A Way Out (2018)

Kada kažemo ”indie igra”, svi pomislimo na, najbolje rečeno, neku ”igricu” sa skrnavom grafikom i ne tako dobrim gameplayem. Neki eksperiment, ali ne po pitanju kvaliteta, već po koliko više piksela se može ugurati na jednom full HD ekranu. Većina tih igara je odlikovala baš takva grafika, sa skoro nepostojećom pričom, fokusirajući se na gameplay koji je… izmišljen pre jedno trideset godina na osmobitnim konzolama. Danas, sa druge strane, indie igre imaju totalno drugačije značenje. Često su indie timovi podržani od strane velikih izdavača u nameri da predstave njihova ostvarenja široj publici, uz dobar marketing, dok oni zadržavaju sav profit ostvaren od prodaje. Takvu inicijativu imamo sa Square Enix strane sa njihovim Collective departmanom, kao i EA sa ”Originals” inicijativom (koji nam je nedavno doneo i Fe).

U svoj toj podršci, timovima, sa perspektivnim idejama, je sve odrešeno, na njima je da naprave ”next gen” indie igre koje će se razlikovati od klasičnog štancovanja triple A naslova. Sa vremenom i resursima koja su im data, u kombinaciji sa odličnim alatima koji su sve pristupačniji, na njihovoj mašti i kreativnosti je kakvo će ”malo” remek delo napraviti. U tom trenutku nam dolazi A Way Out, story driven co-op igra od malog tima pod imenom Hazelight.

A Way Out je sigurno, nešto najjedinstvenije šta smo igrali do sada, kako po načinu izvođenja, tako i po pripovedanju svoje priče. Ovaj naslov priča priču o dva totalno različita karaktera zaglavljena u sličnoj situaciji, Vincent i Leo. Kao što sigurno već znate od silnih najava, na njima je da pobegnu iz zatvora, tražeći najbezbolniji način, ukoliko pitate Lea, ili najbrutalniji način, ako je do Vincenta. Odmah na početku, njihove ličnosti počinju da se drastično razlikuju, verovatno slično kao i igrači koji će ih voditi. Mada, njihova priča se ne završava čim oni pobegnu iz zatvora, već se nastavlja i nakon toga, u nezaboravnoj jurnjavi sa policijom. Na početku to ne deluje tako. Nekako jednostavna zamisao da se pobegne iz zatvora i se poprilično komplikuje čim izađu iz njega i povratak normalnim životima će se malo odužiti.

Akcenat u ovoj igri je stavljen na kooperativno izvođenje, ali to nije kao u većini naslova koje smo imali prilike da igramo. Ne kao Destiny, ne kao Borderlands ili bilo koja igra, gde je coop opcionalni način igranja iako ste zajedno u partiji. Ovde se igra drastično oslanja na poverenje, dogovaranje i egzekuciju isplaniranih akcija. Upravo zbog toga, igru je nemoguće igrati solo, ali zato možete igrati lokalno ili online. Čak je i tu Hazelight i EA izašao u susret igračima i zbog prirode igre omogućava vlasniku da pozove bilo kog prijatelja u Online sesiji da igra sa njim, nebitno da li on poseduje igru ili ne. Nego vratimo se na mehaniku koja je najsvetliji i najoriginalniji deo ove igre.

Pošto su akcije oba karaktera jako bitne, cela igra se odvija u split screenu, ne samo ukoliko igrate lokalno, već i online. Deljenje ekrana se deli u zavisnosti od situacije, i dok Vincent ili Leo zabavljaju stražare, drugi član njihove postavke pokušava da odradi neki neprikladni posao kako bi se zajedno oslobodili. Akcenat i fokus je stavljen na obe scene u tom trenutku, jer svaki igrač mora da zna šta drugi radi i u tim trenucima, ekrani se okreću i pravi se nešto nalik filmskoj sceni. Apsolutno sve je u sinhronizaciji i sve izgleda fantastično. Ovo je ujedno i najveći adut ove igre, taj osećaj saradnje različitih karaktera i dogovaranje kako će se kasnije nastaviti. Svaka akcija i odluka ima svoju reakciju, naravno, i zbog toga je važno da zajedno donosite odluke. Zbog toga je i komunikacija najbitniji faktor u ovoj igri, a to naravno govori da je najbolje i igrati ovaj naslov u lokalnom coopu. To nije sve šta ova igra pruža. Pored rešavanja problema, stalnog bežanja od policije, imaćete trenutke kada ćete uživati u pogledu, u pejzažima i okolišu u kome se nalazite. Igra, u nekim trenucima, definitivno podseća na Uncharted naslove, kada je jurnjava u pitanju i ostala zbrka. Sa druge strane, ovaj naslov je dovoljno jedinstven da će vas oduševiti na svoj način za neki osam sati koliko vam je potrebno da pređete kampanju.

Najbolja stvar u svemu je to što izbori dovode do drugih odigravanja u igri i iako je A Way Out poprilično linearan, jer je jel te, priroda igre takva, izbori koje možete kombinovati daju vrednost ponovnog igranja. Pored toga, karakter svakog igrača se razlikuje, time ćete poželeti da vidite kako bi se ostali snašli sa igrom u istim situacijama. Iako igru možete odigrati, guns blazing, kada je to moguće naravno, sa druge strane uvek možete pokušati da ”demokratskim” putem rešite svaki problem, sem kada policija puca na vas i juri vas na sve moguće načine.

Ceo koncept je totalno drugačiji od bilo čega šta smo probali do sada, ali to i nekako ubija tu po malo tragičnu priču i razbija ozbiljnost, jer dok jedan lik pokušava da reši svoj lični problem, vi možete da šetate okolo i zafrkavate se. Pored standardne priče koja se čini kao da je napisana s’brda s’dola u nekim trenucima, tu su i mini igre koje će pokušati da vas oraspolože i nekako udalje od ozbiljnost i priče koja želi da vam bude servirana. Naravno tu su banditski klišei, good guy, bad guy situacije, ali tako nešto smo i očekivali od režisera filmova koji radi kao kreativni direktnor u Hazelight studiju. Pored priče koja nekada predstavlja problem, tu je i kraj, zbog koga ostajete nekako ravnodušni. Cela Vincent i Leova avantura deluju poprilično uzburkano, sa dosta preokreta i dešavanja u toku igranja, da bi kraj došao, nekako mlako, možda u trenucima razočaravajuće.

A Way Out je odličan coop only eksperiment koji je Hazelight studio skoro perfektno izveo. Naravno da igra ima probleme tu i tamo, ali daleko od toga da dozvolite da ne date igri šansu. Ako to učinite, ona će vas zadržati prikucanim sa svojim prijateljem pored jednog TV-a ili online.