Jednom davno postojala je mala firma Amiga Inc. sastavljena od entuzijasta na pragu da sklope revolucionaran računar. Ali onda se pojavio veliki zli Commodore sa parama koje mu je stvorio ljubimac br.64 poznat pod šifrom “debeljko” i progutao male revolucionare. Šalu na stranu i ovoga puta Commodore je bio gotovan i kupio je firmu sa skoro završenim računarom koji je opet pomerao granice mogućnosti tadašnjih desktop rešenja. Ipak da ne grešim dušu zahvaljujući iskustvu sa Commodore 64 oni će od te serije računara napraviti legendu od koje se pojedinci ni dan danas ne odvajaju, ali će i svojim jednako velikim promašajima dovesti do njenog pada. Ovaj tekst bi se mogao i nazvati “Commodore Amiga: priča o neponovljivoj kombinaciji genijalnosti i idiotizma jedne firme, deo drugi”.
1985. godine, svetlost dana je ugledala Amiga 1000. Predstavljena je uz veliku pompu kao high-end kućni računar, pokupivši samo hvalospeve. Tada Commodore nije žalio pare i doveo je na promociju čak i Andyja Warhola. Svi su bili oduševljeni “Prijateljicom” i njenim mogućnostima, ali ih je čekao hladan tuš u prodavnicama. Cena je bila high-end među kućnim kompjuterima, što je Atari odmah iskoristio i počeo neometano da zauzima otvoreno i gladno tržište srednje klase koje je ujedno i najveće i najprofitabilnije. Ipak kvaliteti računara su uspeli da privuku određenu bazu kupaca. Commodore je uvideo potencijal i na osnovi prvog modela razvio dva naslednika. Za profesionalnu primenu izbačena je Amiga 2000, a za kućnu model 500, koji je ujedno najprodavaniji i najpopularniji član Amiga porodice i koji joj je doneo legendarni status koji danas uživa. Priča je bila slična onoj sa prethodnim Commodore hitom, glavni aduti su bili tehničke prirode. Procesor je bio jedan od najpopularnijih 16-bitnih procesora svih vremena, Motorola 68000. Grafika je bila spektakularna, sa standardne 32, tj. 64 boje i čak 4096 boja u HAM modu koji je doduše imao velika ograničenja. Zvuk je takođe bio revolucija. Četiri kanala osmobitnog, 27KHz stereo zvuka je zvučalo nezamislivo u to vreme. 512KB memorije je bilo više nego dovoljno za sve kućne primene u to vreme, a ugrađena disk jedinica je bila nešto manje više neviđeno u tom cenovnom rangu (mada ih je Atari ST pretekao u tome). I za kraj unutar samog kućišta je postojao slot za proširenje mogućnosti ovog računara, a kome se pristupalo otvaranjem malog poklopca, bez potrebe za raskantavanjem celog kućišta. Naravno, prodaja je odmah buknula i Commodore je mogao lepo da broji parice.
Ipak tehnologija je napredovala sve brže i brže, i povećavao se broj firmi koje su proizvodile sopstvene računare, Amiga je vodila ljut boj sa Atarijevom ST serijom sa jedne strane, a sa PC-jem sa druge. Prvih par pokušaja modernizacije Amige nisu bili nesto značajni. Profesionalna serija je dobila modele 2500 i 3000 koji su uglavnom imali jače procesore i više memorije mada su se na njima pojavili i zorro II slotovi za proširenja koji će biti standard do kraja Amiginog životnog veka. Kućna varijanta je dobila prvo model 500+, koji je doneo tako minimalne izmene da ih nije vredno ni spominjati, a zatim i model 600 koji je ustvari bio model 500, ali u neverovatno malom pakovanju iz koga je izbačem slot za proširenje, ali je imala sat sa baterijom (za koji je lot originalno i namenjen) i čitav megabajt memorije, a našlo se i dovoljno mesta da se ostavi prostor za ubacivanje 2.5″ IDE hard diska. Bio je to lep pokušaj približavanja ovog računara još široj publici. Ipak svi su željno iščekivali model koji će vratiti amigu na poziciju tehnološkog lidera. Želje ce im biti, makar, delimično ispunjene 1992. godine kada se pojavljuju modeli 1200 i 4000 sa dosta izmena u arhitekturi, ali najjači utisak je definitivno ostavio novi grafički čipset pod kolektivnim nazivom AGA (Advanced Graphic Arhitecture) koji je bio onoliko napredan koliko su to Agnus i Denise (A500) bili u svoje vreme. Osim toga, bila je to ovoga puta 32-bitna mašina zasnovana, opet, na Motorolinom 680EC20 procesoru koji je u stvari bio osakaćena verzija modela 68020 koji se nalazio u slabijim verzijama Amige 4000. Amiga 1200 je uspešno počela da menja već vremešnu “petstotku”, prvenstveno zato što je bila skoro pa savršeno kompatibilna sa predhodnim modelima pa je odmah posedovala veliku bazu softvera, što je bio veoma bitan momenat (Prvi problemi sa kompatibilnošću su nastali kada je A500 prešao sa Kickstart verzije 1.2 na 1.3. Svakom sledećom izmenom problem bi postajao za dlaku veći, ali nikada nije bio ozbiljan jer su samo najprljavije pisani programi bili ugroženi ovim promenama. Naravno, najbolje igre i demoi su najprljavije i pisani tako da su vlasnici novih Amiga bili uskraćeni za par megahitova sa prethodnice. Nažalost, ovo je i poslednji svetli trenutak Amige. Commodore je svojom politikom već imao manje probleme koji će ubrzo dovesti do kraha ove firme. Kao i uvek, robne marke su propadale sa matičnom firmom i niko ih nije više mogao spasti.
Commodore se nije zadovoljavao sa Amigom samo kao računarom, već se njom pokušao probiti i na tržište konzola. Prvi takav pokušaj je bio CDTV koji nije bio klasična konzola već je zamišljen kao sistem za celokupnu zabavu porodice. Proizvod je to i izgledom potvrđivao obzirom da je ličio na video rekorder. Hardverski ovo je bila Amiga 500 sa jednobrzinskim CD-rom čitačem. Rezultati su bili katastrofalni sbog lošeg plasmana, marketinga i koncepcije proizvoda, a pre svega jer je samo jedna jedina firma ikada pravila igre za njega, Psygnosis. Drugi pokušaj je bio mnogo bolje zamišljen. Bio je to CD32, prva 32bitna konzola sa CD-rom čitačem i mogućnošću reprodukovanja audio i VCD diskova. Hardverski i ovoga puta je bio slučaj sakrivanja računara unutak oklopa konzole samo što je ovoga puta to bio model 1200. Osim toga, obezbeđena je i dobra inicijalna softverska podrška i bombastične prezentacije, ali više o tome u odvojenom tekstu.
Zahvaljujući upravo svojim jakim tehničkim karakteristikama, Amiga je privlačila poluprofesionalce, amatere i ostale kućne umetnike. Oni su napokon mogli da po razumnoj ceni dobiju računar koji im zaista može pomoći u radu. Pre svega su se grafičari i muzičari uhvatili ove sprave, mada će ga ozbiljniji od potonjih napustiti zbog pojave serije modela od direktnog konkurenta, kompanije Atari, koji su imali daleko inferiornije audio mogućnosti, ali i integrisan MIDI port za povezivanje sa kvalitetnim semplerima i klavijaturama, što je bilo daleko bolje rešenje. Naravno, pojavili su se i programi za sve ostale grane privrede, ali retko gde je Amiga našla neko iole značajnije mesto. Kancelarijske potrebe su već preuzimali PC i Apple Macintosh modeli, kao i praćenje robno-novčanog prometa u malim i srednjim firmama. Jedino je još u DTP vodama Amiga malo duže plivala. Ipak i grafičke mogućnosti Amiga serija računara su brzo prevaziđene, a sam HAM grafički mod je bio teško isakoristiv zbog mutne slike usled neizbežnog pretapanja boja u istom. Da bi se taj problem rešio i iskoristio sav onaj divni softver za grafičku i video obradu, počele su se pojavljivati grafičke kartice. Među prvim i najpopularnijim bila je kartica koja to uopšte i nije. Bio je to u stvari adapter za kačenje Targa kartice koja je tada bila reper za profesionalnu primenu računara u video industriji i TV produkciji. Druge su bile namenjene drastičnom poboljšanju grafičkih mogućnosti radi obrade statičnih slika ili rada u programima za 3D modelovanje i animaciju. Na kraju i pored stvarno jakih dodatnih procesora na posebnim karticama, jakih grafičkih kartica i odličnog programa za 3D (LightWave), Amiga je gotovo potpuno izbačena sa tog tržišta, ostavši samo u video produkciji. Prvi razlog za njen opstanak je što je bilo izuzetno jeftino modifikovati je da može da vrši osnovne obrade signala. Drugi se zvao Video Toaster koji je za neverovatnu cenu od samo 3500 dolara, od Amige (prvo se pojavio za model 2500, a zatim za 3000 i naslednike) pravio profesionalnu video miksetu i dan danas na televizijama koje su na izuzetno zategnutom i malom budžetu.
rešenja ostati upamćen kao najveći promašaj Amiga franšize.
Nisu samo kućni umetnici bili privučeni ovim računarima. Naravno i igrači su očekivali da se veliki potencijali ove platforme dobro iskoriste za elektronsku zabavu, naročito zato što je princip puštanja igara bio skoro identičan onome sa konzola, tj ubaciš disketu, upališ računar i sačekaš da ti se igra učita. Na to nisu morali dugo da čekaju. Većina kompanija koje su razvijale igre za računare su oberučke prigrabile novu, moćnu platformu (naravno ovde govorimo o Amigi 500) koja je tehnički bila ispred svega ostalog na tržištu. Baš kao i sa Commodore 64, gomila korisnika je radila nešto svoje, odakle su izrastali specijalozovani timovi, a na kraju i neke od najznačajnijih firmi u Amiginoj igračkoj istoriji. Glavni problem Amige je bio upravljački uređaj. Džojstik je bio standardno rešenje za to vreme, ali samo jedan taster je bio veoma ograničavajući faktor. Miš, pošto je dolazio kao osnovni deo računara, je takođe obilato korišćen u igrama, a predstavljao je mnogo srecnije rešenje, ne zato što je to generalno bolji upravljački uređaj za igre, već zato što su se upravljački inerfejsi gradili oko uređaja umesto da mu se prilagođavaju. Mada je tu bilo i stvarno smešnih pokušaja da se miš koristi u žanrovima gde apsolutno nema mesta što je stvaralo veoma zabavne efekte. Ipak Amiga nije bila toliko cenjena dok se nije pojavila igra koja je jednostavno bila oličenje tehnološke superiornosti. Bio je to Defender of the Crown, prvenac kompanije Cinemaware, koja je bila toliko fokusirana na audio i video doživljaj da je svoje igre zvala interaktivnim filmovima. Prvi problem Amige sa pomenutim igrama osim kontrolnog uređaja je za to vreme velikih 512KB memorije. Prva igra koja je tu količinu memorije našla za premalu je bila konverzija arkadnog hita Dragon’s Lair koji je za razliku od igara koje su dobile titulu interaktivnog fima od proizvođača to zaista i bila. Posle nje proširenje memorije od 512KB (obično sa satom koji je imao zasebno napajanje, što gola Amiga 500 nije imala) je postao ubedljivo najprodavanije proširenje Amiginih mogućnosti. I kada su svi mislili da da je Amiga isceđena od strane firmi kao što su Psygnosis, Team 17, Factor 5, Bitmap Brothers itd, došla je Amiga 1200 sa AGA grafikom, jačim porocesorom, više memorije i, nažalost istom memorijskom jedinicom (880KB disketnom jedinicom) što se pokazalo kao veliki problem. DotC je bio igra koja je pokazala superiornost Amige, ali hardverski deo koji je to isto uradio bio je Audio sklop koji i posle 7 godina nije doziveo iole značajnije promene, a pritom je i dalje bio veoma, veoma impresivan u poređenju sa konkurencijom. Tužno je što su se mnogi od ovih timova i firmi raspali ne mogavši da se u tim sastavima prilagode drugim platformama, i Amiga je, kao i prethodni hit izdanak, Commodore 64, imala tu neku fatalnu privlačnost koja je prosto vezivala ljude za nju.
Ni jedna priča o Amigi ne bi bila kompletna bez spominjanja Amiginog operativnog sistema Workbench. Za razliku od predhodnih Commodore proizvoda, Amiga nije imala ugrađen korisnički interfejs, nego samo BIOS koji se zvao kickstart i po paljenju, računar bi odmah pretražio sve disk jedinice (bio to hard ili floppy) radi pokretanja aplikacije i ukoliko dotičnu ne bi našao, ostajao bi u idle modu, jasno pokazujući slikom na ekranu šta mu treba. Kada bi napokon došli do Wokbencha, doživeli biste pravi šok. On je bio ispred svog vremena u svakom pogledu. Grafički inerfejs je veoma sličan onom sa Macintosh računara, mada malo poboljšan. Doduše, za neke zahvate komandna linija je i dalje bila neophodna, ali normalni korisnici se nisu sretali sa tim često, ako i uopšte. Grafički interfejs je bio samo deo priče, mada veliki jer je činio funkcionalnost. Ostatak su činili visoka brzina u radu, besprekorna stabilnost, i više nego zadovoljavajuća modularnost i prilagodljivost korisniku u to vreme. I dok su igre zaobilazile platformu, programi su se oslanjali na nju iz mnogo razloga, među kojima delimični multitasking nije među zanemarljivim, koji je svakom sledećom verzijom postajao sve bolji i bolji. Stvarno je jedinstven podvig izveden sa ovim operativnim sistemom kada je preko postojećeg instalirana nova verzija dok su drugi programi radili svoj posao pod njim.
Naravno tako popularan kompjuter je imao i jaku demo scenu. Sasvim logično bar deo javnih aktivnosti te demo scene je bila vezana za demo scenu C64. Čak su u početku i većina demo grupa bile u stvari sastavljene od članova C64 demo grupa ali se to brzo menjalo u korist čistih amigista. I ovde je demo scena bila dosta darežljiva i rutine su se objavljivale javno ali ovde je takmičarski duh već bio jači i mnogi su makar neko veme krili svoje najveće adute ko zmija noge. Ipak ovde je bilo potrebno više truda nego C64 ze pisanje stvarno najboljih rutina jer je sve bilo na višem nivou i tražilo više vremena i upornosti. Bez obzira na to druženje je i dalje bilo važan deo tih konvencija, a i u nekim slučajevima to su bile jedine šanse da se članovi nekih grua vide jer su, usled rasprostranjenosti modema, grupe postajale sve intrenacionalnije. Ova demo scena je i dan dans prilično aktivna i mada se zasniva na hardveru od pre minimalno 7-8 godina i dalje ume i te kako da iznenadi.
Na žalost Commodore je imao velikih problema sa serijama promašenih investicija (C264 serija, nikada dovršene C65 i AAA platforme, CDTV itd) koje su ga iscrpljivale. Ni tehnologija kojom je radio nije mu bila jača strana i dok se to moglo savršeno lako oprostiti sa modelima do pošetka devedesetih, to je već bilo prilično smešno u vreme kada se pojavila A1200 gde su samo još ooni koristili tranzistorku MOS tehnologiju dok su svi ostali prešli na današnji sistem silikonske štampe, mada upravo zvog genijalnosti arhitekture specijalnih čipova to nije bilo primetno. Naravno najveći uticaj je verovatno imao loš marketing koji je opet bio relativno dobar u početku ali rapidno zaostajao za konkurencijom kako je vreme prolazilo. Neke od reklmanih kampanja su bilo toliko loše da neki veruju da su doprinele smanjenju a ne povećanju prodaje ali to je samo preuveličani mit.
I tako 1994 godine Commodore je objavio bankrot ali kao što su originalni kreatori rekli Amiga je suviše jak brend da bi umro.Gašenje Commodore-a na svu sreću zaista nije značilo smrt same platforme. U međuvremenu, pojavila su add-on rešenja koja su Amigi omogućavala da koristi tada nove 24-bitne SVGA grafičke kartice (čime je konačno bilo moguće osloboditi se već odavno zastarelih custom čipsetova) kao i i PowerPC kartice koje su se ponašale kao snažni koprocesori sa primenom u aplikacijama pisanih za njih. Ipak, ne pojavljivanje nove generacija Amige je umnogo naškodilo platformi što postepeno dovodi do prelaska korisnika na PC i Macintosh računare. Kompaniju Commodore zatim kupuje nemački Escom AG koji je bio zainteresovan samo za brand name i logo bez želje da se upusti u dalji razvoj Amige. Nekoliko godina kasnije Escom propada a Amigu odmah kupuje VISCorp koji takođe ubrzo biva likvidiran. Treći vlasnik je bio Gateway Computers, ali ni on nije doneo sreću Amigi, iako je rukovođstvo kompanije tvrdilo da su zainteresovani za dalji razvoj ove platforme. Ubrzo je postalo jasno da od toga neće biti ništa, pa je grupa investitora pod nazivom Amino Development kupila pravo na Amigu i njen operativni sistem tokom 1999. godine. Nova kompanija je dobila ime Amiga Inc., baš kao što je bio naziv grupe koju je predvodio Jay Miner, “otac” Amige, 20-tak godina ranije. Stotine hiljada Amigista koji su ostali verni svojoj platformi konačno su poverovali da je to kraj mukama, naročito posle najave novog operativnog sistema baziranog na QNX odnosno Linuxu, kao i nove generacije Amige krštene kao AmigaOne. Međutim, ništa od toga nije ostvareno, jer je i Amiga Inc. ubrzo objavio bankrot.
Amiga kod nas
Amiga u nas Amiga je, sasvim logično, našla plodno tle ovde. Prvo je zbog visoke cene za našeg prosečnog radnika bila vezana za više klase društva ali i za kućne umetnike i entuzijaste koji su bili voljni da podnesu velike žrtve zarad posedovanja kompjutera koji im može biti od velike pomoći. Pošto je u TV produkciji kod nas vladao monopol za nju tu nije bilo mesta, dok je amaterska video produkcija bila minimalna. Ipak Amiga će napraviti trag na našem video tržištu sa bumom video piraterije jer je to bila idealna jeftina platforma za titlovanje filmova i manje zahvate na lošim kopijama. Sa druge strane pad cena i veliki broj odličnih igara je privukao igračku publiku koja polako, i prema svojim finanjskim mogućnostima, zamenjivala svoje Gumičare i Debeljke novom, superirnom, platformom. Pojavili su se i mnogi “zastupnici” od kojih su neki prilično profesionalno radili svoj posao nudeći veoma kvalitetnu uslugu i podršku kao i velik izbor prateće opreme dok je legalni generalni zastupnik lociran u Ljubljani bio prilično inertan i neaktivan. Naravno piraterija nas je hranila najnovijim programima i igrama brže i urednije nego ikad do tad. Sredinom devedesetih sa pojavom privatnih TV stanica Amige napokon nalze svoje mesto i u TV produkciji ali uglavnom na manjim poslovima kao što su dodavanje Overlay sloja sa logoima i slično. I dan danas se možemo povremeno divimo Amigi preko televizije kada neko zakači kablove na Art kanalu 🙂
Amiga 500 Batman bundle
Kompanija Commodore je oduvek bila poznata po tragičnom marketingu i nesposobnosti da promoviše svoje proizvode, koliko kod oni imali tržišnog potencijala. Ipak, ne možemo da ne pomenemo jedan veliki pogodak koji su napravili izbacivanjem Batman paketa. O čemu se zapravo radi? 1989. u bioskopima se pojavio Batman, najbolji ili jedan od najboljih filmova o superherojima svih vremena koji je zaradio u to vreme (a bogami i za današnje prilike) fascinantnih pola milijarde dolara. Sve što je pratilo film našlo je fantastičnu prođu na tržištu pa tako i igra rađena po njemu koja je konvertovana na Amigu. Commodore je odlučio da to pametno iskoristi i agresivno promoviše Batman Pack koji je u odgovarajuće dizajniranoj kutiji osim Amige 500 i TV modulatora sadržao i 4 popularna naslova iz tog vremena, New Zealand Story, Interceptor, Deluxe Paint i naravno Batman: The Movie.
Uspeh nije izostao a Amiga je posle ove akcije dobila ogroman broj novih korisnika i daleko veću popularnost. Inače, kompletna akcija je trajala godinu dana (od oktobra 1989. do septembra 1990.) a cena paketa je bila 399 funti.
CD32
Velika ekspanzija konzola koje se vraćaju na scenu sa Nintendovim NES-om 1985. godine, uticala je i na Commodore koji 1990. godine izbacuje na tržište CDTV, zamišljen kao kućni sistem za zabavu, hibrid između računara i konzole koji je doživeo totalni krah. Međutim, to nije obeshrabrilo kompaniju i ona 1993. na tržište izbacuje CD32, prvu 32-bitnu konzolu koja je kao medijum koristila CD, tada još uvek prilično nepopularan medijum. U osnovi, u pitanju je bila osiromašena Amiga 1200 koja se od nje razlikovala samo po CD čitaču i fizičkom izgledu, dok je čak i džojped koji je dolazio uz konzolu bez problema mogao da se priključi na Amigu! Zbog toga nije ni čudo što su se kasnije pojavila rešenja kao što je ProModule koja su omogućavala da se CD32 pretvori u Amigu 1200. Takođe, CD32 se mogao povezati na pravu Amigu preko specijalnog serijskog porta, kako bi se iskoristio njegov 2X čitač, tada još uvek praktično nedostupan vlasnicima “običnih” Amiga. Što se tiče multimedijlnih mogućnosti, CD32 je omogućavao i gledanje filmova u VideoCD formatu preko posebnog FMV modula ali i slušanje CD audio muzike.
Nažalost, Commodore je napravio 2 velike greške – prva je što sistem i pored toga što je imao 32 bita nije nudio spektakularno bolju grafiku od tada aktuelnih SNES a i SMD2, a što je još važnije, izbor softvera je u odnosu na već pomenuti dvojac bio prosto smešan. Još kada na to dodate činjenicu da je marketing ponovo bio veoma slab i da je konzola bila zabranjena za prodaju u SAD-u zbog Commodoreovih dugovanja od 10 miliona dolara, pravo je čudo što je ovaj sistem postigao odličan uspeh u svojoj prvoj godini postojanja. Međutim, bankrot kompanije manje od godinu dana posle pojavljivanja Amige 32 stavio je tačku na njenu dalju sudbinu.
Zanimljivosti
Kao i za svaki drugi popularni brend postoje neke veoma zanimljive informacije kao:
– U jednoj seriji amiga 500 obitavao Mitsubishi floppy koji je bio toliko bučan tj tolikoje klamparao da je bilo par desetina slučajeva vraćanja kompjutera nareklamaciju upravo zbog njega iako je sve savršeno radilo.
– Jedan od najznačanajniji dodataka ya Amiginu umešanost u video produkciju, Video Toaster je dobio svoje čudno ime jer je Newtek, kreator uređaja, hteo po svaku cenu da očuva tajnost projekta. Kada bi bili upitani na čemu radi zaposleni u firmibi uvek odgovarali da rade na projektu tostera koji će laserom ucrtavati logo firme na gotov tost.
– Kada smo već kod Video Toaster-a da spomenemo da su čak 42 bogato opremljene (izmedđu ostalog par njih i već navedenim proizvodom) amige 4000T našle mesto us SGI grafičke stanice i rendering servere u radu na efektima za revolucionarni film Terminator 2.
– Na vrhu popularnosti Amige pojavila je i Ami-Cola koja je imala čuvenu loptu iz Amiga-Ball demoa na logou.
I kada su već svi pomislili da je to definitivan kraj, objavljeno je da čak 3 kompanije rade na razvoju nove Amige. Jedna od njih je bila Gbmh (nastala od nekadašnjeg slavnog Phase 5, kompanije koja je proizvodila akceleratorske kartice za Amige) koja je imala ugovor sa Amiga Inc. o proizvodnji hardvera za OS4. Ubrzo je došlo do njihovog spajanja sa kompanijom Thendic da bi zatim usledila promena imena u Genesi i preorijentacija na proizvodnju hardvera i operativnog sistema koji će što više podsećati na Amiga rešenja. Produkti njihovog rada bili su PegasosPPC matična ploča i MorpOS koji su se pojavili krajem 2001. Ova platforma je još uvek aktuelna, ali ima prilično mali broj poklonika.
Druga kompanija koja je radila na novoj Amigi bila je Eyetech UK, koja je takođe imala ugovor sa Amiga Inc. o saradnji na razvoju OS4. Eyetech koji je bio proizvođač Amiga hardvera i njihov distributer sklapa ugovor sa jednom tajvanskom kompanijom a rezultat toga bila je pojava modifikovanih Teron PowerPC matičnih ploča. Danas se bave proizvodnjom AmigaOne platforme. Na kraju, treća kompanija koja je radila na vraćanju Amige u život bila je Hyperion Entertainment, koja je takođe imala imala ugovor sa Amiga. Inc o pisanju samog OS4. Na svu sreću, Hyperion je potpisao ugovor koji im garantuje prava na OS4 u slučaju da Amiga Inc. propadne, što se nažalost i desilo.Mnogo puta najavljivan i odlagan, AmigaOne model se konačno pojavio 2002. godine, ali bez nedovršenog OS4, pa je umesto njega korišćena Debian PowerPC distribucija Linuxa. Tek tokom 2004. kada su već svi izgubili nadu, objavljena je obećavajuća test verzija OS4 čija bi puna verzija konačno trebala da bude puštena u prodaju 2005. godine, što bi Amiga platformi konačno trebalo da vrati identitet i nekadašnji imidž. Povratak u mainstream vode će potrajati i toga su svi svesni, ali posle mnogo godina, konačno postoji nada da će se tako nešto ipak desiti.
Ostaje nam samo da će činjenica da Prijateljica još uvek ima veliki broj poklonika i da razne firme još rade na njenom mogućem povratku napokon doneti novu mladost ovom brendu.
Neke od najboljih AMIGA igara:
– Sensible World Of Soccer 96/97
– Turrican II
– Lotus Turbo Challange II
– Cannon Fodder
– Slam Tilt
– Pirates! Gold
– Chaose Engine
– Monkey Island 1&2
– Speedball 2
– Civilization
Neke od najboljih Amiga CD32 igara:
– Gloom
– James Pond 2: Robocod
– Zool
– Microcosm
– Pinball Illusions
– Alien Breed: Tower Assault
– Chaos Engine
– Frontier: Elite 2
– Simon The Sorcerer
– Cannon Fodder
No Comment