Kada se prvi put pojavio The Division, sada već davne 2016 godine, svi su očekivali revoluciju pucačina. Tada iole nov podržanr loot based shootera, mešavina klasične pucačine sa RPG elementima i progresijom, nije imao naslove koji su mogli da zadrže igrače više od nekoliko nedejla. Sadržaj je jednostavno mogao da se zažvaće dosta ranije, što se desilo i sa prvim delom. Posle toga, mnoge igre su pokušale da naprave dobar sistem koji će nagrađivati igrače, zadržati ih mnogo dugo nakon izlaska, sa dodatnim sadržajem i ogromnom količinom sadržaja, ali apsolutno nikome nije uspelo. Svi su secirali svoje naslove i šta je trebalo da bude u finalnom proizvodu je odlagano do ”izlaska dodataka/ekspanzije”. Time se sakatila Base igra bilo kog naslova i svaki od njih je izbačen sa minimalno sadržaja. To se naravno videlo tek posle prelaska glavne kampanje, seta misija ili kako god da se to definisalo u nekim igrama.

Razvojnim timovima je bilo teško da naprave igru sa mnogo sadržaja koji je makar malo smislen, koji nije dosadan i koji se ne ponavlja iznova i iznova. Skoro to nikome nije uspelo, do sada. Niko nije uspeo da napravi svet koji se razvija uporedo sa vama, koji se ne blokira u određenom trenutku kada se zaustavi njihova progresija. To je deo svake igre ovog tipa gde razvojni tim izgubi na mašti i jednostavno, ne znaju šta da urade nakon seta već postojećih aktivnosti, niko nije znao kako da zaintrigira igrače i zadrži ih više od par nedelja uz određeni naslov. Svaki nastavak igranja jednih istih aktivnosti samo na većoj težini je bio ravan mazohizmu, a na žalost, igrači jesu bili mazohisti isključivo zbog boljeg loota, delova opreme ili oružja.

Tri godine posle keca, The Division 2 se pojavio, rešivši da ispravi tu nepravdu prema igračima, da pokaže kako je moguće da ne ograničava igrače i ne vodi ih jednim te istim putem iznova i iznova zarad malene nagrade, već ih pusti da uživaju u divnom, ogromnom, detaljnom svetu, da im dopusti da istražuju i otkrivaju razne tajne, a usput da zauzvrat dobiju zasluženu progresiju.

Sam početak The Division 2 je poprilično eksplozivan. Nakon kreiranja vašeg agenta igra vas odmah stavlja u konflikt gde saznajete da morate da nastavite borbu za slobodom u Washingtonu. Početak ije ni malo spor za razliku od prvog dela, a sve na šta ste navikli je već tu. Gadgeti, sistem invertara, vrste oružja, sve deluje poznato ali dosta unapređeno u odnosu na prvi deo.

Koncept misija je odlično osmišljen. Kako napredujete kroz priču, blok od tri ili četiri misija će vam predstaviti sledeću regiju koju trebate napasti. Svaka misija koja prati priču, iliti bolje rečeno razvoj igre, karaktera i gameplaya, traje između dvadeset i četrdeset minuta. Naravno tu su izuzeci sa misijama koje traju i duže ili kraće, sve u zavisnosti da li igrate sami ili ne. Zanimljivo je da, iako je ovo ”always online” igra, nju možete celu odigrati samostalno bez ikakvih problema. Biće malo teže preći poslednje tri misije, nazvane Strongholds, iliti poslednja utvrđenja triju frakcija, ali sa malo strpljenja i upornosti, moći ćete i to preći sami. Igra vas ne forsira da igrate sa nekim, niti vas ograničava napretkom, manje nagrađuje ukoliko ste solo igrač. Samo ova činjenica stavlja The Division 2 ispred svih ostalih današnjih ”game as a service” igara.

Pored glavnih misija, tu su još mnogobrojne aktivnosti koje ispunjuju savršeno dizajniran svet Washington D.C.-a. Sporedne misije će se pojavljivati na mapi kako završavate određene aktivnosti na njoj, pričate sa NPC likovima ili jednostavno samo istražujete mapu. Ova igra pati od totalno novog poremećaja, nema manjka sadržaja, nego posle svake sledeće završene aktivnosti, izađe nekoliko novih aktivnosti koje možete završavati. Kao što smo rekli, kako se vi razvijate, tako i svet oko vas postaje bolji, jači i kompleksniji tako i naseljeniji kako lošim tako i dobrim momcima. U igri, dokle god traje priča i da kažemo, prvi prelazak, svaku regiju možete totalno očistiti od neprijatelja, osloboditi je i pružiti građanima da ponovo stvore zajednice i naselja. Mala naselja koji su centralni hub svih aktivnosti, se tako razvijaju i šire, postaju veća i funkcionalnija. Tako ona ne postaju od koristi samo vama, već i svim građanima, a to dovodi do razvijanja cele regije, jačanja otpora prema bandama i boljeg života za sve. Naravno uvek će zalutati patrola neke bande, čak i u očišćenom području, ali njihov životni vek će biti dosta kraći nego pre oslobođenja tog dela mape.

Dobro je napomenuti da za prelazak svih glavnih misija, istraživanja sveta između njih koje je prosto nezaobilazno i dve trećine sporednih misija vam je potrebno preko četrdeset sati igranja. Najbolja stvar u svemu je što je to samo početak, ali o End Game sadržaju ćemo pričati malo kasnije.

Najsvetlija tačka ovog naslova je ubedljivo svet u kome se igra dešava. Washington DC je savršeno dizajniran, neverovatno detaljan i prelep u svakom smislu. Tome doprinosi evolurian Snowdrop engine koji odlično prikazuje igru nebitno da li igrate na PC-u, Xbox One ili PS4 konzoli. Za razliku od prvog dela koji je predstavio jednolične ulice New Yorka, koje su ponovo odlično izgledale, Washington ima tu raznolikost koja je bila preko potrebna još od prvog dela. Grad ne krase samo sive ulice i zgrade, poslovni kompleksi i improvizovana naselja već dosta više od toga. U jednom delu ćete naći zgrade koje su opljačkane, polusrušene, išarane grafitima, koje najviše podsećaju na pejzaže iz prvog dela. U drugom će to biti ogromna otvorena prostranstva parkova, baš u delu između Linkolnovog Memoriala i Washington Monumenta . Do grada starije gradnje čiji raspored i izgled zgrada se totalno razlikuje od bilo čega. Tu su ostale poznate grandiozne znamenitosti ovog grada, a svaki detalj na njima i oko njih je savršeno odrađen u svakom mogućem pogledu. Ponovo čak ni ta raznolikost regija, čak i posebnih delova određenih regija nije toliko impresivan koliko je količina detalja koji su ubačeni u ovaj svet.

Svaka ulica, svaki ugao, svaka zgrada u kojoj možete da uđete su prepuni detalja, objekata, delova života stanovnika koji su pobegli. Nikada ne možete da kažete da igra izgleda jednostavno prazno, jer je baš suprotno od toga. Toliko sitnih detalja postoje u igri i priča ispisanih po zidovima, ulicama, zgradama, da vam ti detalji nikada neće dosaditi.

Tu dolazimo do priče i razvoja iste. Iako se igra dešava samo šest meseci nakon događaja u kecu, nema previše zamarajućih detalja oko glavne priče. Vi ste Agent Divizije koja je aktivirana od strane predsednika ubrzo nakon puštanja virusa u javnost, i na vama je da pomognete svim nedužnim građanima da uspostave red i mir u svojim gradovima. Prebačeni ste u DC kako bi sprečili širenje bande i njihovu borbu za prevlast u glavnom gradu Amerike. Cela priča je na tih način ispričana preko par in game cinematica, ali ništa zamarajuće i bitno, možda će to biti čak i razočaravajuće jer će neki tvrditi da je priča nepostojeća. Ubisoft je krenuo totalno drugim putem u pripovedanju u ovom naslovu, i zatrpao odličnu priču koja prati događaje pre i neposredno nakon virusa kroz audio logove i što bi oni nazvali environmental storytelling – praktično mapa, grad, NPC-evi, dijalozi, pejzaži pričaju o dešavanjima.

Nivo detalja totalno prenosi svoju priču igraču koji se nađe u ovom svetu, a likovi koje srećete od početka do kraja će pokušati da vam objasne kakvi problemi su nastali u međuvremenu za sve stanovnike, kako pokušavaju da prežive i na šta su sve primorani. Koliko istražujete mapu i ovaj odlično dizajniran svet, toliko ćete više razumeti stanje svesti preživelih i stanje sveta u kome se trenutno nalazite. Igra jednostavno nagrađuje istraživanje, tim sitnim pričama i misijama koje se otključavaju.

Možda najbitnija stvar je da ni jedna misija nije ista, ni jedna se ne dešava u istom ambijentu niti približno na istom mestu, ni jedan layout nije identičan. Svaka misija se fundametalno razlikuje od druge u apsolutno svakom pogledu, od lokacije preko neprijatelja, čija organizovanost se itekako razlikuje i ponašanje prepoznaje.

Tri frakcije se razlikuju ne samo po izgledu, već i po ponašanju u okršajima. Outcasts, True Sons i Hyenas su tri grupe totalno različitog mentaliteta. Neki su organizovani i trenirani, pokušavaće da izvrše manevre i odliče taktike zaobilaženja i flenkovanja kako bi vas ubili, koristiće komunikaciju da bi obavestili ostale saborce o vašem položaju i kako žele da vas napadne. Druga je totalno neorganizovana i samo bi da dođe do vas i da vas ubije, YOLO fazon gde napada bez mnogo taktičkog smisla i čuvanja svog života. Isto tako i beži iz bitke kada vidi da su na gubitku ili su blizu poraza. Treća je možda miks ostalih frakcija i kako se bore i kreću najviše zavisi od toga da li vi njih napadate ili oni vas, da li su spremni za vaš napad ili ste ih iznenadili.

Za razliku od ostalih igara u ovom podžanru, gde neprijatelji drže fiksne pozicije i čekaju da ih napadnete, The Division 2 svet živi i diše sa vama dok igrate. Neprijatelji imaju svoju rutu patroliranja i ne dešava se često da ih možete naći na identičnom mestu u razmaku od desetak minuta. Svaka od tri neprijateljske frakcije pre End Game-a drži određeni deo grada, te se ne meša toliko u poslove i probleme koji nastaju u drugom. Ipak, slobodni građani će se truditi da napadnu, osvoje i zadrže kontrolne tačke. Frakcije koje su držale taj deo mape će napadati iznova i iznova praveći probleme svim dobrovoljcima koji se nalaze na toj kontrolnoj tački.

Dok se vi slobodno krećete ovim divno dizajniranim i svetom prepunom detalja, svako će raditi ono šta misli da je najbolje za njega, svet će se razvijati, ratovati, oslobađati koliko sa vama toliko i bez vas. Vi možete biti samo pozitivan ili negativan katalizator u određenim trenucima.

Najbolja stvar u svemu tome je što vas igra ne ograničava progresijom, već vas nagrađuje, gde god da idete, šta god da radite. Ni jedan deo opreme, kako na početku, tako i na kasnijim nivoima, nije iza neke određene aktivnosti, sve možete naći kako na ulicama, tako i u sporednim misijama, glavnim misijama ili Strongholds aktivnostima. Ukoliko se odlučite samo za free roam, nemojte se bojati da nećete dobiti opremu kao oni što samo prelaze misije, jer to ovde nije slučaj. Sasvim je moguće da se sretnete sa osobom koja je prelazila samo Hard ili Challenge misije (otključavaju se nakon prvog prelaska) a ima kvalitet, jačinu opreme isto kao i vi.

End Game Aktivnosti

Već smo napomenuli u tekstu, da se prelazak priče i sporednih misija, aktivnosti koje su dostupne na početku, mogu staviti u takozvani prvi deo igre. Posle završetka poslednje Story misije, iliti poslednje Stronghold aktivnosti, svet se menja i ulazite u End Game progresiju. Dobijate tri klase sa kojima možete da igrate kada god poželite. Svaka od klasa ima zaseban skill tree koji možete razvijati i dobijati gadgete koji su totalno novi, sa totalno novom funkcijom u borbi. U toku gameplaya je moguće koristiti jednu specijalizaciju, a ukoliko hoćete da pređete na drugu, morate uraditi promenu u vašoj matičnoj bazi, tj Beloj Kući.

Pojavljuje se još jedna frakcija pod nazivom Black Tusk. Jako dobro istrenirani plaćenici sa vojnim poreklom koji kao pomoć na ratištu imaju mehanizovane jedinice, dronove, letelice nalik helikopterima, manje i veće robote. Black Tusk vrši invaziju i napada apsolutno sve delove grada odjednom zauzimajući ih, time objavljaju rat ne samo vama već i svim drugim frakcijama u Washingtonu. To znači da krvava borba tek tada počinje. Svet postaje dinamičniji nego ikada, jer ne samo da se sada frakcije bore protiv vas, nego aktivno učestvuju u ratu sa drugima, zauzimajući ne samo vaše već i tuđe kontrolne tačke na mapi, teritoriju, konvoje sa namirnicama i tako dalje. Svet se menja, nebitno da li ste vi na jednom ili drugom kraju mape. Pozicije na mapi jačaju u zavisnosti ko koga napada, vi ste ponovo katalizator za svaki konflikt na mapi. Od vas zavisi da li ćete osvojiti određenu kontrolnu tačku i smanjiti aktivnost te grupe u tom delu mape ili će se odbraniti i krenuti u kontra napad. Nekoliko naselja se takođe blokiraju, što onemogućava ispomoć pobunjenika, oslobodioca i njihovo napredovanje na mapi. Nivo aktivnosti raste više nego ikada pre, a dominacija grupa se menja, ne samo u regijama gde su pojedinačno bili aktivni, već na apsolutno celoj mapi. Igra više nije ista, a sadržaja tek tada ima na pretek.

Pored standardnih rastućih težina već postojećih misija, tu je i mali tvist u njima. Black Tusk je zauzeo određene lokacije, što znači da misije koje su se odvijale tu će imati malo drugačiji tok. Objektiv možda neće biti identičan ili tok misije, osobe koje treba da ubijete će se razlikovati. Isto tako, sa taktičke strane, Black Tusk su najviše organizovani, najviše komuniciraju i najteže je boriti se protiv njih. Gde god naletite na njihovu grupu, biće vam i više nego teško da ih pobedite, nebitno da li ste sami ili u grupi.

Progresija je ponovo totalno otvorena, što znači da nije ograničena na određene aktivnosti, kao pre završetka poslednje misije. Sva oružja, pa čak i najjaći nivo istih se može naći na ulicama, u običnim kovčezima ili u skloništima gde se kriju određene bande. Ovo vam dopušta da igrate igru kako vi želite, ne forsira vas da igrate određene aktivnosti iznova i iznova dok ne poludite ili vas igra ne nagradi sa oružjem ili delom opreme koji je mizerno veći od vašeg.

Posle 30 nivoa, progresija se prikazuje po Gear Score-u. Kako vi evoluirate tako evoluira i svet oko vas. Kako vi jačate, vaši protivnici su svesni toga i povećavaju svoje prisustvo svuda na mapi. Svet se deli tada u pet etapa, ili nazvani World Tiers. Svaki je iza ”meke granice” u odnosu na vaš Gear Score. 200 je Tier 1, 275 – Tier 2 onda 350 Tier 3, 425 Tier 4 i 500 Tier 5, koji je ujedno i najveća evolucija sveta za sada. Iako ne postoji standardno levelovanje posle 30og nivoa, posle dobijanja određenog broja exp poena, dobijaćete Field Proficency Crate koji vam uvek daje opremu koja je nekoliko nivoa veća od vaše, dok ne stignete do Gear Score 450.

Tada progresija usporava, ali to ne znači da nestaje. Jedini način da tada napredujete je pravljenje i rekalibracija opreme koju već imate. Transfer talenata sa jednog dela opreme na drugi, tako da se sakupljaju bolji i korisniji atributi i talenti u delu opreme koji vi koristite i time njen Gear Score raste.

I dalje to nije sav sadržaj. Tu su i Dark Zones kao i u prvom delu, gde agenti ulaze kako bi izvukli što bolji loot iz kontaminirane zone. Ipak ovo je PvPvE zona gde se svako bori za sebe, tako da ukoliko neki igrač vidi da imate vrednu kontaminiranu opremu, može vas napasti i oduzeti vam istu. Dark Zones aktivnosti su napete i uzbudljive, a donose veliku nagradu, pogotovo na kasnijim nivoima. U drugom delu, postoje ukupno tri kontaminirane zone koje možete posetiti i za razliku od prvog dela, one su totalno na drugim krajevima mape. To znači da se sve tri razlikuju po izgledu, što forsira igrače za drugim playstyleom.

Pored toga, tu je i Conflict mod, isključivo PvP aktivnost na ograničenim mapama.

Svaka aktivnost, da kažemo, glavni svet, Conflicts, Dark Zones, imaju svoju progresiju i levelovanjem dobijate nagrade, tako da šta god igrate, neće biti uzalud. Dobijaćete kako kozmetičke stvari, tako i oružja i opremu. Za šta god da se odlučite, videćete primetnu progresiju kod vašeg lika.

The Division (Xbox One X)
  • 9/10
    EmuGlx Score - 9/10
9/10

Finalni utisci:

The Division 2 je briljantna igra u svakom smislu. Stvorena na greškama ostalih i evolucijom prvog dela, savršen loot based shooter koji ne štedi na lootu i nagrađivanju igrača. Nikada se ne osećate bespomoćno i da uzalud igrate, uvek dobijate nagradu, koju god aktivnost da završavate. Sjajna mehanika progresije, napucavanja i razvijanja sveta su samo par stvari koje sijaju u ovom naslovu. The Division 2 je jednostavno najkompletnija igra ovog tipa koja je izašla na tržištu do sada.