Chef’s Life: A Restaurant Simulator (2023)

Simulator kuvanja je jedan od najstarijih simulator žanrova kad pričamo o video igrama. Još od dana NES-a postojale su mini igre gde su igrači pritiskali brzo dugmiće na kontrolerima kako bi brže ili bolje skuvali virtuelno jelo. Ja sam lično veliki fan simulatora kuvanja i, iako nikada ne idem da aktivno tražim jedan, uvek nekako odigram bar jednu igru u generaciji. Od malih indie igara kao što su Diner Dash, do kolekcija mini igara kao Order Up!, do svačije omiljene igre Cooking Mama! Naravno, imamo i zabavne party igre o kuvanju kao što su Overcooked, koje skroz batale kuvanje kako bi bile zabavne za više igrača. Kuvanje u igrama nije realistično, ali je zato zabavno i baš zato ga cenim i upravo ovo je problem u Chef’s Life: A Restaurant Simulator. Bez obzira koliko dugo sam pokušavao da igram ovu igru (oko 15 sati) gotovo ni u jednom momentu nije bila zabavna.

*podmuklo* Uh…Chef’s Life nije samo obična video igra, to je pravi simulator, seljačine jedne!

Od prvog momenta kada sam upalio Chef’s Life, znao sam da igra želi da bude bolja od ostalih simulatora. Prvenstveno, grafika je previše lepa. Igra je izgledala kao Sims 4 (zbog crtanih likova) i stilizovanog okruženja. Vi pomerate vašeg kreiranog lika iz trećeg lica (umesto prvog kako obično simulatori rade), što znači da morate da šetate od jednog kraja kuhinje do drugog, ovo postane problem kasnije. Onda sam primetio kako, osim što kuvamo hranu, mi moramo da vodimo računa o samom ugostiteljstvu (enterijeru) kao i o narudžbinama, čuvanju hrane, posluzi itd. Sve ovo je prihvatljivo dokle god je proces zabavan.

• Treba da uzmete veknu mesa i odsečete komad.
• Treba da na sitno iseckate luk i krompir.
• Stavite meso na tiganj zajedno sa lukom i ispržite obe strane.
• Za to vreme, uključite aparat za prženje (onaj veliki kao u McDonalds-s) i ispržite krompiriće
• Na kraju spojite dve kreacije i gotovo

Ne zvuči toliko loše, jel da?

Postoji nekoliko problema u ovoj formuli. Prvo, svaki ovaj proces ume da potraje, naročito kada treba da čekate nešto da se skuva/ispeče. Drugo, za svaki ovaj proces, morate da odete na drugi kraj kuhinje, umesto da je sve ispred vas. Znam da ne zvuči strašno, ali stvarno postane problem kad gledate šta vam je sledeći zadatak i onda stanete i pitate se gde treba da idete. Konačno, i ovo mi je jako smetalo, ni jedan od ovih procesa ne traži nikakvu preciznost, samo tajming. Recimo, uopšte nije bitno kako seckate luk ili slažete namirnice kada postavljate jelo. Igra samo trivijalno ubacuje komande kako bi se vi osećali da zapravo nešto radite. Ceo proces kuvanja je samo jedna duga lista zadataka koje treba da chekirate. Bilo bi zabavno samo da su developeri dodali neku vrstu mini igre u kojoj bi igrač postajao bolji ali, nažalost, ovoga nema. I baš zbog ovoga, ceo proces kuvanja i spremanja hrane se pretvori u obavezu umesto da bude zabavna aktivnost.

*podmuklo* Uh… kao što smo već rekli, mi smo MNOGO IZNAD video igre. Ovo je vrlo realističan simulator, seljačine jedne!

Nakon što sam napravio prvo jelo u Chef’s Life, igra je tražila da ga ponovo napravim… ali bolje. Ceo gornji proces sam ponovio samo što sam ovoga puta luk dodao na meso u određeno vreme a kasnije dodao i začine. Takođe, pravljenje krompirića sam morao istovremeno tako da nij jedno ne bude hladno dok drugo ne bude gotovo. I da napomenem, svaki sastojak treba da se uzme iz skladišta pa odnese do određenih mesta u kuhinji, a ovo znači konstantno hodanje tamo-amo.

I na kraju kada sam završio jelo (opet) igra i dalje nije bila zadovoljna. Tražila je da dekorišem tanjir. Da, iako je bilo obavezno samo jedanput, morao sam da ukrasim tanjir. To je značilo da pozicioniram svaki deo jela, izaberem količinu i odlučim kako i gde ću dodati preliv. I kao šlag na tortu (no pun intended) igra mi se crashovala kad sam završio ukrašavanje. Auto-save radi na svaki in-game dan, što je značilo da ponovo moram sve ovo da uradim. Međutim, igra je nekako uspela da bude još zamornija kako se odvijala…

Kad će više ta hrana!? Mislim… ŠTA! Ništa nisam rekao!

Treći in-game dan tutorijala. Naučio sam da pravim već nekoliko jela. Kao što sam već rekao, imam iskustva sa simulatorima kuvanja i već sam znao koji će mi biti glavni problem tokom ove igre: vreme. Vidite, obično u cooking simulatorima, vi dobijete porudžbinu i imate određeno vreme da spemite jelo. U Chef’s Life od svog tog hodanja, seckanja, čekanja i dosadnog realizma, vama je potrebno mnogo više vremena da spremite jelo nego u drugim simulatorima. Tako da, kada sam dobio prvu porudžbinu, iako sam se trudio da sve odradim što je brže moguće, dobio sam kritiku da su gosti dugo čekali svoje jelo… a u pitanju je bio tutorijal. Bio sam razočaran ali ne i toliko iznenađen. Kakva će li biti igra kada bude zapravo krenula?

E pa, mnogo lakša, jer čim se završio tutorijal i krenuo prvi “pravi” dan. Igra mi je ponudila 4 opcije. Mogao sam da onemogućim da hrana izgori, da dobijam tips i hintove dok pripremam hranu, da imam manje mušterija svaki dan i, pogodili ste, da imam neograničeno vreme kad spremam hranu za goste. S jedne strane, odlično, ovo mi je bilo veliko olakšanje. S druge strane, ako se ova opcija nudi na samom početku igre, nakon tutorijala koji je nemoguće odraditi za određeno vreme, stvarno se pitam zašto su developeri igru napravili na ovaj način. Zar nisu mogli da pojednostave proces spremanja ili da skroz izbace tajmer kad mušterije čekaju hranu? Opcije za težinu su super, ali za igru koja se bori za realizam, ovo mi je bilo vrlo čudno. Nažalost, manjak hitnosti mi uopšte nije pomogao jer sam i dalje gledao preko kuvarskog šanka kako NPC gosti željno iščekuju svoju hranu i žurio da je završim. Niko se nije žalio ali ja ne volim da me ljudi čekaju, čak i da su NPC-evi, te sam žurio. Bez obzira koliko lagano ili brzo sam radio, kuvanje u Chef’s Life je posao, i ne zabavan posao. Da, sad nisam morao da žurim ali sam i dalje dugo dugo dugo morao da kuvam svako jelo… a to, opet, uopšte nije bilo zabavno.

Dan jednog vlasnika restorana

Svaki in-game dan počinjete tako što dolazite u restoran ujutro i naručujete namirnice za taj dan. Prvo sastavljate dnevni meni na oglasnoj tabli. U početku možete da imate samo 5 jela ali kasnije ovo možete da pojačate. Nakon što izaberete meni, uzimate telefon i zovete dostavu. Potrebno je da naručite voće, povrće, mlečne i pekarske proizvode. Bitno je i da znate ODAKLE ih naručujete jer imate RESPONSIBILITY bar, nivo odgovornosti, (da, ne zezam se) zato birajte skuplje ali domaće. Kad hranu poručite, treba da uzmete kutiju i sve lepo prebacite iz skladišta u restoran.

U podne, restoran još uvek nije otvoren (tek se uveče otvara) i ovo vam je prilika da ga malo sredite. Unapredite recepte, napravite nove, kupite dodatne kuhinjske aparate, promenite dekoraciju ili proverite kako vaš restoran stoji na socijalnim medijima. Takođe imate i svoje osoblje. Možete ih zaposliti da spremaju restoran ili da vam pomognu oko nekih stvari u kuvanju. I dalje će najveći deo posla biti na vama, ali bar mogu da pripraze da nešto ne izgori. Podne je najduži deo dana, što je čudno, jer se retko kad šta desi. Srećom imate fotelju u kancelariji koju možete koristiti da ubrzate do večeri.

Veče je doba kada zapravo otvarate restoran i radite. Gosti dolaze i vaši konobari zapisuju porudžbine a na vama je da ih sve spremite. Ako ste popodne unapred spremili neke sastojke, možda će stojati u frižideru a možda i ne (igra ima buggova gde hrana nestaje). Samo spremite jela što bolje možete, i uživajte u profitu. Tokom večeri možete dobiti od 2 do 5 gostiju, što je zapravo vrlo malo kada razmislite koliko traju pripreme. Mada, baš zato što prirpreme i toliko dugo traju, biće vam drago što nemate mnogo posetioca.

Kada poslednji gosti odu, dan se završava i možete da krenete na novi. I, BIG SURPRISE, mislim da ni ovakvi dani nisu zabavni. Ne razumem zašto restoran ne radi u podne ni zašto imate toliko slobodnog vremena u pripremama. Sama činjenica da neke sastojke možete unapred da pripremite (u nadi da se neće ubagovati i nestati) već govori da su developeri bili svesni koliko je proces pripreme jela zamoran i dosadan. Baš zato se i pitam, zašto nisu ceo proces pojednostavili da ima neki prirodan brzi tok (flow)?.

Nije zabavno.

Igra jednostavno nije zabavna. Svo vreme koje sam proveo prirpemajući hranu, mislio sam koliko bi mi bilo zabavnije da igram druge simulatore kuvanja. Kao što sam već napomenuo, najviše mi je smetalo što sam stalno morao da hodam po celoj kuhinji, da prenosim namirnice i to što mi je za svako jelo trebalo previše vremena (čak i kad sam unapred prirpemio sastojke).

Vođenje restorana, dekorisanje i sve ostalo su dobre ideje, ali se sve vrti oko aktivnosti kuvanja koja jednostavno nije kreirana kako bi pružila igračima zabavnu aktivnost. U Cooking Mama, recimo, samo mešanje pirinča može da bude zabavno jer postoje posledice za neuspeh (može nešto da vam izgori), a da ne spominjem da traje svega par sekundi i igra vas odmah pošalje na sledeću aktivnost.

Takođe, mnoge mehanike, kao što su poručivanje hrane, slaganje hrane u frižider, biranje dnevnog menija i druge su skroz bespotrebne. Developeri su samo trebali da uzmu svaku mehaniku i pitaju se “Da li je ovo zabavno za igrače?”. Umesto toga, ugurali su što više aktivnosti koje su mogli i napravili simulator vođenja restorana, koji lepo izgleda, ali je bezdušan.

Standardi za igre o kuvanju postoje već decenijama i stvarno me čudi zašto je Chef’s Life: Restaurant Simulator mislio da mogu ponovo da izmisle točak.