Call of Duty: Advanced Warfare (2014)

Teško je biti originalan, barem u ovom stanju u kakvom je industrija igara danas. Nekoliko franšiza su toliko godina aktuelne i poprilično jake da su implementirali apsolutno sve ideje koje su razvojnim timovima i dizajnerima padale na pamet a verovatno i one koje su bile isuviše ekstremne za pominjanje. Neke franšize su tu, kako bi neko rekao, oduvek. Za neke igrače danas to “oduvek” je doslovno to, jer većina igrača tih naslova su došli na svet, otprilike kada su se pojavili prvi delovi tih franšiza. Pored standardnih sportskih igara koje su aktuelne decenijama, tu je i Battlefield serijal, Doom, Halo i naravno Call of Duty.

Nekada davno, Infinity Wards, razvojni tim koji je stvorio igru Call of Duty, se isključivo sastojao od veterana koji su već radili na tada mega popularnoj igri Medal of Honor. To je još uvek bilo vreme kada su pucačine u okruženju Drugog Svetskog rata bile kul. Niko nije želeo da eksperimentiše sa novinama, tako što bi smestio dešavanja igre u savremeno doba ili možda čak u budućnosti. To je bilo jednostavno, previše rizično tada. Kako su godine prolazile, tako je WWII okruženje prosto dosadilo igračima. Razvojnim timovima nije ništa drugo preostalo nego da se okrenu ili fantaziji ili da pomere vreme dešavanja svojih igara nekoliko decenija unapred, jer unazad bi jednostavno bilo krajnje, komplikovano. Posle obrađivanja svih poznatih, a i ne toliko poznatih i karakterističnih bitaka iz WWII, Activisionov Infinity Wards se smelo uputio ka maloj ekskurziji aktuelnih konflikta na bliskom istoku i tako napravio jednu od najboljih igara u proteklih 15 godina, Call of Duty: Modern Warfare. Kako to obično biva, serijal se zaustavio nekoliko godina u tom dobu, nekako kao da im je vremeplov prestao da radi, ili da su jednostavno, što je logičnije, rešili da iskoriste i iscrpe apsolutno sve ideje modernog ratovanja u sadašnjem dobu.

Kako su godine odmicale, došlo je do par rekonstrukcija u Infinity Wards timu kao i u razvoju Call of Duty franšize. Tu je uleteo još jedan razvojni tim, Treyarch i politika poslovanja je bila da se razvojni tim svake Call of Duty igre svede na dve godine sa dva tima, tako da svake godine imamo jedan Call of Duty naslov. Osnivači Infinity Wards-a su, da kažemo zbog kreativnih razloga morali da napuste svoj tim, tako da je Activision ostao sa jednim nekada jako dobrim timom i novim timom koji jednostavno nisu dorasli izazovu kao ni mogućnošću da održe kvalitet koji su postavili njihovi predstavnici. Tada je Call of Duty serijal u očima fanova počeo da se srozava. Previše nepotrebnog pomeranja kroz vreme, preklapanje priča kao i neinteresantne novine su dovele do toga da mnogi najverniji fanovi okrenu leđa ovoj fantastičnoj franšizi. Sa izlaskom nove generacije konzola prošle godine, Activision je obećao da okreće novi list što se tiče razvoja ove franšize, ali to sa prošlogodišnjim naslovom jednostavno nisu ispunili.Ove godine su dobili još jednu šansu. Još na E3 i Gamescom sajmu su pričali o tome kako je razvojni ciklus Call of Duty igara podignut sa dve na tri godine i da se u razvoj umešao još jedan tim koji je pre sarađivao sa postojećim timovima, Sledgehammer Games. Ovaj razvojni tim je dobio poprilično težak zadatak, a to je da povrati slavu Call of Duty serijala sa drugim izadnjem za next gen konzole. Nimalo lak zadatak, ali da li su uspeli u tome?

Posle prevelikog napumpavanja priče proteklih godina kako je razvoj Call of Duty igara prebačen na novi grafički engine, Activision je po prvi put pružio konkretne dokaze da Advanced Warfare, najnovija igra Call of Duty zaista koristi novi engine. Imali smo prilike da se u to uverimo na ovogodišnjem Gamescomu, gde nam je predstavljen potpuno novi, fantastični, osveženi Call of Duty. Iako tada rana Beta, ipak smo imali svoje sumnje kako će ispasti krajnji proizvod. Nekoliko meseci kasnije, došao je i taj dan da probamo i posvetimo malo više vremena ovoj igri.

Call of Duty: Advanced Warfare je druga igra u novom serijalu, posle prošlogodišnjeg Ghosts-a, čije je dešavanje smešteno u blisku budućnost, tačnije četrdesetak godina od danas. Vi ste u ulozi američkog marinca Jack Mitchell-a koji u ratu protiv Severnokoreanaca gubi ruku i svog najboljeg prijatelja. Nakon toga Mitchell prelazi u najmoćniju vojnu privatnu agenciju (private military contractor) gde zauzvrat, kao zahvalnost vlasnika/direktnora Atlas Korporacije, Jonathan Irons-a koga inače glumi Kevin Spacey, dobija novu prostetičku ruku. Atlas Korporacija je karakteristična u tome što efikasnije i brže sprovodi ono šta Američka vlada svojim resursima ne može uraditi godinama, a Mitchell postaje vrh igle jednog od njihovih elitnih timova. Tada počinje vaša obuka, probijanje i neverovatan rollercoaster kroz priču i dešavanja najnovijeg spektakla ponznatog kao Call of Duty.

Već u prvoj misiji, upoznajete se sa novinama koje su implemenirane u ovom nastavku. Pošto se radnja odvija skoro pola veka od našeg vremena, razvojni tim je imao neku vrstu slobode da na osnovu današnjih vojnih prototipa napravi alternativnu budućnost ili budućnost koja logično sledi. Naravno tu ne ubrajamo sitnicu da Severna Koreja vrši invaziju nad Južnom Korejom. Glavni aspekt izvođenja je exo-suit iliti exo-odelo koje u ovoj igri ima svaki vojnik sa kojim se susrećete ili protiv kojih se borite. Exo-suit vam donosi razne mogućnosti, pored naravno nadljutske snage, donosi i takve novine koje utiču na samo izvođenje i način na koji doživljavate samu igru, dupli skok, ubrzani strafe unapred, u stranu, ublažavanje pada sa velikih visina, penjanje po vertikalnim površinama i slično. Kao i u svakom Call of Duty naslovu, donekle osnovni smisao single player doživljaja je da igrača upozna sa novinama i pripremi za multiplayer okršaje, ali i pored toga, ovaj put to nije puko prelaženje nivoa bez ijednog zanimljivog trenutka. Sama priča je podeljena u petnaest misija. Pored tog broja, svaka lokacija se totalno razlikuje od prethodne, tako da ni u jednom trenutku nećete doživeti zasićenje jednog okoliša, jer čim pomislite da se nešto isuviše dugo dešava na istom mestu, igra će vas dovesti do novog prelepog upečatljivog predela i nastaviti svoju naraciju. Call of Duty je već odavno poznat da kroz svoju naraciju koristi sve izlizane fore iz holivudskih filmova ali nekada uspe i da oduševi nekim totalno novim idejama koje su proizišle iz ideja hardcore gejmera, to jest njihovog razvojnog tima. Prednost ovog dela je to što su samom grafikom, grafičkim endžinom i osvetljenjem napravili apsolutni pogodak i to im je dozvolilo da zakorače još dalje u načinu propovedanja svoje priče. Svaki novi naslov donosi neka unapređenja od one igre koja je izašla par meseci pre toga, u našem Watch Dogs review-u  smo napomenuli kako same facijalne animacije, sinhronizacija, zvuk, glas i gluma na nivou do kojeg vas igra uvlači toliko duboko da se postovećujete sa likovima. Na žalost, moramo iskoristiti istu već sada izlizanu izjavu i za novi Call of Duty, samo je razlika u tome što u ovom slučaju to uopšte nismo očekivali od ovog, da kažemo serijskog naslova. Samo grafičko predstavljanje igre, dizajn nivoa, odela, vojnika, kao i režija je ne korak napred, već sprat iznad svih modernih pucačina koje su izašle u poslednje vreme, a totalno druga klasa od poslednje Call of Duty igre. Iako nije potpuno novi grafički engine (Da, Activision nikako da se odrekne tehnologije iz 1999. godine) razvojni tim je toliko uspeo da ga razvije, da njihov kod evoluira i da ubace pregršt totalno novih efekta da igra bude ujedno odlično optimizovana kako na konzolama, tako i na PC-u, pored činjenice da sve prelepo izgleda, što se može zaključiti nakon pokretanja i uvoda u samu igru.

Kako to onda da nije kao ostali Call of Duty naslovi? Dovoljno je reći da je sama mehanika izvođenja za klasu ispred onoga na šta ste navikli u prethodnim igrama u serijalu. Ako ste od samog početka sa ovom franšizom, znate i sami kako je gameplay “evoluirao” od odličnog preko jako lošeg do bestežinske jurnjave bez ikakve logičnosti, pucanje bez ikakvog osećaja, skakanja, padanja, ubijanja i gubljenja vremena. Ovim naslovom, razvojni tim je pokušao da se vrati starim (dobrim) korenima, mada je mehanike igre u pitanju. Iako je priča smeštena u ne tako daleku budućnost i vodeći se tom logikom, trebalo bi da bude najbrža i najluđa od svih, nekako su uspeli da kažu sebi “stop” i nađu savršen balans između nečeg starog, odličnog, toliko hvaljenog i naprave odličnu mešavinu sa novom tehnologijom. Ovim su upravo dokazali da igra, ma u kom dobu se dešavala, ne mora biti totalno nerealna i ne mora koristiti neka nepostojeća načela u svom izvođenju. To je ono šta krasi Call of Duty Advanced Warfare gameplay, ta smirenost u izvođenju, planiranje u toku igranja i uživanje u svakom trenutku sa svakom poslasticom koji su vam spremili članovi razvojnog tima. Logični sled razvoja i mehanike igre je trebao da sledi primer Titanfall igre, gde su sami igrači, usled dosta pomagala koja igra naređuje da se koriste, imali osećaj kao da upravljaju papirnim avionima.

Ovde to nije slučaj. Imate osećaj da kontrolišete osobu, koja ima svoju težinu, na koju deluje gravitacija, koja ima sve udove i jednostavno je potrebno vreme okrenuti se, manevrisati ili nišaniti i pucati. To je upravo taj osećaj koji je izgubljen u par prethodnih igara u serijalu, to je ono šta razlikuje ovaj Call of Duty od ostalih i što ga stavlja u totalno drugi koš pucačina i šta nas podseća da postoji svetla budućnost za ovu franšizu, posle nekoliko slabih izdanja. I pored svega ovoga šta smo naveli, to ne znači da nas je razvojni tim “poštedeo” over the top momenata u samoj kampanji, tu su i dalje ogromne eksplozije, razvaljivanje oklopnog vozila jednom rukom, bacanje neprijatelja u banderu uz krakterističan “ding” zvuk (ukoliko ste ikada bacili nekog prijatelja ili neprijatelja u banderu znate o čemu pričamo), eksplozija nuklearne elektrane tik ispred vaših nogu, vožnja hovercraft motocikla ulicama Detroita i tako dalje i tako dalje. Sa svim ovim detaljima, nekako vam sve deluje kao “moguće” jer su se članovi razvojnog tima ogradili od upravo tih “nerealnosti” time što su samu radnju igre smestili u blisku alternativnu budućnost.

Budućnost donosi i nov arsenal koji koristite u tamanjenju neprijatelja, to je onaj zanimljiviji i kreativniji deo ove igre. Iako smo napomenuli exo-suit kao najveću novinu u ovom naslovu, postoji još nekoliko stvaričica i gedžeta koji će vam olakšati vaš prolaz kroz kampanju, a i pomoći da budete bolji u multiplayeru. Oružja su manje više stanardizovana jer se ipak radnja ne dešava nekoliko vekova ispred nego par decenija. Tu su ipak modifikovane verzije već postojećih pušaka, kao i laser gun, koji ma koliko zvučao jako, nije toliko praktičan za korišćenje. Najkorisnija nova stvar su granate koje sada imaju po nekoliko modova. Postoje dve verzije granata kao u svakom CoD naslovu, letalne i taktičke. Razlika u tome što jedna granata ima po tri moda. Letalne mogu biti Smart Granate, pametne granate u bukvalnom prevodu, koje možete navoditi do svojih neprijatelja ili pak one same nađu najbližu žrtvu. Granata koja se aktivira pri udaru kao i obična granata. Što se tiče taktičkih granata, tu je EMP granata koja uništava sve elektronske uređaje oko vas, odlično protiv dronova (ali ne onih sa stadiona). Threat granata, koja vam obeležava sve neprijatelje u prečniku od desetak metara, nakon obeležavanja oni postaju vidljivi kroz bilo koji čvrsti objekat trideset sekundi. Jako korisna taktička granata jer možete pucati kroz određene materijale, tako da, ako neprijatelj misli da je zaštićen jer se sakrio u kući kod prozora, saznaće da nije u pravu na teži način. Pored ove dve vrste taktičih granata, tu je i obična fleš granata. Exo-suit isto ima nekoliko modova. U drugim igrama bi se ovo okarakterisalo kao super moć, ali ovde nije toliko owerpowered.

Možete izvaditi portabilni štit koji možete nositi, aktivirati zvučnu bombu, aktivirati kamuflažu ili ubrzati svoje pokrete tj. usporiti vreme oko vas. Sve moći su jako dobro izbalansirane, da ni jedna ne donosi nenormalnu prednost u multiplayer okršajima, a isto tako, ne pomaže vam da protrčite kroz nivoe single player kampanje. Posle svagog nivoa ćete dobiti odrećeni broj XP/iskustvenih poena koje možete iskoristiti za nadogradnju vašeg exo-suita. Tu je nadogradnja za veću otpornost od eksplozija, mogućnost nošenja većeg broja granata, bolje kontrolisanje oružja, brže repetiranje puške, duže korišćenje specijalne moći (special ability), brži sprint i tako dalje.

Svaka novina koju smo naveli je smišljeno ubačena, kao što smo već rekli, ni u jednom trenutku niste apsolutni Rambo ratnik na bojnom polju i to vam ne omogućava da preletite sve prepreke, pretrčite ili pregazite apsolutno svakog ko je ispred vas. Za prelazak igre na višem nivou težine treba vam lepo planiranje i dosta strpljenja, jer niste samo vi precizni i agresivni u nekim trenucima, već i vaši neprijatelji. Zanimljiv je sam način na koji su momci iz Sledgehammer Games-a uspeli da ubace sve ovo a ipak da održe nivo kvaliteta igre i napucavanja, svaka im čast za to.Što se tiče multiplayer-a, to je univerzum za sebe kao kod svake Call of Duty igre. Posle rollercoastera single player kampanje sledi vam pravi izazov, biti najbolji u multiplayeru, ako naravno imate živca za to. Promenjena mehanika igre je naterala mnoge igrače da promene stil igranja, tako da više nećete videti likove koje jurcaju po mapama i ubijaju vas bez ikakvog pokušaja nišanjenja. Isto tako, ozloglašeni Quick Scope je totalno izbačen. Možete odahnuti jer bukvalno zbog ovoga je uništena taktika svim igračima koji su trčali sa snajperom po mapi i brzim desnim klikom i pucanjem (levi triger pa desni na konzolama), bez ikakvog nišanjenja zbog samog načina funkcionisanja auto-aima ubijali sve šta iskoči ispred njih.

Zbog promene dinamike igre i upotrebe exo-suit-a, prvi put posle Modern Warfare-a vam je potrebno malo planiranja i taktičnog prilaza svakoj mapi ukoliko želite da budete rangirani pri vrhu. Naravno i dalje su tu osobe koje leže na sred mape sa mašinskom puškom ili oni koji usamljeno slede u nekom zabačenom uglu koristeći kamuflažu da ih teže vidite. Takvih igrača ima ovde, ali smo se vremenom uverili da postoje i u ostalim multiplayer igrama, možda su za nijansu više prisutni ovde. Ipak, sam način izvođenja je ono što ih ovoga puta tera da ustanu, pomere se i prošetaju mapom, a tu je vaša prilika da ih lišite života. Ozloglašeni dupli skok nije ništa nalik onom već viđenom u Titanfall-u jer ovde na igrača deluje veća sila gravitacije a i niste u mogućnosti da toliko kontrolišete vaš pad kao i skok. Posle malo vremena ćete se ipak navići na sve novine u mehanici ove igre i videćete da nekad pomeranje od tradicionalnog, u ovom slučaju onog šta je prikazano u nekoliko poslednjih naslova u serijalu, u stvari jako dobro i pravi potez u evoluciji serijala. Sve ovo vas tera da razmišljate na drugačiji način nego što ste to radili u većini kompetitivnih pucačina do sada, a to je upravo onaj izazov koji svako od nas traži u novim naslovima, nešto šta će ih odvojiti od standardnog i ustaljenog. Sve ostale karakteristike ovog multiplayer-a su prenešene iz starijih naslova. Tu je i dalje totalna kastomizacija vašeg karaktera, sada možete birati i delove exo-skeleta koji želite koristiti. Perkovi su ponovo tu kao i Killstreak nagrade. Pored klasičnog Multiplayer moda, tu je i Exo Survival kooperativni mod, koji se sastoji od odbrane od neprijatelja u talasima, nešto kao Survival Mode iz Modern Warfare 3 ili Safeguard iz Ghosts dela.

Posle dvadesetak sati provedenih uz Call of Duty: Advanced Warfare, možemo zaključiti da je ovo upravo ono što je trebalo serijalu koji je posrnuo sa nekoliko prosečnih naslova u proteklih par godina. Nova osvežena ideja sa smelim inovacijama i fantastičnom naracijom je apsolutni pogodak za sve fanove pucačina. Iako proteklih nekoliko godina, Battlefield je bio igra koja je bila sinonim za dobru, balansiranu, uzbudljivu multiplayer pucačinu, Advanced Warfare je došao da pomuti lončiće čedu iz EA studija.