Do pre par meseci, japanski RPG naslovi nisu bili toliko popularni kod publike sa zapada. Niša koja zahteva posebnu publiku u svakom smislu je bila ograničena samo za one koji su fanovi japanske kulture ili su možda u nekom prethodnom životu šetali japanom i pržili se u Hirošimi ili Nagasakiju. Sve u svemu, poslednjih nekoliko godina se to drastično menja. Japanska groznica već dugi niz godina hvata Ameriku, a polako počinje da se širi i po Evropi. Dokaz tome, okej manje više, su sva češća i češća izdanja novijih JRPG igara na PC-u, bolje rečeno Steam platformi, i sve češće lokalizacije nekih totalno bolesnih japanskih igara, nebitno da li spadaju u RPG ili beat’em up žanr. Možda smo čak i pričali o svemu ovome u nekom od prethodnih JRPG recenzija, but oh well.

Zaključak je sledeći (ne opisa pobogu): JRPG naslovi polako pronalaze put ka srcu prosečnog EU ili USA gejmera. Daleko od toga da će zavladati kao što vladaju u Japanu ili u nekim delovima Azije, ali je poprilično lepo videti kako jedna niša koja krije toliko dijamanata ipak nalazi svoju publiku na “neočekivanim” mestima.

tales-of-berseria-6

Jedan od najvećih JRPG franšiza je definitivno “Tales of” serijal. Igra koja je počela da osvaja sićušna japanska srca još sa Super Famicom-om je zaređala šesnaest nasavaka (dap, čak više od Call of Duty-a!). Daleko od toga da je kvalitet naslova uvek bio top-notch, ali japanci su se makar trudili da sa svakim naslovom donesu nešto novo šta će zadržati fanove što duže uz serijal. Kako god bilo, franšiza je uspela da naređa 17 naslova računajući i poslednji, Tales of Berseria o kojem ćemo pričati ovde, iako u uvodu baš i ne izgleda tako.

Jedna od glavnih karakteristika Tales of igara je to što ste uvek vodili nekog herojskog lika koji ima nenormalni zadatak da spasi svet. Najčešće divan mladić, koji priča izveštačenim engleskim jezikom (makar u zapadnim lokalizacijama) ujedno jako plemenit. Na svakom koraku pokušava da spase sve šta se spasti može i uništi i poslednjeg demona kako bi njihov svet preživeo još jedan dan. Ok, ovaj storyline nije karakterističan samo za Tales of igre, već za dosta JRPG naslova koji prate neke plemenite ideale. Sve u svemu, posle 16. igara, Bandai Namco je (konačno) shvatio da se nešto mora promeniti u settingu same priče i radnje njihovog sledećeg naslova u ovoj franšizi. Tales of Berseria pravi jedan zaokret od 180 stepeni i menja 16 slatkastih priča jednom mračnom, punom osvete, mržnje i demona kao glavnih likova.

tales-of-berseria-7

Vi ste u ulozi Velvet, male devojke koja je pre nekoliko godina izgubila brata kako bi se zaustavila najezda demona u njenom svetu. Najveća fora u svemu tome je što je to odradio vrhovni sveštenik pod imenom Artorius, okej sa manje više dobrim namerama, ali usput uništivši život naše “anti-heroine”. U nekom normalnom svetu, samo možda bi trebalo da mu se sudi, možda odluči šta će se sa njim raditi jer je žrtvovao nevini život bez bilo kakvog dopuštanja starešina. U Berseria svetu to nije tako. On kao Vrhovni Sveštenik ne podlaže sudu niti optužbama, jer je praktično on sud. Prilikom rituala u kojem je njen brat izgubio život, sama Velvet je postala delom demon i osuđena je da sa tim prokletstvom živi do kraja života. Svako bi pomislio da u ovom svetu, koji je tek spašen od najezde demona i uništenja, da će ona sada srećno prežaliti brata, preći preko toga kao većina normalnog sveta i nastaviti svoj normalni život. Na svu sreću nije tako. Od kada se desilo, Velvet biva obuzeta mržnjom i njen život polako dobija samo jedan cilj – osvetu.

Već na početku igre, posle ne tako kratkog uvoda shvatamo jednu bitnu stavku, Velvet nije anđeo, niti heroj kao svi ostali glavni protagonisti u Tales of igrama. Ona je demon koja je u stanju da uradi sve kako bi se dočepala svog cilja, to jest osvete. U stanju je da uništi čitavo selo, pobije sve klince, sravni sve sa zemlje kako bi i dalje napredovala, bez osvrtanja iza sebe. Već sada možete da vidite koliko se ovo drastično razlikuje od ostalih Tales of igara. Taj potpuni zaokret je upravo ono šta može da vas oduševi, to je upravo to osveženje franšize kojoj je tako nešto bilo potrebno. Mnogo godina je prošlo kako je Bandai Namco forsirao jednu foru u ovoj franšizi, a ovim bukvalno daju novi život serijalu. Koliko bilo čudno, igrati sa demonom koji je u stanju da uništi sve ispred sebe donosi nekakav guilty pleasure u vama. Uzimate ulogu protagoniste koji u svojoj glavi ima jedan cilj, opravdan samo za nju jer u ovom svetu Artoriusu niko ne može da sudi sem nje same, naravno ukoliko ga se dočepa. Zanimljiva stvar je što na njenom putu ka cilju, Velvet će skoro uvek biti na granici da praktično uništi svet koji je spašen, ali po stoti put, nju nekako baš briga za to. Ona je u stanju da žrtvuje ceo svet kako bi osvetila svog brata.

tales-of-berseria-5

Još zanimljivija stvar u svemu tome što društvo koje će Velvet sakupljati tokom svoje avanture su isto demoni, razbojnici, najčešće likovi koji žele sve samo ne dobro ostalim ljudima. Svi oni su “istrenirani” samo da nanose bol i patnju svima ostalima, što našoj protagonistkinji i najviše odgovara. Nema vremena za lažni moral i pretvaranje, jer u njenoj glavi samo jedno pravilo važi, an eye for an eye a za tako nešto, demoni su idealno društvo. Da ne bude sve tako crno, priča nije totalno brutalna i preplavljena horror ili terror elementima. Sa vremena na vreme tu su smešne opaske koje su karakteristične za Tales of serijal, pa i konverzacije koje unose malo vedrine u celu družinu i ovom mračnom svetu.

Radnja Berserie se dešava u istom svetu kao Zestiria, samo nekih hiljadu godina pre toga. Tokom igranja ćete prepoznati neke predele, susresti se sa nekim delovima koji ste videli u Zestiriji, ali nikako nećete sresti i neke likove, jer je to, pa nekako nemoguće. Iako je najavljeno da će igra biti drastično lepša od Zestiria, ovaj naslov izgleda apsolutno identično. Sve je to zbog japanaca (kao i uvek). Igra je “morala” da bude izbačena i za PS3 konzolu što je na neki način osakatilo PS4 i PC verziju. Ipak tu su neka poboljšanja. Igra napokon radi u 60 frejmova po sekundi na PS4 konzoli (non-pro) i animacije karaktera su dosta fluidnije i lepše. Ako ništa drugo, imali su vremena da sve zategnu za izlazak ovog nastavka. Možda baš zbog toga što je igra izašla i za PS3 je iskorišćeno dosta asset-a iz prethodne dve igre. U nekim trenucima ćete imati osećaj da igrate Zestiriu ili Xilliu, da toliko “loše” izgleda. Ipak, igra ima taj cartoonish look i nekako se vadi na to, i dalje izgleda nekako simpatično i eh, pa možemo da preživimo sa grafikom, ali sa nadom da će sledeći nastavak biti PS4 only, ok tu se može dodati i PC port.

tales-of-berseria-3

Sistem istraživanja i učitavanja nivoa je praktično isti kao u prethodne dve igre. U igri ima baš dosta backgrackinga koji su prepleteni zagonetkama kako ne bi poludeli od prelaska preko istih poljana, kroz iste tunele ili tamnice. Svako uspešno rešavanje zagonetke će vam otvoriti novi put u određenu regiju koji možete istražiti. Pored toga u igri možete nalaziti razne skrivene kovčege koji vam donose bonuse i nadogradnje koje samo prateći priču ne bi našli. Za one koji vole da kompletiraju igru, ovo je odlična fora i backtracking im neće predstavljati problem. Sa druge strane, koliko god da su dizajneri pokušali da ubace tu neku raznovrsnost u dizajnu oblasti, sve izgleda dosta siromašno i totalno neubedljivo za jednu igru koja je izašla u 2017. Sva sreća pa je ovo možda jedina mana ove igre.

Za razliku od većine JRPG igara, ono šta krasi Tales of igre u poslednjih nekoliko nastavka je real time combat sistem. U ovoj igri se nećete smarati sa potezima i taktičkim, šahovskim nadmudrivanjem u borbama, već je praktično sve na vama. Bandai Namco je ponovo malo eksperimentisao sa borbenim sistemom, ali za sada, ovo je možda njegova najbolja verzija do sada, i nešto šta bi trebali da zadrže za sledeće naslove u serijalu. Sada dolazi malo komplikovani deo koji neće razumeti oni koji nikada nisu pipnuli nekoliko proteklihi gara.

tales-of-berseria-2

Soul Gauge je totalno novi element u Tales of igrama. Jedan sistem koji praktično menja dva iz prethodnih igara, Technical Point i Chain Capacity. Svaki neprijatelj pa i vi ima Soul ili kako bi mi ovde rekli, Dušu. U toku bitke, pravim lancem komboa je moguće oduzeti Soul svom neprijatelju. Na prvom nivou, sistem vam dozvoljava da napravite najviše tri combo poteza svojim arte napadima. Hvala bogu to ne znači da ste doživotno limitirani na tri kombo poteza kao u nekim prethodnim igrama. Nova Break Soul sposobnost vam omogućava da podignete limit vezanih komboa koji možete uraditi u borbi. Kada “ukradete” tri duše, moći ćete da triggerujete ovaj specijalni napad koji će vam omogućiti da sakupljate više duša i da kasnije u bitci pravite razornije i bolje komboe i specijalne poteze. Još zanimljivija stvar je što fluidna razmena kontrolisanja likova u vašoj družini može stvoriti još veću kombinaciju komboa i specijalnih napada, koji eto, slobodno možemo da kažemo, su kasnije preporučljivi da se koriste. Zeznuta stvar u svemu tome, okej pored toga što zvuči komplikovano, je što svakim Break Soul “ciklusom” vam nekako treba veća koncentracija da uradite kombinaciju komboa kako bi krali Souls vašim neprijateljima, kako bi održali ubitačni niz i kako bi se “prebacili na drugi” Soul Gauge nivo. Kasnije u igri, količina neprijatelja i haos na ekranu su nam sve manje i manje dozvoljavali da prebacujemo kontrolu između likova, i zbog toga smo se više fokusirali da napravimo što razorniji napad jednim likom, najćešće je to bila Velvet.

Pored toga, Duše možete koristiti i za lečenje u trenucima kada vam je Health mali, tako da praktično imate nekoliko opcija kako želite da iskoristite te “moguće bonuse” u obliku Duša koji držite u vašem posedu. Tales of Berseria je igra u serijalu koja se baš dosta razlikuje od svojih prethodnika. Preko odlične priče i zanimljivih karaktera, do odličnog, redizajniranog borbenog sistema pa i mračne pozadine celog sveta koji definiše kako likove tako i način pripovedanja. Sve to pruža novi pogled i doživljaj na Tales of franšizu i ovu igru stavlja na mapu kao jedan od obaveznih naslova ukoliko ste fan JRPG igara. Pored poslednje Final Fantasy igre, ovo je možda druga igra koja pokušava da se drastičnim promenama što više primakne zapadnoj publici. Najbolja stvar u svemu je što ovaj naslov otvara vrata svim novim igračima da poprilično lako uđu u ovu odličnu franšizu igara a sve gorenavedeno su odlični razlozi za tako nešto. Znate kako kažu, nikada nije kasno otkriti neku novi serijal igara, pa čak i ako to mora da bude sa sedamnaestim delom neke franšize. Jedini problem je to što ukoliko se odlučite da vam ovo bude prva Tales of igra, možda ćete teško svariti možda nekada previše slatkaste prethodne delove. Nije da su loši u bilo kom pogledu, samo su jednostavno drugačiji, kao što smo rekli u više navrata.