Čak ni najpasioniraniji fan real time strategy igara neće poreći da su najbolji dani RTS žanra daleko iza nas. Novije RTS igre kao što su Battlefleet Gothic: Armada, Ashes of the Singularity: Escalation, Re-Legion, Steel Division 2, i They Are Billions uglavnom se fokusiraju na single player iskustvo, i obraćaju minimalnu ili nikakvu pažnju na kompetitivni multiplayer.

A kako i ne bi? Stariji igrači koji su odrasli na Westwood-ovim i Blizzard-ovim klasicima sada imaju životne obaveze koje ne ostavljaju puno vremena i motivacije za učenje kompleksnih build ordera i budženje ranka na ladderu. S druge strane, mlađe naraštaje ne zanima da se bakću sa slabo poznatim RTS-ovima pored pregršti MOBA, battle royale, i FPS naslova. Pa ipak, ostaje nada da će jednog dana izaći kvalitetan next-gen RTS koji će nam svima doneti puno sati dobre zabave i iznedriti armiju imitatora.

Na papiru, koncept A Year of Rain-a nije loš. Tri igrive rase, svaka sa po tri različita heroja. Tri kampanje od kojih je svaku moguće odigrati solo ili co-op-u, co-op skirmish mod protiv kompjuterskih protivnika, 2vs2 kompetitivni multiplayer mod, i naravno custom games. Jedan heroj po igraču, pojednostavljen makromenadžment, dosta prostora za mikromenadžment, i kratke partije. Zvuči zanimljivo, zar ne? Avaj, izvedba nije baš najbolja. Prva dva velika nedostatka nalaze se izvan same igre, a to su slabašan marketing i nerealna cena (early access košta dobrih 20 evra, a sadrži samo jednu kampanju i šačicu mapa). Već te dve stvari drastično smanjuju šansu da A Year of Rain ikada privuče velik playerbase bez koga nema ozbiljnog multiplayer iskustva.

Treći i daleko najveći nedostatak leži u (ne)raznovrsnosti jedinica i dostupnih strategija. U A Year of Rain-u nema letećih, vodenih, ili podzemnih jedinica, nema transporta, nema kamikaza, nema moćnih spellcastera, nema gigantskih karakondžula, nema ničeg što bi moglo da vam izmami kez na lice. Vojske su isključivo kopnene, sve se kreću sličnom brzinom, i nemaju uzbudljive high-risk high-reward napade. Ekonomska strana igre je jednako neinspirisana. Sve tri rase skupljaju resurse na isti način, podižu zgrade sličnim redosledom, i mogu da grade bilo gde. Čak su i odbrambene građevine skrivene na samom kraju tehnološkog stabla, tako da od tower rusheva nema ništa. Za razliku od drugih RTS igara, količina ukupnih jedinica koje možete da imate u jednom trenutku je ograničena od starta i ne zahteva od vas da konstruišete još pylona.

Krajnji efekat preterane jednostavnosti je jasan: partije su jednolične i uglavnom se svode na farmanje creepova dok proizvodite vojsku i zauzimate nove rudnike, posle čega krećete u napad ili se branite od istog. Igra vam prosto ne pruža mogućnost da pošaljete dropship pun marinaca i udarite direktno na protivnikovu ekonomiju, ili preokrenete situaciju navlačenjem protivničke vojske u minsko polje koje ste pre toga postavili. Ne možete da upokojite defanzivno-nastrojenog protivnika nepredvidivim all-in napadom, ili da ga supply-blockujete strateškim uništavanjem farmi ili ubijanjem overlorda.

Još gore, ovakav gameplay je dosadan za gledanje. StarCraft 2 je izašao pre skoro 10 godina (da, matori smo), ali highlight kanali poput SC2HL i dalje dobijaju desetine i stotine hiljada viewova po videu. To je zato što ne morate da znate ništa o StarCraftu da bi osetili uzbuđenje kada nydus worm izleti iz zemlje i istovari milion zergova usred terranske baze, ili kada high templari ošure četu marinaca sa nekoliko masnih psi stormova. Igra je prosto zabavna za gledanje.

U svom early access obliku, multiplayer strana A Year of Rain-a nažalost ne nudi mnogo zabave ni igračima ni publici. Sve što Deadelic Entertainment pokušava da uradi po pitanju multiplayera bez sumnje će biti urađeno bolje u dolazećem WarCraft 3:Reforged. Srećom, single player kampanje obećavaju i verovatno će biti vredne vaše pažnje kada igra izađe iz early accessa.