Atlas Fallen (2023)

Industrija video igara je krvoločna. U današnje vreme nam izlazi toliko igara da niko ne može da stigne sve da ih odigra, čak ni mi koji pišemo recenzije. Sve igre koje izađu se bore za našu pažnju (i naš novac) ali se takođe i bore protiv svih drugih igara koje izađu istovremeno. Evo vidite ovaj, Atlas Fallen, recimo. Igra je izašla u čudno vreme gde smo zauzeti igranjem Baldur’s Gate 3 i pljuvanjem Overwatch 2 i Destiny 2. Kakve šanse ima Atlas Fallen? A niža je cena nego kod većine AAA igara? OK, a zašto?

A što je malo jeftinija nego ostale igre?

U 90% slučajeva, kada nova igra izađe, košta najviše što može da košta. Danas je najviša standardna cena u industriji $70/€70. Sve nove AAA igre koje izađu gledaju da toliko naplate, naravno, ne uključujući DLC, Season Pass, Battle Pass i sve ostale dodatne stvari koji takođe naplaćuju. Baš zato mi je bilo sumnjivo kada sam video cenu za Atlas Fallen. Igra košta $60 (na Steam-u €50). Umesto da mi bude drago što su Deck13 i Focus Interactive odlučili da spuste cenu meni je samo prolazilo kroz glavu: “Šta fali ovoj igri?”

I, nažalost bio sam u pravu, kad god nova AAA igra izađe i košta manje od standardne cene, to obično znači da joj nešto fali. U najboljem slučaju to znači ili da je Remake/Remaster stare igre ili da je igra dosta kraća. E pa ovo je slučaj i sa Atlas Fallen, igra je kratka (trebalo mi je malo više od 7 sati da je pređem) ali joj fali još sve i svašta.

Atlas Fallen je Forspoken

Ako ste propustili jednu od najlošijih igara ove godine, Forspoken (2023), evo bukvalno imate istu stvar u Atlas Fallen, samo što ćete platiti manje. U pitanju je akciona semi-open-world igra gde koristite moćnu rukavicu kako bi pobedili bogovska bića koja terorišu svet u kome se nalazite. Baš kao i u Forspoken, skoro celo čovečanstvo je iščezlo. Ovi koji su preživeli zatvorili su se u velike gradove koji su ograđeni velikim zidovima. A, da, i rukavicu priča s vama, baš kao i u Forspoken-u. Znate, nije baš dobra stvar da vam igra liči na jednu od najomrženijih igara ove godine.

Nakon što napravite svog karaktera, vi budete ubačeni u svet. Ubrzo pronalazite rukavicu (Gauntlet) uz pomoć koje koje možete da manipulišete pesak po kome hodate. Na ovaj način možete da stvorite peščana oružja, da dash-ujete kroz peščanu oluju i da surfujete po pesku. U narukvici se takođe nalazi glas koji vas vodi i savetuje tokom igre.

Svetom vlada neki bog sunca i na vama je da ga zaustavite uz pomoć rukavice. Pre nego što ga sredite treba da povratite moć rukavice i uništite par velikih peščanih čudovišta (Wraiths). Priča je… mislim, tu je. Ja volim da slušam cut-scene i pratim loru ali ne kada je ovako jadno napravljeno. Osim vrlo generične i predvidljive priče, glasovna gluma je nepodnošljiva. Ovako lošu glasovnu glumu sam poslednju put video samo u Dynasty Warriors igrama (gde se glumci trude da loše zvuče).

Ni jedan karakter u Atlas Fallen ne zvuči dobro ali najveći krivac je Nyaal (glas iz narukvice). Glumac koji mu pozajmljuje glas je toliko drven i bezdušan da je ubio u meni bilo kakvo interesovanje da pratim priču. A što je najgore, Nyaal najviše priča tokom cele igre i konstanto će vas podsećati šta je prolazna gluma u današnjoj industriji video igara. Srećom, nije kao da vas igra bombarduje sa lorom ili dugačkim cut-scenama. Priča je više kao neki slab lepak koji spaja tri open-world (i dve zatvorenije) zone kroz koje ćete prolaziti.

Još jedna open world igra…

Tehnički, Atlas Fallen nije skroz open-open world igra, jer ima tri otvorene zone dok istražujemo svet. Nažalost, i dalje liči na svaku open-world igru. Putovaćete po praznim otvorenim svetovima, tražeći blago, uništavajući neprijatelje i radeći side-questove koji nisu uopšte bitni za priču (a ni za napredak vašeg lika).

Za razliku od Forspoken-a, svet nije TOLIKO prazan. Pošto su ipak u pitanju tri velike otvorene zone, mnogo više je truda uloženo da svet malčice lepše izgleda. Osim svega što sam već naveo, imamo i platforme. Pomeranje i kretanje u svetu je vrlo zanimljivo. Možete da trčite, skačete, da se penjete i da air dash-ujete (da se naglo pomerite unapred dok ste u vazduhu). Kasnije naučite i dupli air-dash, a pred kraj igra naučite i… trodupli air dash. Da, nisu baš bili kreativni kad je reč o manevrisanju ali je zato sve precizno i čak ponekada zabavno.

Definitivno najzabavnija stvar u Atlas Fallen je surfovanje po pesku. Samo dođite do bilo koje ravne peščane površine i umesto trčanja vaš lik će početi da surfuje. Na ovaj način se pomerate brže i … to je to. Izgleda kul i zabavno je i često sam samo surfovao do sledeće lokacije umesto da koristim fast travel. Skoro sam zaboravio da napomenem da igra ima i co-op. Ako imate prijatelja koji je takođe lud da kupi ovu igru, možete ga pozvati u grupu i zajedno prelaziti kampanju. Nažalost, ja sam ludak bez prijatelja tako da nisam imao s kim da ovo testiram. Igra nema online matchmaking niti online sobe gde možete da igrate s nekim.

Isti sunđerasti neprijatelji i mini-boss-evi

Borbe su OK. Bukvalno sedim na granici između dobre i loše jer ima dosta pozitivnih stvari ali isto tako i dosta negativnih. Pre svega, svaki udarac ima svoju težinu što daje dobar osećaj borbama. Neki neprijatelji će imati čak i određene delove oklopa i kada nanesete dovoljno štete, uništiće se pred nama što stvara lepe vizuelne efekte. Možete i da se naoružate sa tri specijalne sposobnosti koje možete da aktivirate tokom borbe koje mogu da nanesu više štete, da vam daju štit ili da vas izleče. Za generalno lečenje koristićete esencije (slično kao Estus Flask u Dark Souls) koje se obnavljaju vremenom.

Umesto mane, imate momentum. Momentum je mač sa dve oštrice. Kako nanosite štete, vi unapređujete svoj momentum. Ako vas neprijatelji udare, vi osim što primate štetu, spuštate i momentum. Igra vas bodri da nanesete što više štete a izbegnete što više neprijateljskih napada kako bi što više digli momentum. Postoje tri nivoa momentuma i kako dostignete sledeći, vi radite više štete ali takođe i spuštate svoju odbranu. Međutim, ako dovoljno momentuma sakupite, možete da sve istrošite i uradite jak ultimativni napad koji nanosi mnogo štete.

Nažalost, skoro sve ovo pada u vodu kada uzmemo u obzir ponašanje neprijatelja. Neprijatelji vas uvek napadaju u grupama i vrlo lako mogu da vas udare. Možete izbegavati njihove napade ili koristiti parry da bi ih kontrirali ali je ovo vrlo neuredno. Više od 50% neprijatelja su leteći, tako da često morate da skačete i udarate ih vašim ručnim oružjem. Zlikovci nisu naročito jaki ali postane dosadno kada vas toliko njih napadne i stalno vas bacaju svojim udaljenim napadima dok ih vi samo sečete sekirom ili mačem. Ovo se odnosi na male neprijatelje (trash mob-ove). Mini-boss-evi i boss-evi su druga stvar

Stvarno sam mrzeo ove borbe. Svaki boss ili mini-boss ima nekoliko delova tela koje morate da uništite. Osim što jako udaraju, često sakriju ranjive delove kako vam ne bi dali da ih udarate. Jedan mini boss čak prizove male neprijatelje i postane skroz imun dok ih sve ne pobijete nakon čega imate samo par sekundi da nanesete štetu dok ne stigne nova tura neprijatelja. Ništa od ovoga mi ne bi smetalo da se mini-boss-evi stalno ne ponavljaju i da nemaju toliko energije. Ozbiljno, toliko puta sam pobedio istu peščanu škorpiju da sam pred kraj igre počeo da bežim od borbi, koliko mi je bilo dosadno. I zbog njihovih sunđerastih energija, svaka borba traje mnogo duže nego što bi trebala. Oružja ne možete unaprediti ali zato možete oklop, mada, ni ovo vam neće dati znatno olakšanje kod borbi.

Ako ništa, bar je vrlo lako unapređivati vašeg karaktera. Upgrade system je vrlo jednostavan i nije neophodno čitati svaku magiju ili praviti mnogo build-ova kako bi efikasno igrali igru.

Dragi, ATLAS je PAO. Da ga podignem?
Ma, ne moraš!

Atlas Fallen izgleda savim ok za igru prošle generacije. Grafika vas neće oduševiti ali vam se neće ni zgaditi. Teksture i karakteri su malo mutne ako igrate u performance modu ali meni nisu naročito smetale. Performance mode radi u, uglavnom, stabilnih 60 FPS-a. Ume malo framerate da padne kada ste u nekim gradovima ali nije ništa strašno. Mislim da je igri dosta pomoglo što su podelili otvoreni svet u nekoliko zona. Muzika je skroz zaboravna.

Vać sam malo pričao o otvorenom svetu ali bih hteo da napomenem da je bolji od većine otvorenih svetova (i dalje nije dobro, ali je bolje od prosečne Ubisoft-ove igre). Osim što su svetovi manji, arhitektura i skrivene lokacije su prirodnije postavljene po mapi. Mada, neke lokacije su skrivene ispod ili iznad zemlje i treba naći putanju do njih. Ne pomaže što često imate i nevidljive zidove da vam spreče put. Što se tiče dužine igre, ja sam dosta žurio i upseo sam da pređem igru za oko 7 sati. Verujem da ako budete malo straživali i skupljali blago, da ćete dobiti još nekoliko sati.

Igru na test dobili smo od firme Nintendo preko distributera CD Media