Jeste da ovo ponavljam skoro svaki put kao seljačko duduče, ali video igre jesu relativno mlad medij, dovoljno odrastao da ignoriše optužbe i prazne priče kako tera decu na ekstremne bezobrazluke, ali nedovoljno shvaćen u društvu da se smatra ozbiljnim. Jedan od ubica Indijane Džonsa, Stivi Spilberg je jednom prilikom rekao da će igre postati umetnost tek kad neko prizna da je zaplakao na 17. nivou. Razumemo se, ne mogu sve igre da se pohvale da imaju tu emotivnu težinu kao Šindlerova lista i njen nastavak Taken, ali igre su znatno napredovale od tog Spilbergovog džangrizavog lupetanja. Ipak, jedna osoba koja se slaže sa Spilbergom, nije niko drugi do naš Hideo Kodžima. Interesantno je i pomalo ironično da je to baš on rekao, s obzirom da važi za jednu od osoba koje su uspele da uzdignu video igre od klasičnih Pacman-SuperMario stereotipa. Svakom projektu do sada, Kodžima je posvetio godine i godine kako bi ih doveo do savršenstva, a da je pritom gurao format dalje i pokušavao da ga približi filmskoj umetnosti, ili uopšte – umetnosti.

A Spilberg je snimio Kristalnu lobanju.
A Spilberg je snimio Kristalnu lobanju.

Za razliku od filmova, koji sadrže glumce, autore, scenariste, reditelje, DP-eve (direktore fotografije, perverznjaci, sramota), video igre retko kad mogu da se pohvale ili da istaknu jednu, ili više osoba koje su zaslužne za pojedina igračka dela. Baš zbog toga one imaju osećaj jednog kolektivnog truda, skup ljudi koji potroši mnogo vremena kako bi nešto napravio i na kraju stao iza svog proizvoda. Naravno, poželjno je da takav tim ljudi mora da predvodi jedan perverzni japanski bolesnik, ali pošto ih nema dovoljno na ovom svetu, ostaje nam jedan Kodžima.

Kodžima je jedan od retkih autora ovog medija koji je uspešno uspeo da napravi jedan žanr, da ga usavrši i opet potpuno promeni i unapredi i tako pretvori sebe i svoj rad u jedan brend. Zahvaljujući tome, imamo jedan Metal Gear, koji i posle (skoro) trideset godina nastavlja da nam golica najosetljivije gejmerske delove. Ali poslednjih godina je par puta imitirao Slim Šejdija i od Snejk Itera je počeo malo više da laprda kako mu je to poslednja MGS igra. Verovatno je to bila neka čudna Konamijeva kampanja gde je pokušala da predstavi svoje developere kao edgy za svoju edgy publiku devedesetih. Isto je uradio i nakon prvog, prvog Metal Geara, gde smo posle dobili Metal Gear – Snakes Revenge pa nam je bilo veselo.

Međutim, kako se priča sa Phantom Painom (verovatno), polako zatvara i pretvara u još konfuzniju čorbu identiteta, motivacija i generalnog batshittery-a, preostaje nam da se zapitamo, šta je sledeće na Kodžiminom planu i programu?

3

Silent Kodžima

Krećemo prvo od onog što znamo. Na Gamescomuje najavljen novi deo Tihog brežuljka, franšize koja odavno ne zna šta će da radi sa sobom.

Ne sobom, sobom!
Ne sobom, sobom!

Prvo Soba, onda Origins, pa Shattered Memories, pa Downpour, polako su igre od dvojke krenule u Nothing Hill više nego Silent Hill. I onda se pojavljuje Kodžima sa naslovom Silent Hills. Silent. Hills. Naslov Silent Hills se može protumačiti kao da je Linču prdnulo odjednom da sa Kajl Meklahlanom i Robert Patinsonom snimi nastavak serije Tvin Piks i nazove ga Tvin Piksiz.

Što i nije tako loše
Što i nije tako loše

Ali, zaboravljamo da je ovo ipak Kodžima. Jedna zanimljiva teorija se polako pojavila na internetu (teško da je prva i poslednja kad je Kodžima u pitanju) koja potiče od jednog MGS5 trejlera. U trejleru vidimo imena poznatih holivudskih zvrndova koji hvale Kodžimu i njegov pristup video igrama bambala lambala, znate kako to ide. Neka od tih imena su, recimo, reditelji Park Čan-Vuk, Refn, producent i budući kasapin MGS-a, Avi Arad, pa onda Giljermo del Toro…Norman Ridus. Norman Ridus? Giljermo del Toro?

Možemo lako otpisati ove stvari, ali znamo da je Kodžima stari japanski trorer i jednostavno nema šanse da se ovo shvati kao slučajnost. Del Toro je tu kao producent, Ridus je tu kao glavni lik, sumnjam da su ovi ostali momci tu samo zato što mnogo vole MGS. I ja ga mnogo volim pa me nema u trejleru.

Postoji mogućnost da će novi Silent Hill predstavljati antologiju priča koje će, pored Kodžime, režirati svi navedeni reditelji. Na stranu što ćemo dobiti, otprilike, pet različitih bombonica, ono što me najviše interesuje je to kako će se Kodžimica snaći u horor žanru. Richard Gear Solid je imao dosta napetih sekvenci, ali je pitanje da li će se Kodžimini segmenti oslanjati na šunjalicu ili će pokušati da naprave morbidniju atmosferu. Iako je epizodični format igara i dalje u malo sumnjivoj kategoriji, u svakom slučaju će predstavljati interesantniji pristup Silent Hillu, a Konami je sigurno, apsolutno bez ideja čim mora da se obrati svojoj rok zvezdi i zamoli njegove holivudske pajtaše za pomoć.

6

RPG Kodžima

Ovo se nalazi u tekstu kao moj lični wet dream. Ne verujem da će se to ikada desiti, ne verujem ni da mu je palo na pamet, ali mi niko ne brani da maštam o tome šta bi ovo moglo da bude. Analitičari u glavi mojoj govore da bi to bio najkompleksniji, najduži i najbolesniji RPG ikada. Svi znamo da su animacije u MGS-ovima mogle da se razvežu do sat i po, e sad stavite strukturu MGS kao takvu i spojite je sa RPG Kodžima naslovom .

Čuo sam da to u razvijenijim zemljama zovu seks
Čuo sam da to u razvijenijim zemljama zovu seks

Verovatno su mu već dosadile pucačine, šunjačine, sisopipčine i ostale stvari, red bi bio da se baci malo na Tolkina i napravi jedan Wooden Bow Elvish ili tako nešto. Poslednjih godina imali smo više razočarenja u ovom žanru nego što je bilo dobrih igara. Dobro, Witcher 2, Skyrim, sve je to super ali shvatate šta hoću da kažem. Bioware je stagnirao i to previše u odnosu na svoje zlatne godine, Kejsi Hadson je napustio kompaniju kad smo ga vređali na EmuGlx-u i Mass Effect i Dragon Age su se na kraju pretvorili u površne i sumnjive naslove. Final Fantasy je odsvirao svoje sa trinaesticom, dok petnaestica pokušava da bude novi Kingdom Hearts, mada i neka, bolje da kopiraju bolje igre, ali opet, nije to to. Divinity Original Sin je možda nešto najbolje od RPG igara u poslednje vreme, ali to samo ako ljudi prebrode Kickstarterov budžet i generalno, prestanu da budu razmažena derišta, ne može sve da bude Tripl Ej. A sad zamislite Kodžimin RPG, prošaran njegovim opičenim likovima, animacijama, referencama. Igra koja bi možda spojila JRPG i zapadni RPG kako valja, i vratila stari sjaj žanru. A ako mislite da je Witcher 2 imao golotinju, buhuhahaha…

8Jedina mana koju vidim ovde je to da bi najverovatnije čekali deset godina samo da bi videli trejler za igru. Igra bi verovatno preskočila generaciju, a ako se ponovi GTA5 scenario, gde Kodžima vidi grafički napredniju igru i opet (citiram) pauru u depresuru i vrati se da menja stvari, verovatno ću igru kupovati malom Yolou i pričati mu kako je to najbolja stvar na svetu, Japanac je pravio, dok će on da me gleda svojim lepim okicama i da me pita ko je taj majstor Mile što stalno sa mamom popravlja veš mašinu.

9

The New Old Kodžima

Phantom Pain može označiti predaju MGS štafete nekom mlađem, ali to ne znači da se Kodžima neće vratiti nekim svojim ranijim, zapostavljenim naslovima.

KONAČNO!
KONAČNO!

Metalni Zupčanik, Solidni možda predstavlja franšizu koja je pokazala da je Kodžima jedan od najboljih gejm dizajnera sa ove strane mlečnog puta, ali ne može da se kaže da čovek zna da piše samo o Snejku i njegovoj fascinaciji prema kutijama i genima.

Govorim naravno, o Snatcheru i Policenautsu – naslovima koji su obeležili Kodžimine prve post-Metal Gear godine. O Policenautsima ste možda čitali kada sam bio mnogo smešan i nebično sexy prilikom filmskih preporuka, a mislim da već svi dobro znate šta je Snatcher. Dobro, ako svi ne znaju šta je Snatcher, nadam da su ti koji ne znaju izgubljena ženska, odbojkaška, norveška reprezentacija, a ako kojim slučajem nisu, napolje, napolje.

11Snatcher je u suštini – Blejd Raner. Ma kakvi u suštini, Snatcher JE Blejd Raner. Kodžimin Blejd Raner, tačnije. Mladi Gilijan Sid, gubi pamćenje i pridružuje se elitnoj policijskoj jedinici da tamani robote koji se maskiraju u ljude. Pipanja sisa ima manje nego u Policenautsima, ali su obe igre i više nego odlične. Ipak, još u to vreme videlo se da Kodžima pokušava da učini nemoguće sa tadašnjom tehnologijom, ali dosta se promenilo u poslednjih 20 godina.

Očigledno je da i Policenauts i Snatcher predstavljaju veoma lične Kodžimine projekte i njihov kvalitet se može porediti čak i sa novijim Metal Girovima što se tiče sitnih detalja. Ako ga uhvati nostalgija, ne bih imao ništa protiv da vidim nekoliko nastavaka ovih igara. NEKOLIKO, nastavaka, Kodžimo, notiraj to tamo.

Kako je Metal Gear evoluirao kroz decenije, tako mogu lepo da se naprave veoma kvalitetne franšize iz ova dva naslova. Ako je Silent Hill – horor, Metal Gear – akciona šunjačina, P&S bi mogle da budu veoma kvalitetne Coop video igre, recimo. Džonatan Ingram bi zajedno sa Ed Braunom mogao da pipa sise po Beyond Coast-u, dok Snatcher može da postane jedna odlična detektivska cooperative igra koju samo Kodžima može da stisne. Ili, ako već eksperimentiše sa sandbox formatom u Phantom Painu, zašto novi Snatcher ne bi odradio jedan L.A Noire gde novi Džankeri ispituju potencijalne Snatchere, i stavljaju svoje deduktivne sposobnosti, a i facijalnu animaciju Fox endžina na test. Oni koji su igrali Ground Zeroes kao Commander Nick, su mi trljali u facu kako Raiden u bonus misiji tamani Snatchere po bazi, na meni ostaje samo da mrmljam u bradu i da se nadam da to neće ostati samo omaž starim danima.

12

The Same Old Kodžima

Naravno, ne bi bilo nemoguće da Kodžima nastavi sa MGS-om, mada je sad već pitanje da li je to potrebno. Nemojte pogrešno da razumete, ova franšiza je njegovo čedo i najsigurnija je u njegovim rukama, a i videli smo kako stvari ispadnu bez njegovog direktnog uticaja.

Mange Poisson Avec Moi!
Mange Poisson Avec Moi!

Šalim se, Rising je sasvim sexy, posmatram ga kao zabavnu verziju Highlander 2 sa svim njegovim šuntavim situacijama, ali opet na kraju – there can be only one! Sa druge strane, Metal Gear se kao franšiza na kraju previše vezala i fokusirala na svog protagonistu Poskoka. Pitanje je koliko toga još možemo da očekujemo, a da to novo ne kompromituje prethodne delove, ili jednostavno ne postane dosadno. Solid Snejkova priča je gotova, mislili smo da je i cela priča gotova kada nam je četvorka seckala luk ispred očiju sa pojedinačnim, polučasovnim epilozima. Neko vreme mislili smo da je Kodžima nastavio dalje, najavljen je Project Ogre i op, suprajz, nema Project Ogre, ima samo Snejk.

Iako planiram da dam svu ušteđevinu kad se pojavi na Stimčetu, iskreno se nadam da će Phantom Pain biti poslednji pejn koji ćemo fantomovati. I to samo ako pretpostavimo da se priča konačno zaokružuje, mada sam prilično siguran da Kodžima opet laže u trejlerima kao blesav. Ali, ako ovo stvarno jeste poslednje poglavlje Big Bossa, videćemo njegovu tranfsormaciju u navodnog negativca, i mladog Solid Snejka na kraju kako ga juri i Dejvid Hejter i to je to. Neko će eventualno nastaviti da izbacuje rimejkove starijih delova jer deca ne znaju šta je igra ako je to staro više od dve godine i rešena stvar. Pojava Metal Gear Solid 6 Money Eater Doublechargence bi već pretvorilo simpatično napornu priču u naporno napornu priču. To bi sigurno bila odlična igra ali opet, bolje je da se neke stvari završe pre nego što postanu dosadne.

14

Penzio Kodžima

Iako izgleda ko da ima petnaest, Koki već odavno cepa pedesetu. Znamo da japanci mogu da teraju i do 120 godina ako im se ćefne, ali Kodžima nije običan Japanac. To je čovek koji nam je pokazao da možeš da privučeš stražara ako na kutiju staviš golu žensku, čovek zbog koga sam ponovo počeo da volim nindže i kiborge, čovek zbog koga sam morao da gledam guzice stražarima da bih pronašao Meril, pa sam onda trčao prema wc-u kako bih je uhvatio u sred presvlačenja. Kul protagonisti se menjaju za dve igre kul ali trenutno feminiziranim protagonistima na pola igre, a teme iz igara su bolje od poslednjih 5 Bondovih, iako jedna od njih sadrži someday you feed on a tree frog u strofi.

Što i nije toliko strašno, jer Skajfol tema sadrži čak jednu celu Adel
Što i nije toliko strašno, jer Skajfol tema sadrži čak jednu celu Adel

Njegove igre su čudne, neobične, a opet tehnički ispred svog vremena i najvažnije – they’re all damn good. Kodžimina ekscentričnost im samo daje tu prepoznatljivost što je preko potrebno ovom mediju, koji je u poslednje vreme previše siv. Ako odluči da posle Phantom Paina kaže to je to, idem u Dubajuru, mnogo bih se iznervirao, ali bih makar znao da njegov trud nije bio uzaludan, zaslužio je odmor.

Izbacuj više tu peticu, Svetoga mi Grej Foksa Frenkjegerskog.