Oduvek smo navikli na to da su igre originalne, da dolaze iz mozgova dizajnera ili grupice ljudi. Kao i za filmove, retko koja igra ispada dobro ako je rađena po seriji ili ne daj bože filmu. One po knjigama, eto imamo jedan izuzetak, Metro serijal koji je poprilično odličan. Naravno da imamo igre koje su bazirane na svetovima iz stripova ili šta već ne, i nisu obavezno loše. Ipak, retko koja igra je rođena iz savršenog univerzuma i pozadine kao što je Sword Art Online serijal. SaO je rađen po Anime seriji koja je trenutno aktuelna i ima nekoliko sezona, a serija ima stvarno dobru premisu.

Grupa klinaca žive u Sword Art Online igri. Praktično virtualni MMO koji svakome dozvoljava šta god želi. Kada kažemo virtuelni, baš mislimo na to. Oni vide igru kao da su prisutni baš u tom svetu. VR i sva ostala pomagala im pomažu da se apsolutno projektuju tamo gde žele. A kada to urade, slede misije, zadaci, spletke i mnogo toga. Sword Art Online, serija je zanimljiva zbog toga što ta „igra“ nema samo jedan svet, već nekoliko totalno različitih okruženja. Po tim okruženjima Bandai Namco sa svojim dev kompanijama štanca igre, koje eh, nisu loše, ali ne možemo da kažemo da su fantastične ukoliko niste ljubitelj baš tog tipa igara. Do sada smo dobili oko desetak naslova, kako na kućnim konzolama, tako i na mobilnim uređajima, i svi su super, ukoliko naravno, volite da se igrate naslovima ovog tipa.

Kao što smo rekli, već sama serija opisuje ceo svet kao „virtuelni svet“ u kome je sve moguće, u kome možete sve da uradite. U nekoj teoriji, poprilično je jednostavno da takav naslov prebacite u jednu pravu igru, jer već sve imate odrađeno, zar ne? Delimično jeste tako, samo je problem što ni jedna igra ne prati radnju Anime serija u potpunosti, već uzima neki svoj svet, ispričan ili ne, i plasira totalno originalnu priču u njemu. Da li je ovo greška ili ne, mogu reći ocene koje ovaj serijal dobija sa poslednjih nekoliko naslova. Pa u čemu je onda problem, pitate se?

Kao i u ostalim igrama u franšizi, Sword Art Online Alicization Lycoris počinjete kao novi klinac, Kirito koji želi da uđe u ovaj magičan svet pod nazivom Underworld. Nešto kao i u serijama. Ovog puta, se radnja dešava u svetu koji najviše podseća na srednji vek, sa magičnim dodatkom, što je i očekivano. Ali srednji vek iz ugla japanske kulture. Odmah na početku će vam biti predstavljen divni, veliki, prelep svet u svakom pogledu, sa likovima koji su krajnje zanimljivi. Sve što vidite na početku je toliko cheesy što bi rekli, ali sa druge strane, jako zanimljivo, pogotovo ljubiteljima ove franšize a još više JRPG igrama.

Tu odmah dolazimo do glavnog problema ovih igara, a to je način na koje su interpretirane publici. Ovo jeste igra koja je odrađena po seriji, koja inače opisuje MMO igru. Problem je što je ovo isključivo Single Player iskustvo koje je ubačeno u virtuelni MMO svet. Ne tako davno smo imali indie igru koja je to odradila odlično, a radi se o Crosscode naslovu. Ovde jednostavno postoji problem pacinga što bi rekli. Toka priče, misija koje uzimate, napredovanje lika i radnje koje dobijate. Iako je odlika svakog MMO naslova „grind“, to ovde nije trebao da bude slučaj. Ako se već prebacuje MMO serijsko iskustvo u SP igru, makar je to trebalo biti umanjeno, ali na žalost, to nije tako.

Problem nije na početku igre, koja je poprilično zanimljiva, kako po priči, po goofy likovima koje upoznajete, preko svega šta se dešava oko vas. Novi svet, koji je divno kreiran, inače ogroman u svakom pogledu, samo za vas i za istraživanje. Problem nastaje posle nekoliko sati. Trenutak kada počinjete da uviđate da ima previše istih neprijatelja, i da se zadaci poprilično ponavljaju, kao u nekom ne tako dobrom MMO naslovu. Taj problem je tu što igra nije morala da projektuje najgoru moguću verziju MMO igara, već je mogla da se fokusira na magično iskustvo. Ironija, u seriji je taj momenat odlično  odrađen, jer prati jednu veliku priču, ali ovde to škripi. Ne znamo iz kog razloga. Tranzicija između serijskog MMO i gejmerskog MMO bi trebala da bude laka, jer na kraju krajeva serija opisuje gejmersku kulturu, ali izgleda kao da nekako nisu imali dovoljno fokusa da sprovedu sjajnu pozadinu u delo.

Igra se odvija iz trećeg lica, time možete da vidite vašeg heroja i ne tako dovoljno korisnu družinu koju ima. AI je poprilično neupotrebljiv, jer ako vi sami ne odradite sve šta je potrebno, retko da će vas on izvući iz nekog škripca. Na kraju krajeva, AI je tu samo zbog priče, a kada realno pogledamo, služi svrsi na kraju, što je poprilično dovoljno, iskreno.

Borba se sastoji od normalnih napada, specijalnih poteza, završnih udaraca i magija tj. Sacred Arts. Ne grešite, čist broj opcija je sjajan, a prelazak sa napada prodornog mača na potom bacanje vatrene vatre ili isceljujuće svetlosti je sjajan. I još bolje, tu je i dostupnost bičeva, mace, lukova i još mnogo toga, svaki sa nadogradivim drvetom veština. Ovo je sve besmisleno ako ne shvatite potrebu da zajedno povezujete poteze i stvarate kombinacije tako što ćete AI članove stranke da napadnu sinhrono.

Ono šta je glavna draž borbenog sistema, je kombinovanje svih tih napada kako bi ubili neprijatelje brže. Kombinacije su praktično obavezne u boss bitkama jer jednostavno, morate da ih ubijete pre nego što oni to urade vama. Kombinovanje napada nije tako jednostavno, te će vas igra, koliko toliko, učiti kako budete napredovali kroz priču. Ovo je isto jedan od problema. Za osobe koje su pre igrale naslove iz franšize je poprilično lagano da uđu u sve to. Jer koliko im je poznato iz serija (računajući da ste ušli u igre jer vam je anime bio zanimljiv) toliko je i iz starijih naslova, iako se nisu svi dešavali u istom okruženju (prošlost, sadašnjost, budućnost). Problem je za nove igrače, a naslovi sa dalekog istoka kao da imaju problem da razumeju običnu gejmersku populaciju kojoj je nekada, iskreno, potrebno malo više crtanja da bi se razumele neke stvari. Pa čak i iskusni gejmeri će imati problem da „shvate“ kako stvari funkcionišu. Ovo je ključna stvar i zašto igra može da odbije mnoge igrače, jer deluje dosadno, nezanimljivo, apsolutno sve sem sveta u kome se dešava i pojedinih dobrih likova u igri.

Da bi prešli igru, potrebno vam je dvadeset, do trideset sati. Naravno ukoliko ne igrate repetitivne misije koje se poprilično ponavljaju, iznova i iznova. Ovo ponovo ne bi bio problem da su developeri pogledali ovu igru kao običan Single Player naslov, a ne da su kopirali većinu MMO igara, čak i po dosadnosti i ponavljanje misija i zadataka.

Sword Art Online Alicization Lycoris (PS4)
  • 6.5/10
    EmuGlx Score - 6.5/10
6.5/10

Finalni utisci:

Kada sve uzmemo u obzir. Sword Art Online Alicization Lycoris pogrešno kopira MMO naslove, dok zapostavlja ono u čemu bi trebala da bude dobra – priča i gameplay. Čak i druga stvar nije toliko loša, koliko je jednostavni i bezlični quest sistem čini totalno nepotrebnom i nezanimljivom u trenucima. Čak i jedna dobra stvar ume da dosadi, ako se toliko često ponavlja bez određenog osećaja napretka.