U industriji igara postoje igre koje jednostavno, dođu i odu, igre koje nam postanu drage, kojima se vraćamo posle nekog vremena. Naslovi koji su jednostavno super, ali nekako već viđeno kao i one igre koje jednostavno, definišu jedan deo vremena istorije igara, promene smisao postojanja nekih žanrova, nateraju igrače da razmišljaju i gledaju na igre totalno drugačije. Jedan od takvih naslova je definitivno Dark Souls, igra iz 2011, duhovni nastavak Demon’s Souls, PS3 ekskluzive, ali i početak jedne nezaboravne trilogije, mnogo sati nerviranja, lomljenja kontrolera i tastatura kao i neopisive radosti nakon prelaska bilo kog naslova iz serijala.

Osećaj koji imate dok igrate Dark Souls je prosto, jedinstven. Ne samo da vas tera da izoštrite sva svoja čula, već vam totalno menja percepciju video igara, shvatanja zabave, truda i pogleda na igre kao jednu tvorevinu grupe ljudi. From Software, tim koji stoji iza ove franšize, je nekako uspeo da napravi igru koja je previše izazovna, u nekim trenucima teška, ali koju ljudi neće mrzeti zbog toga. Već će ih terati da ponovo krenu, započnu, respawnuju se i ponovo pokušaju da pređu određenu instancu, nema veze da li bi im za to trebalo pet, deset ili pedeset pokušaja. Rogobusna mehanika, loše kretanje nije sprečilo da ova igra uđe u istoriju industrije kao jedna od najuticajnijih, da napravi svoj žanr souls-like igara, napravi kult i okupi sledbenike koji će je obožavati godinama nakon izlaska.

Skoro sedam godina nakon izlaska originala, Bandai Namco se odlučio da podari svojim nezasitim Souls fanovima, remaster svog prvog naslova, za trenutnu generaciju konzola i PC. Kao što sigurno već možete da pretpostavite, Remaster sadrži sve DLC-eve koje su do sada izašle kao i dosta grafičkih poboljšanja i nekih promena u art dizajnu same igre. Neko bi možda rekao da originalna igra izgleda bolje sa modovima, ali imajte na umu da je ovaj remaster izbačen najviše zbog prekopotrebnih i fluidnih 60 frejmova, optimizaciji engine-a za kako nove tako i stare računare i jednostavno, generalno bolji užitak u ovom već kultnom nastavku.

Naravno, sigurno ste svi vi već proveli nekoliko stotine sati u igri pa se upravo zbog toga i nećemo osvrtati na neke već poznate stvari, kao što su priča, razvijanje likova i nekih već vrlo dobro poznatih pojedinosti koje su sastavni deo ove igre. Sve šta je činilo Dark Souls upravo tom igrom je i dalje ovde, sem par poboljšanja i nekoliko promena tekstura i drugih vizuelnih efekata kako bi igru načinilo još primamljivijem. Dakle, krenete, ukoliko se ne okrenete na zemlji par puta i neko vas slučajno udari, vi umrete od tog jednog udarca. Učitate poslednju poziciju bez ijednog XP poena koje ste sakupili, iliti takozvanih duša, i tako u krug. Čak i najmanja greška će vas koštati napretka od nekoliko sati, a ukoliko verujete u sebe, ipak nemojte, i čuvajte poziciju na svakom mogućem bonfire-u. Jer nikada ne znate kada će vas igra iznenaditi one hit kosturom koji stoji tu iza ugla da vas podseti koliko nemate pojma da igrate ovu igru. Dakle sve je tu, ali zbog čega nam je onda bio potreban ovaj remaster?

Prvo i osnovno, igra na prošloj generaciji konzola je radila u nestabilnih 30 frejmova po sekundi. Engine je bio loš, optimizacija još gora, kako na PC-u tako i na već tada ne tako novim konzolama i igrači su jednostavno, imali poteškoća igrati. Pored težine same igre, tehnički problemi su je činili još težom, a u nekim trenucima, jedva podnošljivom. Mod zajednica na PC-u je to nekako uspela da reši, ali igrači na konzolama su morali da postanu pure pro players, kako bi uopšte završili igru. Ovaj remaster eleminiše tu vrstu težine te vam nudi fluidno iskustvo od 60 frejmova po sekundi, čak i na običnoj PS4i Xbox One S konzolama. Igra radi u nativnoj 108p rezoluciji dok je na PS4 Pro i Xbox One X malo uvećana za 4K ekrane, na 1800p. Upravo zbog toga, ovaj remaster na ovoj generaciji konzola je prosto milina igrati, iako ćete ginuti na svakom koraku. Nekome kome je ovaj naslov prošao neopaženo, ili možda nije hteo da se upušta u taj tehnički haos, sada može da po prvi put uživa u igri kako valja.

Pored toga, uvek je zabavno igrati u coopu, gledati taktike drugih igrača ili pomagati ostalima. Ili se čak braniti od invadera iz drugih ”svetova” koji pokušavaju da vam unište zabavu. Naravno, tu je uvek nezavršena i ne tako jasna priča koja nekako obavija tajanstvenošću ovog serijala. Koliko puta da odigrate, uvek ćete otkriti nešto novo, šta ste propustili u ovoj mračnoj priči, podsetićete se sjajnih bossova, sresti i više nego zanimljive likove i neprijatelje od kojih će vam se lediti krv u venama.

Generalno gledan, ovo je jedan sjajan remaster, prezentacija igre kakvu je ona zasluživala od samog početka. Nekako nam je malo žao što je mehanika i dalje rogobusna, što se najviše može videti u boss bitkama, ali smo svesni da je to i sama ”čar” ovog naslova. Kao što smo već napomenuli, ukoliko ste nekim čudom propustili ovaj naslov do sada, ovo je idealna prilika da se uključite u kult, jer je ovo jedini naslov koji je falio da ceo serijal, računajući dvojku i trojku, bude dostupan na jednoj generaciji konzola. Tako da, šta čekate?