Svašta se izdešavalo u poslednjih godinu dana. Imali smo ebolu, nestajali su avioni, Vin Dizel je bio drvo od 20 miliona dolara na grin skrinu, a premijer – Supermen od 200 milijardi dinara u deficitu. Trejleri za Star Wars imaju crnce, a haverbordovi koliko vidim neće ni 2025-e da se puste u promet, tako da već sumnjam u dokumentarac koji su Marti i Emet pravili davne 1985-e. Kada su video igre u pitanju, bilo je sasvim solidnih naslova, međutim, celokupna aktivnost 2014-e godine bi se najbolje mogla opisati kroz pesmu, ali ovoga puta će jedan gif iz Guglove bogate biblioteke biti sasvim dovoljan.

taiwoPesma u pitanju je Genesisov Land of Confusion, a reč koju tražim bila bi – meh. Novoj generaciji igara je izgleda potrebno malo više vremena da se zaleti sa naslovima koji će nas oboriti s nogu, a u međuvremenu smo ostavljeni na milost i nemilost kompanija koje se trude da nas marketingom obore sa ivice zdravog razuma nudeći nam kobajagi sve, dok progres koji su obećavali nije ni blizu onome čemu smo se nadali. Međutim, nije baš sve u 2014-oj bilo tako konfuzno, idiotski i prazno. Ma koliko nam se činilo da industrija video igara počinje da se pretvara u nadrndavanje sa konzolama, bagovima i odlaganjima koji se zatim zamotaju u lep džak razočarenja kojim lemaju gejmere po glavi, lepo je videti neke radikalne korake napred.

Goste koji posećuju povremeno ovaj najbolji sajt svih vremena, moram prvo da obavestim da ovaj tekst predstavlja pre svega jednu subjektivnu listu koja opisuje primere koje sam ja video kao donekle značajne ili komično beznačajne, mada ni u tu subjektivnost više nisam sasvim siguran, jer sedeti sam sa pet flaša prepečenice smišljajući šta da izvučem iz magle gličeva koja je 2014-a je verovatno samo objektivno isparavanje kvalitetnog alkohola. Da ne kvarimo novogodišnju idilu, loše komentare i priče o tome kako sam retardiran i Bora Drljača ću sam da napišem na kraju teksta, na vama je samo da slobodno dodate vase primere, razočarenja i oduševljenja u 2014-oj, i naravno, da se lepo napijete posle, ljubim vas.

Ako ste gledali film Dobar, Rđav, Ružan onda možemo i da se pretvaramo da taj film ima neke veze sa ovim tekstom, tako da će nazivi kategorija nasumice preuzimati uloge Blondija, Ejndžl Ajza i Tuka.

THE GOOD – METAL GEAR SOLID GROUND ZEROES, PC 1Da prebrinemo ovo odmah sa jednim jeeeej, Ground Zeroes je izašao za PC, odlično, bravo, super, Kodžima you miserable bastard, i zvanično sam završio sa tobom ove godine vidimo se tek sledeće, okani me se više, čoveče.

THE BAD – IRRATIONAL GAMES
2
Na početku godine lepo su ga zašećerili raspadom Irrational Games. Poznata kuća koja je u poslednje vreme počela da dominira na tržištu sa Bioshockovima (a nekada nam je tresla gaće System Shockovima) rešila je da zatvori vrata daljim nastavcima bilo kakvih šokova. Kažem raspad, kad zapravo nije raspad, već zapušteni frontmen Ken Levin odlučuje da pretvori Irrational Games u manji studio kako bi se fokusirao na projekte koji nemaju budžete dovoljno naduvane da nahrane jedan omanji kontinet ili naprave dva i po Beograda na vodi. To sve zvuči hrabro i odvažno od lepog Kena, koji odbija da bude korporativno, sebično govedo i da gleda sve u ciframa i papirnatom zelenilu, već hoće da se vrati vremenima kad je sam sa još desetak ljudi pravio igre. Veoma hrabro, Ken, bravo Ken, samo ima tu jedan veliki problem, Ken, koji ću pokušati da objasnim ovom adekvatnom interpretacijom nečega što bi moglo da se nazove proređeni češalj domaće kinematografije.

A štaiijje sa petsto miliona neprijavljenih Kineza?
A štaiijje sa petsto miliona neprijavljenih Kineza?

Njegovom Visočanstu, hvala, a Levinov manji tim podrazumeva da će stotinak ljudi, koji su Kenu mlatili pare poslednjih 10 godina radeći na igrama (koje su u stvari steampunk plagijati Kenovih cyberpunk igara), momentalno popiti otkaz, ostavljajući tako Kena da se sam brčka u sefu koji je možda najbolja replika riznice Patka Baje iz Patkovgrada. Možda zvuči kao bezveze primer, verovatno i jeste, svejedno, proroci su proroci, magije su magije, ispao si debil Kene Levine.

4Dosta gejming developera je zatvorilo vrata prethodnih godina, dosta dobrih kuća da se razumemo, čije igre nisu uspele da zagolicaju maštu zatucanom tržištu. Takve kuće su vremenom bankrotirale, ili su se raspale iz nekih drugih razloga, ali nijedna nije odradila ovako sebičan potez. Kad neka kuća poput Irrational Games dostigne pozamašan uspeh, samim tim je odgovornost veća, ali to dolazi uz svaki posao, ako umeš da se nosiš sa tim, nosi se, ako ne umeš, probaj, šta da se radi, nisi sam došao tu gde jesi, Ken.

Ako već hoćeš da ispadneš šmeker umetnik, onda doniraj lepo sve te Infinite pare koje si nagomilao ispod kreveta, pa kad već hoćeš da kreneš opet polako, onda kreni polako. Ili nemoj da ih doniraš, niko nije rekao da nisi zaslužio te pare kad si jadan izlazio svake godine na E3 i pričao kako su ti igre mnogo dobre i kreativne, uzmi lepo te pare pa napusti Irrational Games, stavi na čelo nekog sa većim mudima, pa ti napravi kakav god Games hoćeš. Glumiti umetnika u industriji koja se pre svega zasniva na parama, pa onda na umetničkom integritetu, a znaš da su ti pare toliko išamarale facu da ne znaš šta ćeš više da radiš sa njima, još si i sebičan, je više nego apsurdno.

Reklo bi se, krajnje iracionalno.

ba-dum-tss-animatedNa svu sreću, većina ljudi koja je bila sastavni deo na Bioshock igrama se rasejala na nekoliko manjih projekata koji idu ili preko drugih kompanija ili preko Kickstartera, tako da možemo da se nadamo naletu kvalitetnih naslova narednih par meseci/godina/decenija u zavisnosti kad momci reše da ispoštuju ljude koji su donirali pare. A Ken nek radi šta hoće, zabole me.

THE UGLY – ROBIN WILLIAMS
5
I dalje ne znam kako čovek treba da se oseća nakon pola godine od samoubistva jednog od najuticajnijih modernih komičara. Da li tužno zbog gubitka jednog od najvećih talenata filmske industrije ili besno zbog odvratnog načina na koji je otišao. Čovek koji je Supermena naterao da se nasmeje prvi put nakon što je pao sa konja, koji je prošao kroz sito i rešeto života jedne filmske zvezde, čovek koji se smejao stvarima koje je uspeo da pobedi na kraju je izvršio samoubistvo pod sumnjivim okolnostima, bacajući senku na svaku stvar koju je do tog trenutka postigao. Da ne tupimo sve ono što je i dosta domaćih sajtova pisalo, Robin nije bezveze na ovoj listi, jer je Robin pored svih tih filmova koji su nam obojili detinjstvo, sredovečnost i starost bio i jedan od poznatijih gejmera. Počev od DnD-a, pa do WoW-a i COD-ova i kćeri Zelde, Robin je trsio igre kao nenormalan iako je imao veliki smisao za humor kada je te iste igre zajebavao na svojim nastupima.

6Bilo kako bilo, dobro ili loše, čovek će ostati jedna velika legenda, kako za filmadžije tako i za gejmere. Blizzardov omaž Robinu u WoW-u možda nekim osobama deluje kao jeftina glupost i iskorišćavanje tragičnog trenutka u pop kulturi, ali ipak predstavlja adekvatno poštovanje Robinovog lika i dela, kao i njegovog hobija koji ga je barem na neki način dovoljno približio i učinio ga jednim od nas.

THE GOOD – NAUGHTY DOG
7
Jedna prilično uncanny vest koja je pre neki dan naterala moja kolena da se ukopaju u mestu, odigraju kazačok pre nego što prepuste gravitaciji da obavi jedno provodažisanje patosa i moje lepe glave. Dok sam sastavljao ovu listu koja već odavno deluje kao nasumice probrane namirnice u lokalnom dućanu, dugo sam se dvoumio da li da ovo stavim u dobru ili lošu kategoriju. Prvo zato što se osećam kao matori prdež koji je igrao Jak&Daxtera pre desetak godina na PS2, a i dalje se osećam kao da je bilo prekjuče, drugo zato što se osećam kao prdljivi, smrdljivi gedža koji je igrao Crasha u sutonu paleozoika dvadesetog veka. Međutim, dobro je pobedilo i vest da je Naughty Dog napunio 30 GODINA predstavlja jednu veoma bitnu vest za video igre, kao i nesvakidašnje putovanje medija video igara. Sve što se bitno dešavalo u evoluciji gejminga može se videti kroz Naughty Dog, počevši od njihovog skromnog početka sa igrama Rings of Power i Way of the Warrior, pa do modernih mamuta kao što su Uncharted i The Last of Us. A i pored toliko godina svaka njihova igra i dalje predstavlja jedno fino i slatko parče proizvoda, toliko fino i slatko da lizanje princes krofni sa Kejt Apton deluje kao gorki sirup za kašalj. Pomenuli smo Irrational Games malopre koji pod stare dane izvoljeva sa nekim trve oldskul back to roots epizodama, momci iz Naughty Dog-a predstavljaju apsolutnu suprotnost Levinu. Dok se Levin tripuje da je Aerosmith ili šta već, Naughty Dog nastavlja da raste, shvatajući tako svoj značaj, ali i odgovornost koja dolazi kada potražnja i želja za kvalitetom mora da se održi i nadmaši. Postoje i dobri i loši trenuci u svakoj sferi poslovanja, to je rizik koji ide uz svaki posao, Naughty Dog prolazi kroz te stvari gotovo žmurećki, a da se nigde ne primećuje da zabušavaju. Ljudi u njemu se možda menjaju, ali svako novo lice nastavlja duhom i voljom koju su pokazivali na početku njihove karijere.

8Nažalost, Naughty Dog ipak neće u potpunosti da se izvuče ove godine. Nakon 30 godina od osnivanja kompanije, oblikovanja medija u ono što je danas, podizanja lestvice kvaliteta i a opet, 10 godina bez adekvatnog nastavka Jak&Daxter. Tridesetogodišnjica ih je spasila da ne dobiju velike novogodišnje batine, ali biće na listi i za 2015-u godinu ukoliko ne prestanu da se valjaju u The Last of Us i Uncharted novčanicama i ne sednu lepo da se pozabave nekim stvarima koje su im omogućile uspeh.

THE BAD – DESTINY
9
Nekada davno, kad sam bio dobar i izbacio svoj EmuGlx prvenac o Mass Effectu, bilo mi je simpatično kad sam video da je naš lektor, bless his heart, promenio reč Density u Destiny. U pitanju je bila, kao i 99% ovih tekstova, jedna glupa fora, pa i nisam želeo da pitam da li može da se prepravi, ali sam na veliku sreću i bez ikakve sumnje, ipak dobio priliku da kažem šta ova igra zapravo jeste.

DENSE
DENSE

Kad je Bungie prvi put najavio svoj novi projekat nakon Halo univerzuma, polako otkrivajući detalje, komično golicajući maštu gejmera sa nekim misterioznim trejlerima i delićima priče, gotovo je neverovatno kako je svaki detalj koji su najavili mogao da predvidi apsolutno sve aspekte ove igre pre nego što se pojavila. Čak i najava da će muzičku temu Destiny-a praviti Pol Makartniji je ispala tačno onako kako sam je zamišljao. Ispala je kao muzička tema Pol Makartnija, naravno, nije da sam očekivao neko preterano ne-boljenje dupeta od starog Bitlsa, ali opet je to moglo da bude nešto specijalno.

Da su doveli kralja Goblina bila bi drugačija priča
Da su doveli kralja Goblina bila bi drugačija priča

Igra kao takva je sasvim na mestu, ako bi gledali samo aspekte gejmpleja, multiplayera i grajndovanja do besvesti. To je Bungie, znaju oni šta rade kada je u pitanju bezumna pucačka zabava i vanzemaljci. Ono što Bungie ne uspeva ni u kom slučaju da opravda je apsolutno odstustvo dokaza da je na Destiny utrošeno 500 miliona dolara. Tačnije, koliko od tih para je otišlo na pravljenje igre a koliko na marketinški cepelin koji je brujao u vazduhu poslednjih godinu dana.

Kad mogu da priušte ovakvo rasipanje para, onda imaju ojha-ha
Kad mogu da priušte ovakvo rasipanje para, onda imaju ojha-ha

Želeći da tako napravi patos za novu franšizu koja će im biti glavni izvor za stvaranje para narednih 10 godina, Bungie izgleda nije uspeo da odoli Activision-u i njihovoj politici kad su u pitanju moderne video igre. Pola materijala u igri izgleda kao da je iščupano i sačuvano za buduće DLC-eve, priča nedovoljno kompletna, čak je i Piter Dinklidž u igri jer pretpostavljam da nisu imali pare za celog čoveka.

Ni Halo nije imao neku priču. Tačnije, lažem, Halo je imao jednu odličnu priču koja nije bila ispričana baš kako treba. Bilo je zbrzano, nedorečeno, likovi ginu na sve strane, a ne znamo ništa o njima, niti znamo da li bi trebalo da znamo, što je bilo sasvim razumljivo ako pogledamo kad se pojavio prvi Halo, igre kao medij su se još uvek razvijale. Halo je pre svega popunio jednu rupu konzolaških FPS-ova i postavio standarde za narednih 10 godina, dok je Master Chief postao i ostao The Badass među Badassevima. Postao je tradicija, tako da nedostatak nekog kvaliteta u pričanju njegovih priča i nije bilo strašno. Danas, pored toliko bogatih naslova i razvitka narativa u igrama, vidimo da Bungie nije uopšte napredovao u ekspoziciji svojih igara, a trenutno popularna rečenica kod developera da igrači prave svoje priče dok igraju je od samog početka zvučala kao izgovor koji koriste lenje guzice. Još uvek je rano da se kaže bilo šta previše negativno za Destiny. Produkcija igre i taj Bungiev gejmplej šmek su prisutni ali nisu ni dorasli starim Halo standardima. Sve je to u svakom slučaju više reklama nego logičan napredak posle Halo igara, što je možda pritisak Activisiona, a možda i jednostavno zagrevanje za pravu stvar koja se mora desiti uskoro. Odmah.

THE UGLY – UBISOFT
13
Neko vreme me je baš interesovao celokupan proces pravljenja video igara. Razmišljao sam se, kad već pišem o njima, možda ću bolje sagledati aspekte jedne igre i razumeti trud i energiju koja ulazi u taj proces. Kako sam modelovao svoje likove koji su od samog starta izgledali kao da me mole da ih ubijem, video sam koliko zapravo vremena je potrebno da se tačno stvori vizuelni identitet jedne igre. O programiranju neću ni da pričam, da sam probao i to zajedno sa modelovanjem, pravljenjem textura i animacijom mogao sam komotno da kažem roditeljima da su gubili vreme sa mnom. Igre kao medij predstavljaju specifičan spoj umetnosti i nauke. Ovi elementi se međusobno dopunjuju do samog kraja jednog projekta, gde disciplina i preciznost u modelovanju, dizajniranju, pisanju i programiranju zahteva veliku dozu požrtvovanja, determinacije i pre svega, velike ljubavi prema onome što radiš.

I onda se pojavi Ubisoft i uradi ovo:

14Ova 2014-a godina predstavlja odličan dokaz šta se desi kad podvodljivi Francuz naleti na svog zadriglog, američkog prijatelja u birtiji kod Zvonka blizu Novog groblja, koji kreće da mu soli pamet kako treba da radi svoj posao. Da ova metafora ne bi završila tamo gde ni ja posle neću moći da je nađem, da, Francuz je Ubisoft, Amerikanac je EA, a Kevin Spejsi je Kajzer Soze i možda vanzemaljac.

I to odlično izrenderovani vanzemaljac
I to odlično izrenderovani vanzemaljac

U stvari ne znam više ko je ko, jer poslednji Ubisoftovi naslovi izgledaju kao nešto što EA isprdi za jedno popodne kad nemaju šta da rade. Činjenica da na ovoj listi nema EA-a je krajnje zabrinjavajuća. Nije da je Ubisoft nešto posebno blistao ovih poslednjih godina, ali su pojedini ispadi Ubisofta ove godine bili dovoljno fantastični da se svi lepo u kompaniji poređaju kao pivske flaše, pa će Gajbraš lepo da ih zvekne jednom gumenom kokoškom .

Watch Dogs je bio jedan od naslova koji je obećavao dosta stvari u novoj generaciji, počev od grafičkih mogućnosti, pa do mehanike gde hakujemo i nosimo kapu. Nakon što je najavljen pre dve godine, videli smo ono u šta nismo želeli da verujemo (a bilo je očigledno) je da next-gen možda jeste gen, ali svakako nije next. Nakon bombastičnih sneak-peekova videli smo da se obećanja o realističnoj grafici polako ali sigurno downgrade-uju iz meseca u mesec. Sasvim je normalno da nas malo lažuckaju sa reklamama ali Ubisoftovci ga baš preteraše. Igra kao igra na kraju nije ispala loša, ali daleko od toga da je revolucionarna i savršena od recenzija koje su je dizale u nebesa. Na kraju je Watch Dogs jedna prosečna igra koja je pokušala da prođe na lepe oči koje je očigledno zaboravila kod kuće i možda najslabiji sandbox naslov u poslednje vreme. Ako bi me neko pitao da izaberem između Watch Dogsa, Saintsa, Sleeping Dogsa i GTAV, ne bi stigao da završi rečenicu jer bi mu zubi leteli nakon slova W.

16Zatim stižu Rouge i Unity u dozlogrđenoj ASSassins Creed franšizi koja jadna već odavno podseća na Fifu, ili na neku obavezu da se jedne godine pojave makar 3 površna naslova, umesto jedne kompletne i dobre igre. They Live omaž na slici gore ne bi mogao da prođe ni 95-e kad smo imali piksele, mada zašto bi se ljudi blamirali u to vreme, kad su znali kako se prave igre. Sve ovo možda ne zvuči strašno, ali ako se stvari ubrzo ne poprave, mogu postati još gore. Ubisoft je već par godina na nekom auto-pilotu kad su u pitanju naslovi koje izbacuje na tržište, što možemo očekivati od nekog kao što je EA jer su praktično napisali knjigu o tome. Ovakvim ispadima sabotiraju radnike koji mukotrpno rade na ovim igrama, a kad igrači primete ovakve gluposti, prvo opale paljbu na dizajnerima, koji prvi dobiju otkaz kao tehnološki višak ako igra prođe loše, a glavni krivci koji tu mrse muda su zapravo ti ljudi u kancelarijama koji govore o kvartalima i fokus grupama.

17Da nije dragulja poput njihove maskote Raymana i ovogodišnjeg Valiant Hearts-a, Ubisoft bi se u potpunosti pretvorio u sve ono najgore što definiše jednu cash-grab kompaniju današnjice. Umesto da se fokusiraju na kvalitet, oni jurcaju slotove i praznične sezone kako bi što pre namlatili pare polovičnim proizvodima.

THE GOOD – SURVIVAL HORROR REVIVAL
18
Potomci Resident Evil-a i Alone in the Darka su ove godine makar imali kvalitetno vreme van hlada koji zovemo development hell. Mikami je rešio da produva prašinu sa stare kopije Residenta, i napravi spiritualni nastavak – Evil Within koji čak može da se prevede isto kao i Resident ako zažmurimo na jedno oko. Nekog bitnog progresa nije bilo u Mikamijevoj formuli, ali je zato igra poslužila kao fin epilog ovom formatu igara.

19Tortu naravno odnosi Alien Isolation, igra koja je kao i naš dragi zenomorf čekala i posmatrala greške koje su se često pravile u ovom žanru, učila od indie naslova koji su imali nešto da kažu, pa zatim skočila na vrat igračima i zagrizla dovoljno jako da nisu ni stigli da se upišaju od straha. Pravo osveženje nakon abizmalnih Kolonijalnih Marinaca, koji otpisuje sve te Kameronove ludorije i vraća se Ridlijevom skotu, kako bi pokazao kako se rade stvari.

Dok se Ridli Skot izmotava
Dok se Ridli Skot izmotava

Iako nisam nešto bio oduševljen činjenicom da igramo Riplijevo čeljade, ukoliko gospoda iz Kreativnom Ansambla reše da naprave nastavak Isolation-a, postojala bi velika šansa da se odvoji od ustanovljenog narativa i napravi nešto sasvim novo. Ove godine je regeneracija žanra bila u umerenim količinama, ali sasvim dovoljna jer je uspela da vrati interesovanje širokim gejmerskim masama i postavlja odličan noseći stub za ono što nam Kodžima i Del Toro spremaju možda već za sledeću godinu.

 

I po drugi put, napolje
I po drugi put, napolje


THE BAD – PREY 2
22
Za decu koji ne znaju šta je Prey, to je igra gde kontrolišete mladog Indijanca, Tomija, koji pokušava da spasi dedu i devojku koji su takođe Indijanci od odvratnih vanzemaljaca koji nisu Indijanci. Za decu koja možda znaju, to je igra sa istorijom koja jezivo podeća na sudbinu samih indijanaca. Rad na ovoj igri je počeo još 1995-e, gde je onda igra propatila od Duke Nukem sindroma i ugledala svetlost dana tek 2006-e. I bila je dobra, veoma dobra, jedna od poslednjih oldskul FPSova sa zanimljivim idejama, kao što su recimo health koji se ne regeneriše i portali, Valve, nismo blesavi. Igra doduše nije bila savršena, ali to i niko nije očekivao posle uzburkanog procesa pravljenja te igre. Pre nekoliko godina, iz čista mira najavili su Prey2 koji stavlja lika u čizme nekog belca koji tumara po vanzemaljskom svetu Exodus, igrajući se Boba Fetta sa lokalnim stanovništvom.

Po prvim trejlerima videlo se da Prey 2 izgleda kao jedan sexy miks Deus Ex-a i Deep Space Nine-a, što je bilo sasvim dovoljno da mi se podignu sve dlake na mojim gusenicama od obrva. Mešajući RPG elemente sa starim pucačinama, velike otvorene hub-ove gde je igrač mogao da parkuruje po lokalnim zgradama i tamani različite svemirske stanovnike. Igra je prvo trebalo da izađe 2012-e godine, gde je kasnije pomerena za neki malo nepoznat datum, dok je Bethesda uveravala fanove da se igra ne ukida, već samo pegla kako bi zadovoljila standarde velike Bethesde.

23Kasnije se igri gubi svaki trag, što je verovatno bio i plan Bethesde dok neka budala nije počela da zapitkuje gde nestade Prey 2. Bethesda je odmah imala odgovor na pitanje gde je Prey2, govoreći da se igra preselila u Arcane Studios, koji će nastaviti sa radom na igri koja će se pojaviti polovinom 2014-e godine.

Negde na polovini 2014-e godine, Prey2 je likvidiran.

ezgif.com-cropOvo je bio prilično uobičajen, ali džukački potez od Bethesde, zato što je ovo možda jedna od igara koja je imala velike šanse da spoji potražnju i raznovrsnost na tržištu. Popunila bi tu sci-fi rupu dok budemo čekali sledeće Mass Effectove, a atmosfera bi bila dovoljno drugačija od pucačina koje su se šegačile u to vreme. Sa druge strane bilo mi je krivo što je igra sa tako lošim spletom idiotskih okolnosti konačno mogla da napravi ime na tržištu, a umesto toga je upala u kolotečinu i zaborav igrača i njenih developera. Atsawesolvsdi wigedohesdi dohiyi, dragi Tomi i vidimo se za pet minuta kad instaliram Prey kec.

THE UGLY – DOUBLE FINE ADVENTURE
25
Pre par godina, dok smo se valjali u beživotnim tripl Ej naslovima i mislili da ne može ništa raznovrsnije od ćelavih marinaca da izađe na tržište, pojavio se mesija u obliku poznatog, ali pre svega, glavatog nam Tim Šejfera. Čovek koji nas je zajedno sa Ron Gilbertom uverio da pirat koji rešava dvoboje psovkama može da bude najbolja stvar svih vremena (i to ostane), osvrnuo nam je pažnju na jedan sajt Kickstarter, gde je planirao da pokaže igračima da postoji nada za point&click žanr, ali i ostalim developerima da ne moraju da zavise od velikih kuća. Danas se i dalje valjamo u beživotnim tripl Ej naslovima a niko se više i ne seća Šejferove inicijative. Da li je igra ukinuta? Da li je igra bila bezveze? Ni jedno ni drugo, tačnije, Double Fine avantura, pod imenom Broken Age izašla je i…izašla je. Toliko.

26Imala je toliko elemenata da napravi jednu veliku stvar ove godine, gde je kontrola nad proizvodom zavisila isključivo od ljudi koji su je pravili, i ispostavilo se da uz toliko kontrole dolazi i velika doza mrzi me da radim ovo kako treba glupiranja. Međutim, Šejferovo izmotavanje sa Broken Age-om je i više nego neprihvatljivo. Ovogodišnji DriveClub je imao malo lelujav tok razvoja događaja, gde je uspeo da zakasni na žurku jednu celu godinu, a da se opet pojavi polomljen i ispresavijan, tako da je slobodno mogao da ostane još duže ukoliko je želeo da ostavi utisak. U svakom slučaju su developeri i izdavači bili malo izgubljeni u prevodu, tako da je taj loš start bio neverovatno debilan, ali očekivan. Doublefine sa druge strane je skupio nenormalno mnogo para na Kickstarteru, te nas je Šejfer nagovarao da posle toga igra može da bude još bolja. I tako ode prvi rok, drugi rok, treći rok, i otprilike kad su ljudi već počeli da oštre alatke da seckaju Šejfera, on je rešio da izbaci Broken Age sa divnim Act I posle naslova i stvari učini još gorim. Posle godinu dana čovek je izbacio samo tri-četiri sata igre i govorio nam je da čekamo na poslednjih šest, pa kad bude, biće. Igra, odnosno, pola igre je pala u ok kategoriju, ali nije uspela da dočara onu staru magiju koju je Lucasarts nekada imao. Činjenica da je Act II najavljen prvo za proleće 2014, pa leto, pa oktobar, pa novembar, ispalo je kao da Šejfer namerno hoće da od nas napravi Samadržiće pa da se zentamo svaki mesec u strahu da će je ponovo odložiti. U međuvremenu je igra i zaboravljena jer Šejferova pažnja se okrenula prema manjim projektima i lansiranju HD izdanja Grim Fandanga, što bi možda i zvučalo kao dobra vest da se pre toga nije digla tolika prašina oko toga da će Šejfer vratiti moć developerima.

THE GOOD – TELLTALE GAMES
27
Gde je Šejfer pao, tu je Telltale Games pokupio i izvadio situaciju donekle. Ove godine je Telltale konačno usavršio formulu epizodičnih igara i osvetlao obraz point&click igara gde je Šejfer bio neprikosnoveni Bog. Walking Dead se vratio punom parom, možda i bolji nego što je bio (od serije, svakako), daleko potcenjeni Wolf Among Us je pokazao da od nenormalnog stripa može da nastane jedna kvaliteta neo-noir zajebancija sa dušom, a Džordž R.R Martin može da se opusti i da nastavi da piše o falusima i ubijanju Šon Binova znajući da je njegova licenca u sigurnim rukama. Tamo gde se videla najveća snaga Telltale-a, pored pomenutog Wolfa je prva epizoda igre Tales from the Borderlands. Kad se setimo Borderlandsa, prvo i poslednje što nam NE padne na pamet jeste priča u igri, jer šta će nam priča kad možemo da trsimo sve pred sobom i lootujemo sve što stignemo. Telltale stvara sadržajni mini univerzum unutar jedne bezumno zabavne igre koja obiluje atmosferom, samo što igrači ne stignu da je osete u potpunosti. Tako je jedna na prvi pogled nepotrebna i suvišna igra izgradila sopstveni identitet već u prvoj epizodi što pokazuje da ne mora sve da bude po šablonu i da se čak iz najgluplje moguće ideje može stvoriti nešto opasno. Šejfer se mačuje sa datumima drugog čina Broken Age-a, na igri gde je po prvi put imao potpunu kontrolu, a Telltale nastavlja da cepa kao Ivan Gavrilović i to na ustaljenim franšizama. Još ako se podsetimo da je jedna od igara u Telltale-ovom opusu i sam Monkey Island, postavlja se pitanje zašto još uvek nisam bombardovao Šejferovu kuću smećem koje sam specijalno čuvao od prvog čina Broken Age-a.

Double Fine
Double Fine


THE GOOD (STILL) – RPG REVIVAL
29
Pravi, kvalitetni RPGovi su u poslednje vreme opet bili rezervisani (ili revertovani ako ćemo da se igramo sa izvedenicama) za zamračene prostorije i bacanje d20 kockice dok se čipsevi, sokovi, piva i drugi opijati razmenjuju uz po koju psovku i vređanje mog level 12 barda koji samo jurca na sve strane u tučama i drnda mandolinu. Na svu sreću, ostatak godine je ipak uspeo da osvetla obraz ovom žanru nudeći nam tako neke od najraznovrnijih igara koje perfektno opisuju šta je zapravo pravi RPG. A na čelu te kolone je niko drugi, do dugo iščekivani, previše odlagani, neverovatno izuzetni – Dragon Age 3.

Kad bi se zajebavali
Kad bi se zajebavali

Nažalost, malo morgen, Bioware će ostati da greje klupu ove godine i ako nastavi da misli da su plaćene recenzije sa hvalospevima o njihovim poslednjim igrama zapravo istina, ostaće tamo dok im hemoroidi ne završe osnovnu školu. Dragon Age 3 je ok, što nije ni bitno, jer Bioware-ov pravi put do iskupljenja leži u čiščenju onog poljskog WC-a za slonove što beše Mass Effect 3.

Ove godine ta čast pripada Kickstarteru i igrama poput Wasteland-a, Shadowrun-a i njegovih ekspanzija. Cilj produkcije ovih igara nije bio fokusiran na šepurenje novih endžina, već da dokaže da izbori koji vrede u igrama, stvarno vrede i zasnivaju se na nešto više od dva različita odgovora NPC-eva. Ipak, igra koja je posadila sve Kickstarter projekte je Divinity: Original Sin.

31Ne samo da je igra nadmašila ostale Kickstartere po kvalitetu, sadržaju i gejmpleju, već je uspela da guranje cooperative multiplayera u sve živo učini kao nešto što je obavezno. U ovoj avanturi nema odvojenih dandžna za multiplejere (koji su DLC), već možete zajedno sa drugom (ili drugaricom) iskusiti potpunih 70 sati ove igre. Da uživancija bude još bolja, svet i likovi u igri vas tretiraju kao dva odvojena lika, a ne kao duplikat prvog igrača. Igra ide dovoljno daleko da se možete i posvađati sa saigračem pa neke od izbora koji su ponuđeni tokom avanture možete rešiti na jedan neverovatno brilijantan i brutalan način.

32
FUCKYEAH!!!

Ove igre ne samo da pokazuju mogućnost da ne moramo da balavimo svaki put kad počnemo sa strimovanjem E3 sajmova, već je uspešno stopio nostalgiju za starim RPG-ovima i savremenu estetiku video igara. Kickstarter je ipak uradio nešto dobro ove godine i ukoliko ljudi nastave da cepaju sa ovakvim naslovima, Es Es ini i Dragonejdžovi nam više nikad neće biti potrebni.

THE EVEN BETTER – TROY BAKER
33
Troj F***** Bejker, bejbi. Ovaj lijepi čovek, sa natprirodno prirodnim glasom svežeg napravljenog tosta koji sa zadovoljstvom žvaćem uz jutarnju kafu. Neki vrli ljudi ga možda ne prepoznaju na prvu loptu, a na neku loptu koja nema veze sa prethodom loptom odmah kreću da uzdišu za njim kao da je rimski bog seksa i voice-overa. 70% tih ljudi nisu žene, ali tako i treba, jer dragi gospodin Bejker to svakako zaslužuje. Za one koji i dalje ne znaju ko je on, kako bih poštedeo sebe a i Bejkera nekog fotošopiranja, ukucajte lepo njegovo ime u bilo koji pretraživač i ostanite mirni jedno 2 minuta kako vam glava ne bi eksplodirala. Ako je Nolan North simpatični everyday man kada su u pitanju glumci iz video igara, Troj Bejker je onda vokalni kameleon koji suptilno naglašava da je uvek tu, a opet zvuči drugačije i uverljivo. Imao je prilično prebukiranu godinu, bio je Pagan Min u Far Cry 4, Mičel u COD: Advanced Warfare, Talion u Shadow of Mordor-u, a kad se setimo koliko godina glumci moraju da rade kako bi završili samo jedan gejming projekat, postavlja se pitanje da li je ovaj čovek toliko seksi i neuništiv ili samo seksi.

34Imali smo mi afirmisane glumce koji su se oprobali u video igrama, ali je njihovo prisustvo u igrama bilo vezano isključivo za njihov star-power, a ne za adekvatnu ulogu u igri. Bejker je konstantno zauzet sa različitim igrama, a da uvek pokazuje da može da se izvuče nešto više od pukih stereotipa. COD:AW je recimo odličan primer za tako nešto, gde Spejsi diktira svoj ustaljeni tempo, ali Mičel bi bio samo još jedan marinaca da nije bilo Bejkera, koji je uneo neku teksturu u već sažvakani šablon američkog marinca. Pored toga, Troj je jedan od onih ljudi koji će svakako obeležiti novu eru video igara. Njegova posvećenost poslu, može ga pretvoriti u pravog, pravcatog leading glumca u mediju koji takve ikone ponekad i zanemari. Sledeće godine ga imamo u Arkham Knight-u (ovoga puta kao Dvoličnog), Phantom Pain-u kao Ocelota i u četvrtom Unchartedu gde igra Drejkovog starijeg brata, Sema. Bring it on, Troy Baker!

THE VERY VERY UGLY AND VERY VERY BAD – VALVE
35Znaju oni zašto, znamo i mi, ajde, pošto ću najverovatnije da odspavam jedno pola godine, da se ne ljubimo, srećna svima nova godina, živeli.