Yakuza – Od feudalnog Japana do PlayStation klasika (Part 1)

I
– Jakuze kroz istoriju –

Mnogi kulturološko-socijalni fenomeni današnjeg Japana se nama, „zapadnjacima“ čine veoma strano. Neretko Japan deluje kao neka druga planeta, drugi univerzum koji funkcioniše po nekim svojim, strogo ustrojenim pravilima koja se fanatično poštuju uz sveprisutni kodeks časti. Kodeks časti i klasna podela su srž onoga što definiše Japan i Japance, i upravo sa time ćemo započeti našu današnju priču koja vuče korene iz Edo perioda vladavine šoguna koji je trajao od 1603. do 1868. godine.

Kraj šesnaestog i početak sedamnaestog veka je bio intenzivan period konačnog mukotrpnog ujedinjenja strogo podeljenih japanskih klanova. Oda Nobunaga, legendarni samuraj poznat po svojoj brutalnosti, je otpočeo ostvarenje svoje vizije pokoravanja protivnika sa ciljem objedinjavanja vlasti nad celim Japanom. Njegov plan je bio vojno izuzetan, kombinovao je upotrebu piketa, vatrenih oružja i gradnju zamkova kao neprobojnih utvrđenja na linijama fronta. Kroz svega dvadesetak godina Oda je, praktično od nule, uspeo da osvoji veći deo ostrva Honšu i Šikoku, efektivno stavivši pod svoju kontrolu trećinu celokupne teritorije japanskih ostrva. Brz i furiozan uspon nije mogao da prođe bez brojnih spletki i borbi za prevlast, te je Nobunaga u prevratu i izdaji jednog od najbližih generala, Akečija Micuhide, izgubio život u Kjotu 1582. godine. Iako je Nobunagina vlast nasilno prekinuta, ona je postavila trajne temelje za buduće ujedinjenje – uspostavljena je izuzetno organizovana centralna vladavina sa razvijenom birokratijom.

Tojotomi Hidejoši, najlojalniji Nobunagin general je osvetio svog gospodara, ubivši Micuhidu tokom osvetničke bitke svega jedanaest dana nakon prevrata. Časno ispunivši svoj dug prema gospodaru, Tojotomi je preuzeo vlast i nastavio tamo gde je Oda stao – kombinacijom osvajanja i diplomatije je uspeo da konačno ujedini Japan 1590. godine. Tokom svog vođstva, doneo je poseban zakon o kastama – zakon kojim su daimjo (jap. 大名, daimyō, feudalni vlastodršci) i samuraji (jap. 侍, samurai, pripadnici plemićke vojničke kaste) dobili povlašćen status u društvu. Titula samuraja je postala trajna i nasledna i jedino su oni imali prezime i pravo da nose oružje – dva mača, jedan dugački (katana) i jedan kratki (vakizaši). Time je ograničena dotadašnja sveopšta mobilisanost stanovništva, radi jačanja vlasti i čvršće kontrole nad vojskom. Samuraji su odgovarali daimjoima i imali su posebne povlastice, ali su istovremeno postali i predmet političkih obračuna – svaka, pa i lokalna promena odnosa i obračunavanje među daimjoima je rezultirala degradacijom nelojalnih samuraja. Oni bi gubitkom daimjoa ili počinili ritualno samoubistvo sepuku ili bi se pretvarali u ronine – samuraje bez gospodara.

1598. godine Tojotomi Hidejoši umire prirodnom smrću, čime se stvara vakum u vlasti koji je nakon par godina previranja popunio Tokugava Ijejasu. On je postao prvi šogun novouspostavljene dinastije Tokugava sa sedištem u gradu Edo (današnji Tokio). Time je započet Edo period istorije Japana koji je generalno bio period dugotrajnog mira, procvata umetnosti, ekonomskog prosperiteta, ali i period izolacije prema spoljnjem svetu, period strogih društvenih podela i što je za našu temu još bitnije – period kada su nastali organizovani karteli koje danas poznajemo kao jakuze (jap. yakuza ヤクザ ili gokudō 極道).

Danas se smatra da jakuze vode poreklo iz nekoliko marginalizovanih grupacija najnižih slojeva japanskog društva iz sedamnaestog veka. Tri glavne grupe su bile Kabukimono (jap. 傾奇者, u prevodu „ludaci“), Tekije (jap. tekiya, 的屋, ulični trgovci) i Bakuto (jap. 博徒, kockari). Kabukimono, najupadljivija i najživopisnija od sve tri grupe, su bili grupe lutajućih ronina kojima su se pridruživale i bivše sluge samurajskih porodica. Karakterisala ih je jarka, upadljiva odeća, izuzetno dugačke katane, neuobičajene frizure i brade i veoma ekscentrično ponašanje praćeno neotesanim manirima. Najviše ih je bilo u velikim gradovima kao što su Kjoto i Edo gde su veoma često znali da demoliraju čitave kvartove u međusobnim „poravnanjima računa“. Veoma često su odlazili iz restorana ne plativši račun, katanama su napadali ljude po ulici iz čistog sporta, praktikovali su otimačine gde god im se moglo, a smatra se da su bili i izumitelji onoga što danas poznajemo kao „zakazane tuče“. Ukratko, Kabukimono su bili svojevrsna pokretna katastrofa u prvih dvadesetak godina 17. veka koje je stanovništvo sasvim razumljivo etiketiralo kao ludake kojima se ne treba zamerati. Suočivši se sa ekspanzijom najrazličitijeg spektra kriminalnih aktivnosti koje su Kabukimono upražnjavali sa nepresušnim entuzijazmom, vojne vlasti su pojačale kontrolu u velikim gradovima, te se nakon 1615. godine broj i uticaj Kabukimona osetno smanjio. Pa ipak, njihov ekscentrični životni stil i okrutnost nisu iščezli iz japanskog društva, već je njihova pojava poslužila kao jak uticaj za oformljavanje donekle umerenijih i sofisticiranijih grupa u godinama koje slede.

Druga grupa, Tekije su bili ulični trgovci, koji su tokom Edo perioda bili pri samom začelju japanske društvene hijerarhije. Tipične Tekije su bili pripadnici najnižih kasta, vlasnici pokretnih uličnih štandova na kojima su najčešće prodavali hranu ili sitniju robu. Putovali su od mesta do mesta, postavljali su prodajne štandove na pijacama i prilikom održavanja raznih Šinto religijskih festivala. Iako su generalno bili pošteni, neki među njima su počeli da stiču lošu reputaciju jer su sve češće pribegavali „uvaljivanju“ robe izuzetno lošeg kvaliteta, bili su skloni obmanama i varanju mušterija, a i prodaja ukradene robe im je postala deo redovnog repertoara. S obzirom da je broj Tekija u japanskom društvu tog vremena bio popriličan, Tekije su počele da oformljavaju sopstvena udruženja kako bi dodatno razvili biznis i zaštitili svoje aktivnosti. Ta udruženja su postajala sve jača i uticajnija, te su vlasti odlučile da ih zvanično priznaju – njihovim vođama je garantovano pravo da imaju prezime i da nose kratak mač, što je bio ključni korak napred u smislu poboljšavanja njihovog društvenog položaja i proširenja uticaja. Do tada je nošenje mača zvanično bilo isključivo pravo plemstva i samurajske kaste, iako je nošenje dugog mača, tj. katane i dalje ostalo zabranjeno za sve osim za njih. Sa uspostavljanjem zvaničnog statusa, donet je i striktan kodeks ponašanja, a izuzetna organizovanost je postavila temelj principa na kojima će kasnije nastati jakuze. Iako su se vlasti nadale da će zvaničan status udruženja Tekija doprineti pre svega boljoj ekonomskoj uređenosti, desilo se nešto na šta se nije računalo – kriminal je po prvi put u Japanu dobio svoju opasniju, organizovanu formu. Tekije su isprva organizovale obezbeđenje koje će štititi njihove ulične štandove što je u početku dobro funkcionisalo. Međutim, vremenom se došlo na ideju da to obezbeđenje ne mora da obezbeđuje samo njihove štandove, već i druge prodavce, naravno, uz „simboličnu“ naknadu. Neki su pristajali na to, ali oni koji nisu, bivali su surovo kažnjavani demoliranjem radnje i potpunim izbacivanjem iz posla. Tekije feudalnog Japana su praktično osmislile i usavršile sistem kriminalnog reketiranja u formi koja je poznata danas, ali tu nije bio kraj – sama udruženja su počela međusobno da se povezuju oformljavajući svojevrsne kartele među kojima su tinjali sukobi interesa. Suprotstavljene strane su sve češće pribegavale zakonu sile, te su međusobni ratovi organizacija poprimili neke sasvim nove, dotad nepoznate forme – forme klasičnog uličnog rata bandi. Tekije i njihove grupe su vremenom počele da privlače sve opskurnije likove sumnjive prošlosti, a zajednički interesi su vrlo brzo prešli iz ekonomskih u kriminalne. Kada se pogledaju današnje jakuze, vrlo je lako povući paralele i prepoznati kodekse, hijerarhiju, uređenost i „poslovnu praksu“ nekadašnjih Tekija koja je samo prilagođena duhu vremena u kojem se nalazimo danas.

Potpuna slika o nastanku jakuza ne bi bila kompletna kada se ne bismo dotakli i kockara koji su živeli u Edo periodu. Bakuto su bili putujući hazarderi, osobe sumnjivog morala koje su živele na marginama društva, neretko sa one strane zakona. Uglavnom su živeli nomadskim životom, mesto ih nije držalo zbog najraznoraznijih kriminalnih radnji i problema u koje su upadali zbog kockanja i kartanja. S obzirom da je kockanje u Japanu još tada bilo nelegalno (i ostalo nelegalno sve do dana današnjeg), Bakuto su bili prinuđeni na skrivanje u napuštenim kućama i hramovima na obodima naselja širom Japana. Ove improvizovane ilegalne kockarnice su bile dobro organizovane, Bakuto su imali svoje obezbeđenje i u njima su najpopularnije bile igre sa kockama (posebno Chō-Han, jap. 丁半), kao i razne kartaške igre sa specifičnim japanskim Hanafuda (jap. 花札, „cvetne karte“) i Oicho-Kabu (jap. おいちょかぶ, u prevodu „osam-devet“) kartama. Ove kockarnice su bile poprilično omražena mesta, baš kao i sami kockari, koji su kasnije uveliko doprineli negativnoj reputaciji modernih jakuza. Neretko je kockanje bilo pokriće za prevare i uvaljivanje naivnih ljudi u zelenaške dugove, te su Bakuto kasnije razvili posebne strategije i organizovali se u grupe kako bi svoj „posao“ učinili unosnijim i efikasnijim. Pripadnici Bakuto bandi su koristili posebne znakove raspoznavanja, počevši od specifičnih manira, pa sve do raskošnih Irezumi tetovaža kojima su prekrivali delove tela. Bakuto su svojim delovanjem ostavili dubok trag na kasnije kriminalne kartele koji su evoluirali u jakuze kakve poznajemo danas.

Što se tiče spajanja Tekija i Bakuto bandi, nije moguće sasvim precizno odrediti kada je došlo do konačne fuzije. Uopšteno se smatra da se to desilo tokom druge polovine devetnaestog veka, a novonastale grupe su prihvatile karakteristike oba tabora uz diskretan začin brutalnosti Kabukimona. Spektar delovanja je postao veoma širok, uz organizovanost na izuzetno visokom nivou. Došlo je do ukrupnjavanja na svim nivoima, da bi konačno, početkom dvadesetog veka, nekadašnje grupe i bande dostigle oblik punokrvnih organizovanih kriminalnih sindikata. Ti sindikati i njihovi pripadnici su dobili naziv „jakuze“, što je pežorativni naziv izveden iz nekadašnje Bakuto zaostavštine. „Ya-ku-za“ predstavlja „8-9-3“, gubitničku kombinaciju u Oicho-Kabu kartama koja simbolizuje kockare i otpadnike sa društvenih margina.

I pored opšteg negativnog stava prema njima u japanskom društvu, jakuze su uspele da se integrišu i postanu njegov bitan deo. Deo koji i pored svoje kriminalne prirode počiva na principima časti i poštovanja hijerarhije koji su za jakuze ispred svega, pa čak i ispred samog života.