Directive 8020 (2026)

Svemir je hladan i beskrajan. Ima nečega posebnog u tom okruženju i on fascinira i plaši ljude na velikom platnu već dugi niz godina. To nema nikakve veze sa čudovištima iz holivudskog inventara na koja smo navikli. Ovde je u pitanju više jeziv osećaj koji pruža distanca. Saznanje da sve što pođe naopako u toj tmini, tamo i ostaje. Pomoć neće doći za nekoliko minuta ili sati nego će joj trebati godine dok trup broda je samo labava granica koja vas deli od beskonačne praznine. Svaki dobar svemirski horor je delimično ili potpuno na tome baziran. U ovom slučaju Directive 8020 sve ovo razume dovoljno dobro i oko tog osećaja gradi kompletan zaplet. S obzirom da znamo o kom se timu radi, može se reći da su u zamisli skoro pa… uspeli.

Pošto realno dosta dugo pratimo ovaj medij, sećamo se vremena kada se izraz „interaktivni film” izgovarao sa blagim podsmehom. Čuvena “gejming level filmska produkcija 90-ih” gde je sve bilo na nivou studentskog filma (a nekada i gore) spakovana u čuvenom FMV formatu je bila toliko loša da je bila dobra. Naslovi poput The Rippera i Night Trap-a su predvodili ovo kolo. Sada imamo priliku da gledamo kako su decenije iskustva stvorile nešto potpuno novo i pravo je zadovoljstvo prisustvovati tome. Directive 8020 oseća svoj identitet i razume svoje nasleđe: ovo je delom igrani horor film, delom sporogoreća drama o likovima, delom fatalistička moralna pouka. Ovaj naslov nosi sve tri uloge na svojim ramenima ali nijedna ne klizi u komičnu sferu.

Ako ste gledali Event Horizon ili Aliena onda će vam ova premisa biti poznata toliko da je manje strpljivi mogu odmah otpisati kao još jedan ripoff poznatih filmova. Ovaj naslov i ne krije da je inspirisan ovim ostvarenjima. On želi da mislite na te filmove, onako kako mađioničar želi da gledate njegovu levu ruku dok izvodi najjeftiniji trik ikada. Nalazite se na brodu Cassiopeia gde vam društvo prave naučnici koji putuju ka egzoplaneti Tau Ceti F, u nadi da umiruća populacija Zemlje ovde može dobiti priliku da počne iznova. Naravno ovo ne bi bila igra iz Dark Pictures Anthology a da nešto ne pođe naopako pre nego što se svi do kraja probude iz hipersna. Ono u čemu je Supermassive ekipa uvek bila dobra jeste razumevanje da strava i užas imaju najbolji efekat kada se usmeravaju ka likovima do kojih vam je stalo. Zbog svega toga početni deo igre je ozbiljno posvećen tome da vam se članovi ove posade svide ili da ih zamrzite od glave do pete. Možete ih upoznati kroz svađe, flert i male trenutke iskrenosti pre nego što svi postanu samo gomila horor arhetipova koji čekaju svoj red da umru. Neki od njih uspevaju da prevaziđu taj momenat dok su drugi karakteri toliko očigledno na spisku za rani odstrel da vam monstruozan ZEV ne gine. Realno polovina čari ovog žanra oduvek je bila u tome da se sa prijateljima prepirete po pitanju ko će sigurno nastradati.

Prava novotarija u ovoj igri je Turning Point sistem koji vam omogućava da vratite ključne odluke i da pokušate ponovo. Moramo biti iskreni, ovome smo prišli sa velikim negodovanjem. Horor koji je vođen izborima je oduvek počivao na konačnosti vaših odluka. Morate da živite sa onim što ste učinili. Radnja se odvija dalje i pored svega a vi se u glavi morate nositi sa posledicama. Dati igraču dugme za poništavanje odluke na prvi pogled delovalo je kao odsecanje nogu u predelu kolena. U praksi, međutim, ova odluka se ispostavila kao pametna: pretvara Directive 8020 u priču koju aktivno istražujete, a ne da je samo “trpite”. Zatekli smo se više puta kako vraćamo tok igre ne samo da bi spasli omiljene likove, nego zato što smo zaista želeli da saznamo šta bi se dogodilo da smo poverovali pogrešnom članu posade, pucali prvo, ili ćutali kad je trebalo. Tu se vidi razlika između prostog čitanja “choose your adventure” knjige jednom i čitanja iste te knjige sa prstima zaglavljenim na tri različite stranice istovremeno. Da li će vam to prirasti srcu verovatno zavisi od toga koliko cenite neizbežnost jedne dobro napisane priče. Ako ste purista onda će vam ova opcija dosta toga pokvariti.

Ova igra i pored svojih pozitivnih aspekata ima jednu manu a to su “stealth” deonice. Provlačenje pored neprijateljskih likova u mraku, usklađivanje pokreta s njihovim obrascima patroliranja i sve ono što ulazi u taj zbir je dovoljno dobro ali ne izdvaja ovu igru iz mora sličnih. Ove sekcije su dovoljno kompetentne da ne budu predmet otvorene kritike ali nisu nikad zabavne. Ni u jednom momentu nam nije skočio puls što je propuštena prilika. Pretpostavljamo da su ubačene u igru zato što je savremeni horor naslov obavezan nekim božanskim ugovorm da natera igrača da pritiska dugmad između animacionih sekvenci. Sve je ovo moglo biti izbegnuto sa još 5-10 minuta dijaloga. Glumci i facial capture su ovde nosili najveći deo posla. Lica su prikazana sa detaljnošću koja bi pre jedne generacije konzola delovala kao naučna fantastika a umetnici koji su angažovani uglavnom zaslužuju pažnju kamere. Tu opet imamo dodatni momenat “saplitanja” U nekim delovima igre dijalozi deluju nedovršeno ili prosečno, kao da scenaristi nisu znali šta da rade sa likovima. Par jeftinih replika je uvek tu da dobro zakrpi sve ali za potpun užitak ovo nije dovoljno.

Da li je ovo najbolji naslov iz serijala do sada? Može se reći da je u top 3. House of Ashes i dalje surovo dominira nad njim ali je ispred ostalih. Sada dolazimo do glavnog pitanja, hoće li preobratiti nekoga ko nikad nije imao strpljenja za ovakve igre? To definitivno neće biti slučaj mada i ne treba da pokušava. Ono što Directive 8020 radi jeste da uzima formulu koju ovaj studio pokušava da usavrši tokom jedne decenije i konačno joj daje okruženje prikladno takvoj ambiciji. Okruženje koje je hladno i ogromno i koje je spremno da vam “amputira” zabavu zbog jedne loše odluke (pod uslovom da ne volite da “premotavate”). Ušli smo u ovu priču očekujući kompetentnu ali formuličnu “Ukletu kuću u svemiru”. Na kraju smo vraćali kraj tri puta jer nam se nije svideo epilog i to je donekle pokvarilo užitak. Podlegli smo iskušenju. To je sasvim dovoljna motivacija ili demotivacija da bacite pogled na ovaj naslov.