A Plague Tale: Requiem (2022)

Pacovi. Hiljade i hiljade pacova. Prošlo je više od tri godine od kada su ovi gadni gmizavci kao i kuga misteriozno nestali na kraju prvog dela. Nakon okršaja sa Inkvizicijom, Amicija i njen mlađi brat Hugo, rešili su da napuste trenutni grad i pokušaju da nađu nov dom na jugu Francuske, gde uživaju šest meseci relativnog mira. Njihov predah se naglo završava kada Hugova bolest ponovo bukne i oni su primorani da potraže lečenje u obližnjem gradu od mračne organizacije alhemičara. Ko nije igrao prvi deo, Prima Macula je misteriozna drevna kletva koja se nalazi u krvnim lozama određenih porodica, koja utiče ne samo na zaraženog domaćina vec i na njihovu okolinu.

Prvi deo je bio veliko iznenađenje i jedna od onih potcenjenih igara koje su stekle mnogo veću popularnost malo kasnije, pogotovu kada je igra ponovo dobila fizičko izdanje i za trenutne konzole. A Plague Tale: Requiem je nastavak koji je na svakom polju poboljšao igru. Okruženje je mnogo detaljnije i veće, modeli likova i animacije izgledaju odlično, arsenal povećan a sami nivoi iako veoma linearni, daju vam dovoljno slobode da možete na više načina da pređete mapu. Kad smo već kod mape, kako kome, ovo je prijatno iznenađenje da vas igra u 2022. godini ne bombarduje sa milion ikonica, kursora i raznim pomagalima. Šta više, mape ni nema! Kao što je već spomenuto, igra iako veća, poprilično je linearna tako da će retko kad da se desi da se zagubite a pored toga ima i par vizuelnih hintova da vam nagovesti dalji napredak.

A Plague Tale je pre svega stealth igra i veoma se lako gine ako niste pažljivi. Potrebna su samo dva udarca od protivnika da vas totalno onesposobi. Zato imate i nekolko oružja koja prvenstveno služe za ofanzivu i odvraćanje pažnje protivnicima a ne za direktan napad. Amicia ovog puta ima mnogo više alata na raspolaganju. Kao i u prošlom delu, praćka is your best friend, omogućavajući vam da pažljivo i precizno bacate kamenje i alhemijski prah da biste odvukli pažnju ili usmrtili vojnike. Iznenađujuće, pod settings imate i opciju da uključite “invincibility”. Ovo samo važi za vojnike kao protivnike, ne mogu da vas povrede strelama nit udarcima ali pacovi kao i vatra i dalje mogu da vam oduzmu život. Kasnije ćete imati pristup samostrelu i noževima. Veoma slično kao u The Last Of Us, nalazićete workbench-ove po mapi koji mogu da vam unarede opremu kao i skill tree na koji nemate direktan uticaj već se sam dopunjuje u zavisnosti kako igrate igru. Ako ste više stealth nastrojeni, vremenom će da vam se ubrza hod dok se šunjate itd. Mali Hugo takođe ima svoje moći koje se direktno prenose iz prošlog dela.

Kao i prva igra, Requiem se u velikoj meri oslanja na odnos između brata i sestre. Amicija i Hugo su psihički oštećeni od svog sukoba sa Inkvizicijom koja ih konstantno goni. Amicija povremeno dobija napade panike dok njen brat Hugo ima tako jake noćne more koje potencijalno mogu da sravne čitave gradove. Igra odiše depresivnom i zlokobnom atmosferom. Osećaj očaja je na svakom koraku, obešeni ljudi, krvave ulice, strah, vrisak i autoritet čine prvi deo igre. Druga polovina malo menja tu formulu ali bez obzira na živopisnije okruženje, sama priča je i dalje tamna. Ako nešto mogu da pohvalim to je da vam nikada nije dosadno u igri. Svako novo poglavlje počinje u drugom delu grada/doline kao i sa drugom smenom dana i raznim vremenskim nepogodama. Requiem je prvenstveno narativna avanturistička igra što znači da priča i naracija uvek zauzimaju centralno mesto, ali to je ovde i najbitniji deo igre. Tu su naravno i razne lozinke koje su većinom veoma logične i retko kad se desiti da se zaglavite duže od 5 minuta na jednoj. U proseku trebaće vam oko 20-ak sati da završite kampanju. Igra je u svakom smislu veća od prošle, čak su developeri rekli da je broj pacova 60 puta veći nego u prošlom delu!

Dosta toga dobrog ima da se kaže za ovu igru ali performanse nisu jedna od tih stvari. Framerate varira konstantno između 30 i 40fps i veoma je primetno kada se kamera naglo pomera ili kad se ogroman broj pacova na ekranu pojavi odjednom. To mogu i donekle da oprostim ali ono što ume da bude veoma iritantno jeste da igra ponekad voli da “štucne”. Čak i par puta na jednom nivou. Pored toga, jedno pet puta sam propao kroz mapu iznenada i onda vam samo preostaje da restartujete taj deo. Ne smem ni da zaboravim na loading između nivoa ili kada poginete. To može da traje između 10 i 15 sekundi. E sad, neko bi rekao da to i nije toliki problem i možda jeste u pravu ali sobzirom da je igra pravljena isključivo za next-gen konzole, očekivali bi ste bolje performanse. Kako da ovo branim kada imamo igru kao na primer Horizon Forbidden West, daleko veća, detaljnija i zahtevnija gde je loading oko 1-2 sekunde. Requiem je napravljen za next-gen konzole, ali izgleda da nisu iskoristili njihov potencijal ili možda developeri nisu tolko iskusni još uvek sa novim hardverom.