Tokom leta filmski blockbusteri nam okupiraju pažnju i daju dodatnu zanimaciju dok preživljavamo paklene vrućine, a zimi nas greju eksplozivni blockbusteri gaming industrije. Kako se kraj godine bližio, kvalitet naslova je rastao a na samom kraju nas je dočekala nikad eksplozivnija open world sand-box igra Just Cause 3.

Ponovo preuzimate ulogu Rico Rodrigueza, borca za slobodu svih zemalja sa diktatorskom vladavinom, a u ovom delu na Ricovu (ne)sreću je to njegovo rodno mesto Medici, fiktivna mediteranska ostrvo država. Ako ništa drugo, ima razloga da se vrati kući i digne po nešto u vazduh. Nema mnogo detalja i filozofiranja u samoj priči s ozbirom da se sam početak svodi na to da Rico “jaše” maleni avion dok RPGom ruši PVO postavke zlog Diktatora, dok se posle padobranom spušta i pomaže pobunjenicima u oslobađanju prvog checkpointa. Posle uvodne eksplozivne mindless scene dolaze nekoliko izlizanih razgovora o tome ko, šta, kako, zbog čega je Rico ovde i šta se zapravo dešava. Gluma je na nivou C-tier filmova a igra neverovatno u svakom trenutku pokušava da zvuči zabavno, neozbiljno i smešno i na žalost to joj ne polazi za rukom. Nekako smo već navikli na sve to iz prvog i drugog dela, ali smo imali osećaj da će se makar, osnovna ozbiljnost sada promeniti, ali nade su ostale samo pusti snovi.

Ipak Just Cause 3 je normalna progresija u svojoj franšizi. Sve što se očekuje od jedne ovakve igre i njenog nastavka je tu. Prelepo ogromno ostrvo koje vas mami da istražujete, milioni različitih načina da uništite sve oko vas, dodatne spravice za putovanje kroz mapu (wingsuit + padobran i nadograđen grapling hook) i bezbroj vozila su vam tu samo na jednom kliku u meniju. Od početka, igraču je skoro sve pruženo, neograničena zaliha C4 eksploziva u svakom džepu na odelu, municija koja nikako ne može da se istroši i predivni objekti koji prosto mole da budu dignuti u vazduh. U suštini, to je to. Posle par sati sva zabava, ukoliko vaša mašta nije toliko bujna, može prestati, a ukoliko jednostavno imate strpljenja za užasno duge loading skrinove i poriv da uništiavate sve na što maštovitiji način, igra vam može ponuditi mnogo više sati zabave. Praktično, sve je na vama i šta očekujete od igre, ali jedno je sigurno, svi koji su uživali u drugom delu će uživati ponovo, jer iako igra ne nudi praktično ništa novo, nudi dovoljno veliku mapu za istraživanje i uništavanje svega šta vi mislite da ne bi trebalo da postoji.

Sada sve spravice unapređujete preko GearMOD sistema dok dodatna unapređenja otključavate izazovima koji su razbacani po mapi. Modovi se mogu kombinovati na određenom gedžetu, ali ukoliko to ne funkcioniše kako ste vi zamislili, onda ih jednostavno možete isključiti. Grapling Hook je dobio ogromno poboljšanje tako da sada bukvalno letite kroz mapu i opušteno vam mogu zavideti i Spiderman i Batman. Pored toga možete nadograđivati i broj lanaca koje grapling hook izbacuje. U trenucima dosade, to vam može biti dodatna zabava. Možete nadograditi do šest lanaca (kao i njihovu snagu privlačenja) a povezivanjem dva ili više objekata puštate da fizika uradi svoje. Prosto savršeno ukoliko želite da uništite dve kule odjednom, ili se igrate sa dva neprijateljska helikoptera, ili pravite haos sa više neprijateljskih automobila na putu. Wingsuit je novost, dobra zezancija koja je čak i korisna u nekim trenucima ali nekada vam dođe da se zapitate, koliko ja mogu leteti u ovome? Dok naravno kada osetite da ste blizu zemlje, otvorite padobran i podignete se nekih pedesetak metara iznad zemlje i pustite se ponovo wingsuitom. I tako u nedogled. Kao što rekosmo, mindless fun. Takvo putovanje kroz mapu vam omogućava, pa možda i najbolji pregled svega što vam mapa pruža i gde sve možete ići i praktično istražiti sve pre nego što se odlučite za neku avanturu.

Gameplay mehanika je naravno, ostala ista. Pored nekih prosto nepresušnih zaliha oružja, nema potrebe za nišanjenjem, šetanje oko protivnika i pucanje će uraditi svoje. Teško je poginuti i ako radite pogrešne stvari jer AI je užasan u svakom pogledu. Tu su jedino da bi napravili gužvu i dopustili vama da napravite haos od date scene u tom trenutku. Igra će vas često obasipati talasima neprijatelja koje ćete moći da uništavate na razne načine, i samo vaša mašta može odlučiti koliko dugo će vam takav gameplay biti zabavan i koliko će oni visoko leteti u vazduh. Pored Fallout 4, The Witcher 3 i još nekih “preozbiljnih” igara, dobro dođe ovakva razbribriga koja ne iziskuje ni jedan procenat vašeg mozga, a ipak može da vam pruži više desetine sati zabave. Just Cause 3 je ostao veran svojim fanovima, igra se po žanru i dalje meškolji negde tu između malo ozbiljnijeg GTA serijala i totalno luckastog Saints Row naslova, ali sa ovim delom već zalazi u vode nenormalnog i suvišnog za ovaj tip igre.

Pored očiglednih problema na konzolama kao što su užasno dug početni loading ekran, koji može potrajati i do devet minuta, pad frejmova u nekim trenucima kada vam je to najmanje potrebno (oslobađanje baze, milijardu neprijatelja, eksplozije na sve strane). Loading vreme je užasno i kada slučajno poginete ili imate potrebu da resetujete challenge. Neki od njih traju po tri, pet, dvadeset sekundi (wingsuit tip izazova) dok loading istog challenge-a se može odužiti na do 3 i više minuta. U nekim trenucima, ako se odlučite za prelazak nečega gde ćete stalno gubiti živote ili morati da resetujete određenu deonicu, više ćete imati osećaj da igrate Loading Screen nego Just Cause 3.

 

Pored svih mana, jednostavnog ali zabavnog gameplay-a i svega šta pruža jedan Just Cause naslov, i ovaj deo je uspeo da donese aposlutno svima ono šta je Avalanche Studio namerio, bezumnu zabavu do besvesti. Možda se nekome neće svideti sam koncept i poenta igre, ali Just Cause definitivno ne ide nigde. Sumnjamo da će bilo kome brzo dosaditi da diže hiljade neprijatelja u vazduh, da ruši sve pred sobom jednostavnim zabadanjem grapling hook lanaca, a i da ne zaboravimo, neiscrpne zalihe C4!!!