Kao stari, holivudski šmekeri, tako nam je ove godine i Sony očekivano mazao oči nostalgijskim naslovima kako bi, kao neki kvalitetni japanski usisivač, usisao sve što imamo po bušnim penzionerskim džepovima. Imali smo Shenmue 3, Kingdom Hearts 3, čak i Last Guardian, koji se posle svoje kolotečine od 200 godina može nazvati jednim starim naslovom koji se nikad nije pojavio. Međutim, glavna stvar koja je okrenula naglavačke čak i neuništivog Yoloa je servirana upravo od developerskog Frankenštajna koji se zove Square a preziva Enix.
Nakon toliko godina čuvanja tradicije, Square Enix najavljuje Final Fantasy VII Remake. FFVII je postao jedan od zanimljivih primera što se tiče igara devedesetih. Uspeo je da probije JRPG na američko tržište (jer je to bitno kao doručak i horoskop), stvorio jedan medijski i kulturni fenomen i podigao procenat osoba koje bi sa zadovoljstvom išamarali na kojekakvim konvencijama. Pored toga, uspeo je da utvrdi FF serijal kao franšizu koja je numero uno honcho u svom žanru, ali i kao brend koji može da prepozna i vaš papagaj. I onda je posle nekoliko naslova – polako počeo da se uništava. Square Enixu ne ide baš najbolje ovih godina što se obrtanja para tiče, tako da je ovaj rivil bio podjednako očekivan ali i frapantan. Na stranu to da li se Square drži za poslednji konac od gaća ili radi ovo čisto jer im se može, postavlja se pitanje da li je to pametno. Ja mislim da nije, ali pošto ja nisam pravo ljudsko biće, red je da napišem zašto nije, oduzmem vam 5 minuta života i posle slušam zašto jeste ili nije, ako nije problem. Počinjemo sa onim što uvek treba da kažete unapred, bilo to na pumpi ili u mračnom haustoru, a to je…
SHOW ME THE MONEY
Jedno je da se Tim Šejfer pojavi sa HD Grim Fandangom dok mu se Broken Age polako buđa u rerni, a drugo je regulisati novi Final Fantasy VII dok Petnaestica pali tepihe po kući i kuka za pažnjom. Videli smo dosta kvalitetnih rimejkova u poslednje vreme, pogotovu LucasArtsove ranije avanture koje će moći da pokažu novim generacijama kako su se nekad pravile, a i pisale igre a da ne pukneš 120 baziliona na Kevin Spejsija.
Međutim, ono što dalje doprinosi uspehu ovih rimejkova je njihov žanr i format. Final Fantasy VII sa druge strane, je masivni konj od slona koji će vas ujesti i za dušu i novčanik ako zob i šargarepe nisu potaman. Za ovoliko veliku igru potrebno je ogroman broj gengi kako bi se odradila makar do pola kako treba. Devedesetih je FFVII koštao oko 40-ak miliona, boranija za današnje budžete video igara. To su u ono vreme opet bile ogromne pare koje bih rado trošio na džem i rotkvice, ali u odnosu na današnje budžete, bilo to pre ili posle inflacije, prvi FFVII budžet su dve zakasnele studentske stipendije.
Ovo predstavlja jedno veliko igranje sa sudbinom za Square Enix, barem što se tog biznis dela tiče. Bacanje toliko para na ovakvu igru je dovoljan dokaz da ili nemaju gde više, ili pare crpe iz misteriozne Zlatne Sise iz dubina Okinave. Final Fantasy serijal više nije ono što je nekada bio u komercijalnom smislu, a kad je bio, bio je to baš sa FFVII, tako da se pretpostavlja da Square računa da će svaki živi i mrtvi gejmer kupiti ovu kako bi uopšte bilo nekog benefita od nje. Ali to neće da se desi. Što? Zato što…
TIMES THEY ARE A CHANGIN
JRPG je, kao i stari RTS-ovi, polako počeo da se troši i nestaje sa spotlighta trenutne gejming industrije. Ako bi mogli da prekinete tekst u ovom trentuku argumentom da je bilo dobrih JRPG-ova u poslednje vreme, lagali biste, prvo pošto je moć da prekidate već napisane tekstove nemoguća, a drugo zato što jok. Nije ih bilo. JRPG-ova. Ne govorimo o donekle manjim (ali blagodarnim) igrama kao što stu Xenoblade, Tales of Vesperia i rasparčanu Shin Megami bandu. Kažemo manjim onako bezveze, ali zapravo mislimo o naslovima koji ili imaju skroman budžet ili izlaze na low-key konzolama, mada one trenutno jedino i održavaju JRPG kao žanr. Pričamo o jednom pravom, modernom, nabambanom epu poput nekadašnjih Suikodena, Chrono Triggera, pa i Final Fantasy-a. Naslov koji pokušava da iscrpi limit tehnologije i predstavi ga kao nešto što je za klasu iznad svakog ostalog naslova, bez obzira na žanr. Lost Odyssey bi mogao da se okarakteriše kao jedan od takvih poslednjih, ogromnih old-school JRPG-ova, ali je i on sam pokušavao da vodi uzaludnu bitku kako bi se kobajagi kršio sa modernim naslovima koji su pokušali da guraju formulu dalje. Promenila se tačka gledišta na igre i šta se od žanrova danas očekuje a japanske rolplej igre su ovoga puta malo dalje u redu za hleb. Novi klinci bi radije da odigraju 70 partija na istoj mapi i da pričaju kako se peti headshot razlikuje od sedamnaestog. Zapadni i poljski RPG-ovi se više mogu nazvati hibridima nego pravim RPG-ovima, koji sve to lepo upakuju u holivudsku varijantu, koja može biti pristupačna čak i majstor Peri koji dođe da vam pritegne sudoperu jer ne možete više kafu da pijete zato što se baba Milanki dole napravi crna bara, aman više. To njih ne čini jednostavnijim ili priglupim (u FF ipak možete da jašete pevca) ali JRPG-evi uvek sadrže neku (nazovimo) zdravu dozu opičenosti koja se kod zapadnih naslova ne može videti.
Moderni igrači više ne razmišljaju o tome koliko je jedan naslov kompleksan ili bitan, ili pametan, pa samim tim ni developeri ne pokušavaju da idu dalje od nekih novih ustaljenih normi. Sve je u marketingu, bejbi. Cilj FFVIIR je da pohvata ono malo hardkor fanova koje nije sramota da i dalje kukaju za Aeris u tridesetim, ali i da privuče nove koji kukaju što je gej crnac pilot poginuo jer ga niste dovoljno bodrili tokom igre. I oni tu očekuju neke velike pare. Samim tim, kako bi taj poduhvat pretvaranja svake osobe koja je liznula makar Tetris u keš-zombija bio uspešan, neminovno je da će doći do zatupljivanja ili uprošćavanja elemenata, pa i sadržaja u igri.
MECHANICS
Tu dolazimo do jedne krucijalne promene, a to je peglanje, štimovanje ili kompletno menjanje osnovne gejmplej mehanike u igri. Turn-based battle sistemi već odavno deluju arhaično u odnosu na ostale moderne RPG-ove. To može funkcionisati kod onih malo skromnijih, novih JRPG naslova ali se vidi odavno da ne može to da se meri sa Bitcherima i Dregnejdžovima. Persona 5 po onome što smo videli i dalje pokušava da to malo osveži vrteći i dodavajući neke nove stvarčice između borbi kako bi to izgledalo kao masna stara čorbica, mada to opet može funkcionisati u ATLUS-ovom naslovu koji sami po sebi više idu na sigurno nego na kocku. Čak je i Final Fantasy pokušao da se malo odvoji od klasičnog Turn-based modela, gde svi protivnici u tuči izgledaju kao jako kulturne i strpljive osobe koje čekaju da svako lupi po šamar umesto da krenu u šutku kao svaki normalni feminizirani muškarci. Dvanaestica je imala okej polu real-time sistem, Trinaestica je htela da napravi neki miks starog i novog, ali džabe joj to kad se cela igra ostavljala utisak kao da se krećete po šinama. Petnaestica je rešila da prisvoji Kingdom Hearts format koji dokazano funkcioniše, iako to u suštini više nije stari Final Fantasy. Ova promena se može videti i kao dobra stvar, naročito ako se setimo agonije kad j#%$ Summon krene u teatralnu i šezdesetominutnu sekvencu koja je od samog početka iritantna. Ali neka te promene budu rezervisane za Petnaesticu, ona je ta koja treba da probija zidove, Sedmica je ta koja je imala možda jedan od najzanimljivijih battle systema u serijalu.
Modernija mehanika je nešto što čak može doprineti Rimejku, ali poenta je što je ovaj stari sistem baš funkcionisao u Sedmici. Jeste, dosadan je, ponekad komplikovan, ali kad igrač nauči da se nosi sa njim, i to muški, svaka sledeća tuča postaje zanimljiva jer ima mogućnost da proba neke nove stvari ili pak da se zezne pa proba ponovo. Nekoliko puta. Ako bi se recimo taj sistem zamenio novim hack&slash zajebancijama, to bi pilo vodu prvih desetak sati u igri, ali se zna da posle toga…
YOU SUFFER
Ako bi gurnuli Napalm Death, Carcass i Anal Cunt u jednu štalu i dali im instrumente, opet se ne može opisati količina grinda koji obitava u FFVII. A bogami ima tu da se grajnduje do prekosutra. Sledeće godine. Na veliku sreću, potreba za levelovanjem i napredak u priči su veoma lepo razloženi kroz igru. Veoma retko ćete se naći u situaciji da naletite na protivnika koji deluje neuništivo a da igra pre toga nije proceduralno izregulisala jedno 200 random encountera na mapi kako bi vam dala šansu. Tu veliku ulogu igra i sam Turn-Based sistem, gde ćete kao u dobroj partiji šaha smišljati nove pristupe, učiti na greškama i kad-tad biti iznenađeni u nekim situacijama. Ovakav osećaj progresa kroz igru bi se donekle obesmislio bilo kakvim novim sistemom. TB sistem ume da zadosadi ponekad, ali ako igra krene sa hack&slash varijantom, ta dosada će doći ranije. Igra će možda dobiti fokus, ali samim tim biti malo kraća i više usmerena ka priči.
HEY GOOD LOOKIN
Po onome što smo videli, logično je zaključiti (a i ovde nepotrebno pomenuti) da će naša poseta Midgaru ovoga puta biti malo više uncanny nego inače. Trejler koji smo videli drnda sve adekvatne note i prikazuje Midgar kao Ridlijev Los Anđeles, što je od samog početka bila namera. A gde su ostale stvari? Ni Advent Children nije bio blesav da izvodi sa nepotrebnom putopisima po celoj Gaji, nego se fokusirao na grad i kurčio se modernom animacijom. Međutim, FFVII je mnogo više od generičnog cyberpunk grada koji smo videli otprilike šesnaes’ miliona puta. Samim tim, lokacije, likovi ali i stvorenja će pretrpeti masivni fejslift, kako bi udovoljili realističnim standardima koje Square Enix hoće sad da fura. Neki likovi verovatno neće biti te sreće pa će sigurno završiti u kanti za otpatke koja polako postaje jedino mesto za gejming nostalgiju. Bez obzira koliko developeri, modeleri, ilustratori bili kreativni, nemoguće je zamisliti da ovo
ovo
pa i ovo
završi u rimejku a da niko tu odluku u kancelarijama Square Enixa ne proprati suptilnim kliberenjem. Postoji određeni šarm u ovim likovima i u ovoj staroj grafici. Uči nas progresu medija ali i pokazuje kako su u to vreme nedostatak poligona i realističnih likova morali da kompenzuju kako su znali i umeli. Zbog toga volim onog starog, dobrog Klauda koji se nije sramio da stavi lepo četke u ruke pa krene da cepa Shinru u bulju.
Danas se ne može zamisliti da ovakva igra pokuša sa nekim autentičnim stilom, već pokušava da pripitomi svoje kreativne ideje potrebama većine. Pošto većina hoće da to sve pršti, neophodno je iskoristiti to. Square Enix nije običan tuta kod ovih stvari i to uvek ispada lepo, da li je ispod toga naivna budalaština ili naivni idiotizam, to nije bitno. Ono što smo videli u trejleru za sad deluje okej, neboderi su lepi i neboderski, lens flerovi fleruju na sve strane, ali se postavlja pitanje kako će Square Enix uspostaviti taj fantastični deo igre sa onim što je danas postala norma. Nije FFVII samo Midgar i njegovi blokovi, već čitav jedan FF svet koji je pun i Čokobosa, Muglova, i ostalih stvari. Remake sad može da krene ili u potpunu reinterpetaciju ovih likova, kako bi se povinovao realističnom okruženju, ili da ih ostavi kakve jesu gde oni ispadaju kao da štrče od ostatka dizajna. Sredina je opet dobar kompromis, ali će i ona svejedno uticati na upečatljivost tih likova, nešto je jednostavno nemoguće opravdati, pa čak i u Finalnim Fantazijama. Ma koliko Advent Children bio dobar što se izgleda tiče, mi i dalje imamo likove koji se šegače frizurama koji bi celu Travoltinu kompaniju iz Brilijantina posramili u količini gela koji stavljaju na glavu.
Red XIII i Cait Sith jedva da su se pojavili u Adventu, a njihov koncept je odavno prevaziđen, pa su verovatno i zbog toga izostavljeni u filmu. To će biti malo teže izvesti u igri pošto su manje više neophodni za razvijanje nekih delova priče, ali će njihovo prisustvo naterati većinu novih igrača da aktiviraju taj hipster cinik mod koji će ih navesti da razmišljaju o tome ko se i čime drogirao u Square-u.
NOSTALGIA GOGGLES
Sređena grafika može prikupiti poene kod nove publike. Pored tog vizuelnog poboljšanja, Square će imati mogućnost da priču ispriča na drugačiji i svež način. Ovom rečenicom bi neko danas branio Rimejk a zaboravlja jednu stvar. FFVII jeste bio jedan od naslova koji je zaslužan za napredovanje igara kao story-driven medija. Ali i pored tog napretka, moramo da se složimo da priča u Final Fantasy VII – i nije nešto dobra.
Pre nego što se comment section opet uneredi, neophodno je objasniti. Nijedna igra, osim Maks Pejna Trećeg, nije najsavršenija igra na svetu. Da li su to bagovi, gličevi, kanalizacije, melodrama, escort misije ili tri boje na kraju igre svaka igra će imati nešto što je brilijatno ili apsolutno majmunski. Neki segmenti su izgledali matoro već nakon par godina od izlaska igre.
Ali opet, to je sve deo identiteta i stila ranijeg Square-ovog opusa. Stavljajući tako FFVII u kvazirealistično okruženje, gubi se taj cartoony osećaj u nekim segmentima, dok će neki delovi sigurno pretrpeti pozamašnu dozu Nolanovog grit-a kako bi se merili sa novijim ostvarenjima. Moderni igrači su navikli na malo svedeniji i konkretniji način pričanja narativa u igrama. Braneći da je FFVII suptilan vam neće doneti priznanja iz oblasti zdravog razuma, ali opet to ni u početku nije trebalo tako da ispadne. Čak i oni hardcore fanovi igre znaju da pojedini segmenti u priči ipak nisu onoliko dobri, ali ni pametni kakvi su bili prvi put. FFVII i njegov način pričanja priče, pa i teme u igri su bile produkt svog vremena, gde će se u rimejku hardcore fanovi zapitati da li je stvarno igra bila ovakva, dok će se novi ljudi možda malo i smejati nekim campy trenucima. A ti campy trenuci će biti ili razvodnjeni ili odjednom ozbiljni kako bi bili prihvatljivi za izvežbane story stručnjake (a zapravo će biti još gori). Neke promene će biti neminovne, postavlja se pitanje samo kako će te promene funkcionisati sa celinom. Neko kome će Remake biti prvi FFVII sigurno neće primetiti ove stvari, što je možda dobro za njih, gde opet ostaju veterani koji će svakako biti prvi koji će reći jednu očekivanu, ali logičnu stvar…
THE RISE OF THE FINAL FANTASY VII ORIGINS: THE BEGINNING
Final Fantasy VII Remake će biti jedna odlična igra. Hoće majke mi. Prvo zato što Square Enix nije toliko blesav da ugrozi jedinu priliku da se donekle skine sa katetera, drugo zato što neće biti dovoljno Phoenix Down-ova ako razočarani fanovi krenu u opšti pokolj. Ali bila ona i najsavršenija i najpicnutija igra – opet neće biti stari FFVII.
Dosta stvari se promenilo u međuvremenu, iako većina developera pokušava da ubedi sebe a i igrače u suprotno. FF serijal nije baš na najboljem putu trenutno i može se reći da dosta zavisi od Petnaestice koja je već prošla kroz pet-šest različitih kriza identiteta. Poslednja stvar koja je ovoj franšizi sad potrebna je da pokuša da održi relevantnost tako što će prefarbati stare pešačke prelaze. Možda bi najbolje bilo da se FF vrati na put koji je imao pre ponora, pa tek onda da se srećno osvrne u prošlost nego da pokazuje kako već nema ideje. Činjenica da planiraju rimejkove još nekih delova samo sole ranu i potrebu da se malo fokusirano krene dalje. Sa druge strane, možda FFVIIR ne bi trebalo da bude stari FFVII. Nostalgični fanovi će svejedno biti skeptični, novi igrači zaintrigirani i tako će sam Remake eventualno postati nostalgija nekoj novoj generaciji.
STILL GOT IT
A na kraju svega, nije da igri nešto fali. Ako ste neko ko igru još nije igrao, nije da moram da vam zajmim vremeplov (10 evra po godini, plus sendvič) pa da se pored garderobe bukvalno vraćate u devedesete. Igru možete igrati i na prvom Soniju i molite da laser ne zezne diskove koje ste rezali kod Stefana, na PC-u, pa čak i na PSP-u u kolima, autobusima, parkovima, javnim toaletima. Možda će vas odvratiti grafika, možda neće, možda ćete biti kul kod hipster fanova koji garantujem nisu ni igrali FFVII, možda ćete čak reći i da je igra jedno teško sranje. Sve je to sasvim na mestu. Nije potrebno da sačekate jedno tri-četiri godine da vidite novu verziju Final Fantasy Sedmice, utisak će vam svejedno biti manje-više isti. Smejaćete se, plakati, biće vam dosadno, biće vam zabavno, igraćete spin-offove, čitati fan-fiction i praviti Buster Sword od starih kosilica. Final Fantasy VII je u svakom slučaju jedna važna igra koja je doprinela razvitku gejminga, bila ona 20 godina bajata, ili uskoro ispeglana.
No Comment