dalekih planeta. Po izlasku iz matičnog svemirskog broda i nakon osnivanja prvog grada delovaće da je sve… isto. Vaša explorer jedinica će obilaziti prostranstva u potrazi za resursima i artifaktima koji donose bonuse… istraživaćete tehnologije i gradićete građevine i postrojenja… i taman kada pomislite da je sve beznadežno isto, naići ćete na prvi… grad izgrađen na vodi! Da, tako je… gradovi sada mogu da budu plutajuće naseobine, ali to je samo vrh ledenog brega koji duboko u sebi sadrži mnogo, mnogo više. Za početak – gradovi na vodi mogu da plutaju, da se pomeraju jedno polje po krugu i sasvim su ravnopravni sa gradovima na kopnu po pitanju produktivnosti i funkcionalnosti. I dok se gradovi na kopnu šire ravnomerno u svim pravcima, zona uticaja gradova na vodi se širi nepravilno, u skladu sa dostupnim resursima i okolnim podvodnim reljefom. Takođe, ako nađete zonu koja je bogatija i pogodnija za razvoj, grad jednostavno možete premestiti sa jednog mesta na drugo – mogućnosti su brojne.
Nakon ove prve novine koja je najvidljivija, nakon početne faze ćete uvideti i drugu – diplomatija je podignuta na mnogo viši nivo. U Civ igrama diplomatija se generalno zasniva na kontakt sa nerazumnim AI liderima koji se fanatično drže skripte i najčešće ne reaguju u skladu sa realnim okolnostima. Ovde to nije slučaj. Sada kao resurs postoje i diplomatski poeni. Oni mogu da se razmenjuju za razna dobra sa drugim liderima i na taj način možete da napravite izbor – da li ćete da ih skupljate ili ćete da ih dajete u zamenu za kulturu ili neke druge bonuse. Diplomatski poeni se stiču i raznim perkovima i građevinama, a njihovim ulaganjem možete steći neke trajne bonuse za sopstvenu frakciju koji mogu biti i presudni za konačan ishod. Sada postoje i Fear i Respect skala putem koje možete transparentno da ocenite šta drugi lideri misle o vama i o drugim frakcijama. Strah zavisi od vaše vojne moći, a poštovanje od mudrih tehnoloških/affinity izbora. Ako je bilo koja od te dve stvari na visokom nivou, bićete u mnogo boljoj poziciji za pregovore sa drugim frakcijama, lakše ćete doći do ispunjenja svojih zahteva. Sve ovo konačno uliva osećaj da zaista imate posla sa liderima od krvi i mesa, a ne sa skriptom koja se nepokolebljivo izvršava. Lakše ćete i videti sa kime imate posla i da li pregovori imaju šansu. Konačno postoji realan parametar koji određuje ponašanje i osobine protivnika. Vaš karakter, baš kao i protivnički se mogu menjati u skladu sa realnim potezima koje povlačite tokom partije.
Sledeća pozitivna novost je unapređivanje ionako dobrog affinity sistema. Nakon tri striktno razdvojene grane u osnovnoj igri, sada je moguće i kombinovati ih. Početnoj postavci su dodate tri nove affinity grane – Harmony/Supremacy, Supremacy/Harmony i Purity/Harmony, čime je ukupan izbor povećan na šest. Na delu su zanimljive kombinacije osobina, tako da ćete kod npr. Supremacy/Harmony grane kombinovati naprednu robotičku tehnologiju sa vanzemaljskim organizmima, što će neminovno dovesti do kibernetičkih organizama sa vanzemaljskom DNK.
Kada se sve ovo sabere sa činjenicom da su mora i vodene površine konačno dobile daleko veći značaj u nekoj Civ igri, kako ekonomski, tako i borbeno, dolazimo do finalnog rezultata koji podiže kvalitet originalne igre za bar nekoliko stepenika više. Neki nedostaci i dalje opstaju, poput problema sa velikom količinom informacija i novih termina ili onog sa neiskorišćenošću vanzemaljske frakcije. Pa ipak, novine su velike, suštinske i dobrodošle i svakako Beyond Earth sada konačno ima potencijal da stvori onu dobro poznatu „just one more turn“ zavisnost koja je ranije spomenuta.
Sid Meier nije izneverio u kvalitativnom, pa ni u kvantitativnom smislu. Ali jeste u cenovnom, i to treba reći. Originalna igra u paketu sa ekspanzijom ipak košta previše, ali ne sumnjamo da će u skorije vreme doći do korekcije. Nakon ove ekspanzije Beyond Earth može sebe da smatra punokrvnim naslovom, samo još da dobri, stari Sid shvati da jedan (doduše dostojno) zakrpljen naslov ne može da vredi za dva, pogotovo ne nakon veoma primetnih nedostataka originalne igre.
Vrlo brzo će doći vreme da se sa Alpha Centauri otisnemo u neke nove, modernije svetove.
No Comment