Tokom čitanja o konfuznoj i dugoj istoriji razvoja ove igre, nekoliko puta sam naišao na opise koji je svrstavaju u „Metroidvania“ podžanr, time je stavljajući u koš sa ostalim nelinearnim, open-world sidescroller igrama. Zbog toga možete zamisliti moje razočarenje kada sam igru prvi put upalio, i pritom shvatio da se sastoji od tri zatvorena nivoa, sa talasima neprijatelja i akcentom na borbu i score, bez istraživanja ili priče bilo kakve vrste.
Razlog za ovu oštru promenu u žanru je bio neispunjen Kickstarter zahtev za 50.000 dolara, što je nateralo developera da značajno smanji ambiciju i posveti narednih par godina glancanju borbenih mehanika, koje su, kako on kaže, najveća mana njegovih uzora, poput Metroid serijala. Tom žrtvom je želeo da stekne iskustvo, i da u dogledno vreme pruži publici i kolegama jedan solidan, završen proizvod, ali umesto toga, pružen nam je jedan polugotov eksperiment, vredan „early access“ pečata, sa planom za pun, open-world nastavak, ako bude bilo dovoljno interesovanja (i para). Naravno, dok mi je sasvim jasno da jedan jedini čovek ne može uvek napraviti remek delo (nismo svi Pixel i nije svaka igra Cave Story), ne možemo se prema naslovu koji je izbačen kao punokrvno izdanje (i koje se tako i naplaćuje), biti naročito blagi.
Kao što je pomenuto, igra se sastoji iz tri postapokaliptična nivoa (bolje reći sobe), ne preterano različitog dizajna, u kojima je igračev cilj da izdrži talase napada raznih robota, i time dođe do zastrašujućeg boss-a. Borba je jedini aspekt u kojem ova igra iole obećava, ali još uvek ne ispunjava. Po uzoru na hitre i mahnite mehanike iz Platinum Games arhive igara poput Vanquish i Metal Gear Rising: Revengeance, Blood Alloy: Reborn vas stavlja u odelo ubojite kiborg-devojke Nia Rhys, sa puškom i mačem, pružajući vam slobodno i lagodno menjanje između ta dva vrlo različita oružja, pored široke palete kombinacija pokreta, sa stamina sistemom preuzetim iz Souls serijala. Igrač takođe ima priliku za menjanje opreme, otključavajući razne vrste metkova, energetske štitove i prateće projektile. Ovih dodataka zaista ima mnogo i vidi se da je makar tom delu igre posvećena velika pažnja.
Uklizavanje u stilu spomenutog sleeper hita Vanquisha je veoma zabavno a ovde je moguće u 2D ravni ali po svim horzontalnim i vertikalnim površinama. Mehanika je veoma zarazna, healing se ostvaruje nabijanjem velikih comboa što forsira agresivniji način igranja, podizanje levela preko highscore-a omogućuje otključavanje kako gomile opreme tako i novih pesama.
Iako sve to zvuči bajno, igra i dalje daje osećaj nekakvog Game Jam projekta koji je završen za 48 sati, umesto proizvoda kome je trebalo tri mukotrpne godine da ugleda svetlost dana, bez obzira na jednočlani tim. Vizuelni stil i dizajn deluje kao placeholder, neoretro synth muzika koja, iako je sama po sebi odlična, nije naročito interesantna u već izvikanom cyberpunk okruženju, i povrh svega toga odsustvo priče koje bih mogli nekako i da zanemarimo da dizajn nivoa nije ovako štur. Ne samo što nivoa ima malo već nećete lako ni doći do njih, da bi se samo probili do drugog potrebno je bar desetak puta grindovati jedan te isti prvi room, što veoma brzo postaje dosadno. Sva tri nivoa sadrže i isti set neprijatelja tako dok se provučete do trećeg već ćete ih znati napamet a nepostojanje bilo kakvih online leaderbordova gde bi se takmičili sa prijateljima takođe ne pomaže.
Supressive Fire Games, želimo ti sve najbolje u budućnosti, tvoj dosadašnji trud je ipak znatno impresivniji od milion drugih indie pokušaja koji pokušavaju da se izvuku na lepu priču ili loš humor, i ne sumnjamo da će naredni biti daleko bolji, ali Blood Alloy: Reborn, uzevši sve u obzir, jednostavno nije dovoljno dobar.
No Comment