Assassin’s Creed: Freedom Cry (2013/2014)

Freedom Cry je prvobitno bio single player downloadable content (decembar 2013) za čije je funkcionisanje trebalo posedovati glavnu igru – Assassin’s Creed IV: Black Flag, još jedno poglavlje AC sage koja je postala Ubisoftova godišnja franšiza. Kasnije (tačnije u februaru 2014. godine), iz razloga koji nama krajnjim korisnicima nisu ni bitni, Freedom Cry je izašao kao samostalna igra. Bez obzira da li FC imate kao DLC ili standalone naslov, dobićete identičan paket i to u verzijama za PlayStation 3, PlayStation 4, Xbox 360, Xbox One i za PC (za Microsoftove konzole nema standalone izdanja). Napomenimo da Nintendo Wii U nije dobio svoju verziju ni u kakvom obliku ali vlasnicima ove konzole dostupan je ACIV: Black Flag.

Radnja Freedom Cry se dešava oko petnaest godina kasnije u odnosu na Black Flag i uloga glavnog protagoniste prelazi sa Edvarda Kenveja na Adevalea, dobro poznatog člana posade ili bolje reći Edvardove gusarske ekipe. Adevale očigledno nije traćio vreme pa je prešao put od bivšeg roba preko gusara do assassina… Igra počinje jednom naizgled rutinskom misijom ali posle određenih komplikacija, Ade se zadesio u Port o Prensu, izuzetno važnom mestu za trgovinu robljem u to doba. Fokus se lagano prebacuje upravo na oslobađanje brojnih robova kao i pomaganje naporima Pokreta otpora sačinjenog baš od bivših robova. Isprva, Adevale nije nimalo oduševljen činjenicom da mu je glavna misija poverena od strane Assassin Ordera sticajem okolnosti pala u drugi plan ali se privikava i eventualno pronalazi sebe u ovoj priči.

Što se glavnog sadržaja tiče, imaćete devet “sećanja” koja se mogu završiti za dva-tri sata što će reći da igra toliko minimalno traje ako se odlučite da zaobiđete sporedne stvari. Misije su uglavnom uklapaju u AC šablon pa se nešto revolucionarnije ne može očekivati.

Novina ima i one unose pristojnu dozu svežine a to je pre svega posledica same radnje. Čim uđete u Port o Prens primetićete da je prepun robova koje treba oslobađati ali budite spremni na situacije kada će Adevale biti napadnut bez vidnog povoda… tj. ako zanemarite prizor da crnac šeta slobodan na takvom jednom mestu u takvo jedno vreme…

Oslobađanje plantaža je prvi način na koji možete oprobati svoje spasilačke moći u masovnijem efektu za razliku od niskog jednocifrenog broja robova koliko vam prosečno donosi jedna tura u gradiću. Stealth pristup je ovde neophodan; da bi se jedna plantaža uspešno “očistila”, potrebno je neutralizovati veći broj čuvara a oni su logično raštrkani pa je šunjanje i ne baš studiozno ali pažljivije planiranje dobra taktika za uspeh. Otvoreni konflikt direktno umanjuje broj robova koji će na kraju biti oslobođen i eto konačno malo razloga da se stealth isplati.

A robove je važno oslobađati ne samo zbog priče – to je ovde izuzetno ubrzani način za otključavanje novog oružja, povećanja broja posade (da, imate opet brod), torbica za municiju (za šta je recimo Edvardu trebalo da zakolje pola faune) itd. a i sama municija može postati besplatna kad ispunite određenu kvotu.

Kada smo već kod broda, negde oko polovine glavne priče dobićete pristup pomenutom, istina ne starom Edvardovom brodu.

Samim tim, mali deo mora je otvoren za blago istraživanje (primetno manji nego u Black Flag) sa nekoliko ostrvca, zatim udaljenijih plantaža i jednom… posebnom brodskom olupinom. Povremeno će se na otvorenom moru pojaviti brod koji prevozi robove i naravno ne sam već u konvoju gde je cilj potopiti sve ostale brodove iz pratnje pritom pazeći da što manje (u idealnom slučaju nimalo) oštetite onaj sa robovima. Tu dolazimo do drugog i poslednjeg masovnog načina za oslobađanje – jedan takav brod povećava vaš konto kao tri plantaže odjednom.

Brod je moguće poboljšati obezbeđivanjem materijala od neprijateljskih plovila koje potopite u pomorskim bitkama (dakle na isti način kao u Black Flag), doduše u manjem obimu nego što ste imali prilike da budžite Jackdaw. Brod je potreban u završnim misijama priče pa je zaista poželjno da ga bar malo nabudžite pre nego što se upustite u iste.

Od hladnog oružja Adevale preferira mačetu i prikladno nove animacije prate njenu upotrebu. Pored toga, mehanika borbe je praktično nepromenjena – na isto dugme se vrši protivnapad, na identični način se može povezati serija (tzv. kill streak koji borbu čini prelakom ako ste okruženim protivnicima nižeg ranga), isto se slama odbrana kod nezgodnijih protivnika itd. pa osim drugačije koreografije, “ispod haube” je sve isto.

Blunderbuss, novo vatreno oružje, noćna je mora za bilo kog nesretnika koji se nađe u bliskom dometu. Zabavan je dodatak za otpočinjanje borbe i verovatno ništa više od toga jer dok sipate novu turu baruta proći će sasvim očekivano previše vremena kojeg nećete imati dok se ostatak protivnika zaleće u Adevalea.

U arsenal stvarčica za skretanje pažnje dobijate petarde čija je korisnost vrlo diskutabilna. Stara proverena sokoćala su tu: njihova veličanstva dimne bombe kao i jako efektivne strelice za uspavljivanje i uzluđivanje – baš ono što vam treba kada započinjete pohod na plantaže.

Grafički, Freedom Cry je veoma prijatan za oči što ne treba da čudi jer je samo produžetak ACIV Black Flag koji za jedan crossgen naslov (onaj sa verzijama i za staru i za novu generaciju konzola) izgleda dovoljno dobro kao blaga najava onoga što će tek doći. To naravno važi za PS4, Xbox One i PC verziju (ako imate dovoljno jaku konfiguraciju).

Podsećanja radi, za muzičku podlogu Edvardovih avantura bio je zadužen Brajan Tajler, poznati holivudski kompozitor (Fast Five, The Expendables, Iron Man 3 itd. kao i Far Cry 3, prethodna saradnja sa Ubisoftom). Međutim, za Freedom Cry se ne ponavlja ni sekunda Tajlerovih kompozicija već je soundtrack u potpunosti nov i delo je Olivijea Deriviera (Remember Me) i može se reći da po kvalitetu ne zaostaje za Tajlerom istovremeno donoseći poseban identitet dostojan Adevaleovim kratkim avanturama. Kompozicije izvodi Briselska Filharmonija i Trupa Makandal čineći nesvakidašnji spoj orkestra i afričke muzike.

Kada se kompletiraju glavne misije, ne postoji zapravo mnogo toga da se radi osim stalnog oslobađanja robova, to nikada neće “presušiti”, pojavljivaće se opet i opet na uvek istim mestima po gradu; plantaže koje ste očistili će posle određenog vremena dobiti novog vlasnika što je prost izgovor za resetovanje a naravno da će brodova po moru uvek biti. Bukvalno beskonačno obnavljanje robova ume da dosadi, pomorske bitke su ipak raznovrsnije u Jackdaw verziji kao i činjenica da je mnogo više opcija za tumaranje morskim i kopnenim prostranstvima Kariba dostupno Edvardu Kenveju uz bogatije sporedne aktivnosti.