Kad sam prvi put pročitao najavu da Nintendo radi na novoj igri u kojoj će akcenat biti na “komunikaciji”, javio mi se osećaj da će to biti nešto posebno. A taj osećaj se ne javlja često i retko vara. Trebalo je samo malo sačekati i uveriti se u to. I sačekao sam. Prošlo je skoro 13 godina dok se nisam dokopao tada svežeg 3DS-a sa najnovijim Animal Crossing-om na njemu i konačno dobio priliku da utonem u taj maleni svet o kojem sam toliko toga čuo i od koga sam mnogo očekivao.
Početak igre me zatekao u vozu na putu ka svom novom domu. Saputnik me ispitao ko sam, šta sam, gde putujem i kako izgleda mesto u koje sam krenuo. Kad sam stigao na železničku stanicu u Lalibelu (tako sam nazvao selo), bio je lep letnji dan. Prvo sam otišao do gradske kuće da se javim na posao. Ljubazno me dočekala simpatična pudlica-sekretarica Izabela, objasnila mi osnovne stvari oko mog novog zaduženja i novog života. Kancelarija mi se odmah svidela: lep sto, udobna fotelja, polica sa bonsaijem i pecaroškim trofejima… Ali nisam došao da odmaram. Kao novopečeni gradonačelnik, izašao sam napolje i krenuo u obilazak. Upoznao sam se sa stanovništvom. Svima je bilo drago što me vide, osim možda jednog mrzovoljnog pacova, verovatno jer sam ga prekinuo u pecanju. Produžio sam do svoje kuće koja je bila prilično prazna i skučena ali zadovoljno sam trljao rukama. Novi život je počeo!
Onda sam se bacio na posao. Prvo je trebalo skupiti novca. Za razliku od stvarnog sveta, u Lalibeli je lako doći do para. Dovoljno je prošetati plažom i nakupiti školjki, ili otresti voće sa drveća i sve odneti simpatičnoj pudlici Ris, koja drži radnju u selu, i ona će sve to otkupiti od vas. Malo po malo zarađivao sam za novi nameštaj, alat, odeću i dobijao sve bolje prilike za zaradu. Mogao sam da pecam, lovim insekte, iskopavam fosile, kristale i opet sve nosim pudlici. Komšije me nisu mnogo zanimale. Samo sam jurio za materijalnim dobrima i razmišljao kako da što više nakupim para. Uskoro je došlo i do prve veće investicije u vidu proširenja kuće. Ništa lakše, kratka poseta glavnoj ulici, omanji kredit i već sutradan mogao sam da stavim saksiju sa tri Pikmina pod prozor, Linkov mač u ugao, odmah pored Metroida, a na tavanu sam slagao ostale predmete iz Nintendovih igara. Kupio sam dve gitare, jednostavan nameštaj i krevet. Veliki televizor, muzički stub, veliku policu sa knjigama i par konzola.
Otkrio sam susedno ostrvo i išao noću da lovim retke bube kojih nema u mom selu i svako veče zarađivao pregršt novca. Sve je to odlazilo na proširenje kuće. Kad sam se najzad malo raširio shvatio sam da mi još mnogo toga nedostaje u selu. A i komšije su se žalile i tražile da grad učinim zanimljivijim. Pošto sam zasitio svoje sebične potrebe, bacio sam se na to da grad učinim dobrim za sve. Novi most? Nema problema! Hidrant, klupa, ležaljka, bunar? Evo stiže! Jedina nevolja bila je u tome što se životinjice nisu mnogo trošile na nove projekte tako da je sve zavisilo od mene. A posao mi nije teško padao. Svaki izlet na ostrvo brzo je prolazio uz poučne pesme romantičnog čamdžije, odmarao sam se gledajući talase i slapove vode, noćno nebo, zvezde padalice. Život je bio dobar i moj grad je funkcionisao. Imao sam dosta novca na računu, kamate su redovno stizale, punio sam muzej svim insektima, ribama, fosilima i originalnim umetničkim delima (falsifikate sam ostavljao sebi), ispijao kafe u obližnjem kafiću, svraćao u diskoteku, javljao se komšijama kad god sam mogao, šetao okolo u Linkovom kostimu, slavio sve praznike sa mojim životinjicama ali sam se ipak osećao pomalo usamljeno i počeo da zapostavljam svoje selo. Ulazio bih ponekad i video da je sve zaraslo u korov. Svi odreda su me pitali gde sam se izgubio a u kuću u koju sam toliko vremena i novca uložio uselile su se bubašvabe… Mislio sam da sam sve otkrio i da nema razloga da se vraćam igri. Ionako nema kraj.
Onda se desilo nešto neobično. Neko od mojih ukućana je podigao konzolu sa stola i odlučio da se useli u moje selo. Dobio sam prvog pravog živog komšiju. Onda još dvoje. Sad je u Lalibeli živelo nas četvoro ljudi i devet životinja. Ono što je do juče bio samo moj gradić sad je postalo mesto puno sveta. Počeo sam da dobijam pisma i poklone, drugi su počeli da ulaze u moju kuću, donosili mi nove stvari, uređivali prostor koji dugo nisam menjao. Uskoro su i sami počeli da proširuju svoje kuće i uređuju dvorišta. Odjednom se moj fini ali pomalo dosadan grad pretvorio u živahni vrt. Sve je bilo puno cveća i šarenila. Svakog dana pred kućom me čekao poklon. Kod Ris je uvek bilo nešto da se kupi, takmičenja u pecanju i skupljanju buba su dobila pravi smisao, počeli su sitni tračevi sa drugim životinjama. A ja sam postao pravi iskusni gradonačelnik. Povukao sam se i pustio svoje stanovništvo da radi. Postavio bih novi projekat i on bi već sutradan bio isplaćen. Više nisam morao sve sam da radim. Imao sam pomoćnike. A ti pomoćnici su počeli da otkrivaju nove i nove načine kako se igra AC. Meni recimo nikad nije padalo na pamet da jurim modu ili frizuru niti da se družim sa životinjama. Kad bi neka htela da se odseli to bih ravnodušno gledao. Kad bi me pozvali na rođendan ili najavili posetu, neretko se dešavalo da ih zanemarim. Ono “igra komunikacije” sa početka mi nije mnogo značilo. Vreme je učinilo svoje i ja sam igrao kao okoštali matorac naviknit na konvencije igara ne shvativši suštinu Animal Crossing-a. Moji novi stanovnici, igrači bez predrasuda, su održavali dobre odnose sa komšijama. Do te mere da smo počeli da ih doživljavamo kao živa bića. Kad im se pruži pažnja i vreme oni postanu vrlo privrženi. Neki čak i dosadni. Naši rođendani za njih su postali praznici, redovno pišu i šalju poklone, dolaze u posete i zakazuju druženja a i mi smo postali vezani za njih. Nedavno nas je, bez prethodne najave, napustio omiljeni miš-sportista koji je živeo u našem selu od prvog dana. Sve smo radili da ga zadržimo: pisali mu, podmićivali ga poklonima, pokušavali da razgovaramo s njim ali ništa. Zauvek se odselio i još uvek čekamo da ga neko zameni.
Za nas je Lalibela (kako svi u kući zovemo igru) postala oaza idealnog života u koju svaki dan skliznemo na po pola sata i odmorimo se od obaveza.. Igra se vremenom pretvorila u niz jednostavnih radnji koje nam pružaju neizmerno zadovoljstvo i ulepšavaju svaki dan. Ponekad je pravo uživanje raditi u kafiću, ljubazno uslužiti komšije, završiti smenu, uzeti kafu za poneti, sesti na klupu kraj reke i na miru uživati u srku toplog napitka. Ili prosto otići na plažu, izuti čarape i cipele i šljapkati po pesku…
U odnosu na većinu igara koje od nas traže da budemo agresivni, brzi i koje nam stvaraju dodatni stres u životu, Animal Crossing je sušta suprotnost – trenutni odmor i izlazak na svež vazduh. To je igra prepuna detalja koji se u žurbi mogu propustiti ali isto tako možemo biti sigurni da će se opet dogoditi. Igra vas može iznervirati ukoliko je ugasite a da niste sačuvali status, ili što nemate potpunu slobodu da uradite baš sve što hoćete, što ne možete da nabavite veće džepove (inventar) ili police (skladište), tako da smo često u dilemi šta zadržati a šta odbaciti, ili to što ne znate nikoga ko ima 3ds pa su i dodatne mogućnosti igre i konzole vezane za street pass nama bile nedostupne… ali to su samo sitne zamerke koje će se možda izgubiti u sledećim nastavcima.
I to opet nije sve, naši likovi u igri dosta govore o nama samima. Ko je neuredan i aljkav u stvarnom životu i u igri će ostavljati smeće na sve strane i zapostavljati svoje obaveze. Naši maleni avatari i njihove kuće su odrazi nekih strana naših ličnosti kojih možda i nismo uvek svesni. Mogućnost da se spontano izrazite i jednoj naizgled jednostavnoj igri je nešto što će vas uvek vući da joj se ponovo vraćate i otkrivate nove detalje. Sistemski tajmer je davno otkucao 800 sati igranja a mi i dalje otkrivamo nove stvari što AC čini jednom od najisplativijih igara u kolekciji.
Naša dream adresa je 6700-3083-2677. Svratite ponekad.
No Comment