Neon Inferno (2025)

Čak i danas, kada hardver bez problema renderuje milijarde piksela, sprajtova i poligona koji izgledaju kao da su izašli iz nečijeg doktorata o animaciji, nije nimalo lako napraviti run ‘n gun koji vizuelno šljašti, a da pritom ostane igriv. Dugački nivoi moraju da imaju raznovrsne pozadine koje se ne ponavljaju na svakih pet metara ali opet ne smeju biti toliko detaljne da igrač izgubi iz vida projektile koji ga jure kao besni komarci. Čuveni momenat kada se neko zapita “Ma šta me je to ubilo”? Neko će možda baciti kontroler u nepoznatom pravcu dok će neko samo uporno pritisnuti start i krenuti iznova. U žanru gde vam pola ekrana uvek želi nabosti glavu na zid kao lovački trofej, jasna vidljivost je uvek presudni faktor. Veterani ovakvog stila igara su to instinktivno znali od začetaka arkada dok mnoga današnja retro izdanja prvo nafiluju piksel art do prelivanja video memorije pa tek onda razmišljaju gde će igrač zapravo da pogine. E onda na scenu dolazi nešto sa imenom Neon Inferno i kaže svima: „Evo kako se to radi, omladino.“

Ovaj cyberpunk shooter je u suštini ogromna, žestoka i ultra-stilizovana posveta svemu što volimo u old-school akcionim igrama. Kao kada imate spisak šta jedno ostvarenje treba da nosi sa sobom da bi moglo da ima ovakav epitet. Pixel art je savršen,  efekti su moderni i dobro definisani ali nenametljivi. Posebna poslastica u ovakvim igrama tj haos na ekranu je epski, ali je čitljiv. Municija leti u rojevima, eksplozije blješte kao preskupi vatromet ali igra ni u jednom trenutku nije nepoštena. Svaki objekat nosi jasnu distinkciju, svaka opasnost je markirana odlično a kad god se nešto ne zna ili postoji bag u mozgu posle haosa koji ste preživeli na prethodnom ekranu – tu je dodge koji daje i-frames na sekund ili dva i pruža veliku šansu da se hvalite svima kako ste profi igrač ovakvog žanra.

Najveći trik koji je Neon Inferno prikazao do sada  je fokusiranost na samo nekoliko ključnih mehanika i baca kroz prozor sve “obavezne” žanrovske sastojke koji su vremenom postali šablon. Iako se zna da supu pravimo od određenih sastojaka, uvek možemo dodati nešto novo i na taj način obogatiti. Trik je u tome da postoji delikatan balans a Neon Inferno u tome briljira. U priči vodimo dvoje protagonista a to su Anđelo i Mariana. Odlična imena za neke arkadne likove koje smo od malih nogu itekako zavoleli. Ima nekog Capcom šmeka u svemu ovome a i posle se jasno vidi uticaj određenih arkadnih ostvarenja na gejmplej. Naše dvoje protagonista definitivno prate trope-ove dizajna karaktera za ovakve igre i odlično se uklapaju u ovaj svet. On je veoma mračan komplikovan sajber samuraj dok je Marijana dama za kojom “žude” i njih dvoje imaju zadatak da dovedu stvari u red u gradu prepunom kriminala i korupcije. Za početak njih dvoje imaju identičan set poteza da se izbegne nepotreban cirkus. Trče, pucaju, čuče, skaču, šutiraju, gađaju pozadinu kao u Wild Guns-u, i koriste svoje katane da bi odbijali zelene metke, Lepota je u tome što uz opcioni bullet-time dobijate i mogućnost da usmerite municiju u odgovarajućem pravcu i na taj način možete kontrolisati counter-move i sahraniti još više protivnika sa velikom efikasnošću. Ako ste mislili da je ovo jedini gejmplej koji ćete gledati tokom cele kampanje prevarili ste se. Da da, imamo i ovde obavezne deonice sa brzim vozilima. Ovde je motocikl motocikl hleb nasušni i dok letite autoputem vrtoglavom brzinom moći ćete da se napucavate sa protivnicima i da preskačete vozila koja su vam u traci. Za ovo dvoje ne postoji saobraćajna gužva, samo manjak veštine i refleksa onog ko ih kontroliše. Sve je ovo vešto implementirano da se spreči usporavanje gejmpleja makar i na sekund.

Prvo što će vas dočekati kada upalite igru i ono što će vam spaliti retine i staviti osmeh na lice je vizuelna komponenta. Neonski pločnici, trotoari na kojima ne bi ni lokalnog klošara stavili da sedi, grafiti i “šarena prljavština”, korumpirani policajci koji deluju kao da su ispali iz neke bootleg VHS trake iz 80-ih, yakuze sa katanama ispod kaputa dokle vam pogled seže… Sve je u službi ove prenaglašene i stilizovane estetike. Kada vas početno oduševljenje malo pusti i kada krenete da igrate i prelazite polako nivoe skapiraćete nešto što se može donekle posmatrati kao minus. To je saznanje da nema u igri nikakvih dodatnih oružja niti power-upo-va. Da li je u pitanju dizajnerska odluka ili je u pitanju bio problem balansa – nije poznato ali ako se išlo na minimalizam onda je sve ovo veoma dobro realizovano. Što se nas tiče veoma pametan izbor! Verujte, standardno naoružanje koje dobijate je sasvim dovoljno. Kad uđete u ritam igra deluje kao higijenski čist bullet hell valcer koji se ipak ne dešava na lepom plavom Dunavu. U pravom trenutku ako aktivirate katanu i setite se da uđete u bullet time, možete samo jednim metkom ubiti pola ekrana. Kome treba laser kada ima navođene protivničke metke u svojoj službi.  Kada je level dizajn u pitanju Neon Inferno i ovde pokazuje ljubav koja je uložena u ovaj naslov. Kretanje je veoma fluidno poput nekih Capcomovih arkadnih igara. Tu možemo spomenuti Mega Man X ili Stridera. Malo skačete, malo visite sa platformi, malo radite double jump, aktivirate bullet deflect, ubijete par neprijatelja u pozadini i skapirate da je prošlo 3 sata od kad ste upalili igru. Ovo su radili ljubitelji za ljubitelje. Greatest hits ali u jednom paketu! I za ljubitelje retro stila imate i još jednu poslasticu a to su veoma dobro implementirani CRT shaderi tako da možete u većoj meri pomisliti da ovo igrate na nekom old school sistemu i na CRT televizoru.

Kada prevaziđete sve nedaće tokom regularnog dela nivoa, naravno morate stići do boss-a. Svaki je karakterističan, ima 5-6 napada koji su random i brzi ali jako dobro su animirani pa ćete ih lako “telegrafisati” da biste izbegli momente bacanja kontrolera kroz prozor. Kao i svaki retro boss koga smo imali prilike da sahranimo posle par pokušaja. Prvo deluju kao pakao od koga se ne može pobeći pa onda primetite da imate dosta otvora u kojima možete da im nanesete štetu i onda posle dobijate otkrovenje a to je da možete uz pravilno postupanje da mu skinete ceo health za manje od minuta. O happy day! Igra je napravljena tako da vas stalno motiviše da idete dalje ali da ne budete obeshrabreni.

Sama struktura Neon Inferna je zanimljiva: bira se redosled prvih nekoliko misija iz svojevrsnog HQ bara, sajberpank verzija kafane a kada se krene u završni obračun prelazi u linearnu strukturu. Kao kod svih ovakvih ostvarenja imate recikliranje. Mini-boss-evi se vraćaju ali su oslabljeni pred konacni završni fajt. Neka vrsta boss run-a koju smo mogli da ocekujemo. Nažalost ovakva igra nije mogla da prođe bez mana a to je ingame store koji možete da posetite pre svake misije. Sekundarna oružja su preskupa, imaju malo municije i kad ih ispraznite možete se pozdraviti sa njima. Oružje u najnižem cenovnom rangu košta previše tako da se onda gubi poenta za njihovim kupovanjem i dovoljno će vam biti da oslonite na sopstvene veštine. Jedina svetla tačka u tom arsenalu je homing oružje jer topi health od bosseva i to je jedina stvar za koju vredi grindati novac da biste sebi smanjili glavobolju.

Sve u svemu, Neon Inferno je odlično izbalansiran run ‘n gun. Svaki nivo je tematski drugačiji: od vožnji, liftaških sekvenci, pucnjave na balkonima pa sve do borbi u prenatrpanim noćnim klubovima. Morate samo paziti da ne pogodite civila ali ko mu je kriv kada je ušao na liniju paljbe. Naravno šalu na stranu to je veliki minus jer vas igra vraća na checkpoint koji je generalno dobro postavljen. Ako želite replay value onda imate i to jer možete vrlo lako da nabijate rejting u nivoima i na taj način da pokažete svetu ko je glavni sajber samuraj u kraju.