Ovaj anime je savršen primer rezultata rada nekoliko genijalnih ljudi na jednom projektu. Par izvrsnih autora radilo je na razvoju ove serije, na čelu sa Shinchiro Watanabeom, tvorcem Cowboy Bebopa. Njihovo delo je možda najpotpuniji anime koji je autor ovog teksta video. Iako je smeštena u doba samuraja, serija se veoma razlikuje od klasičnih samurai anime ostvarenja, poput Rouroni Kenshina. Kao i Cowboy Bebop, Champloo je žanrovski izmešano delo sa akcentom na jedan pravac u muzici. Ovaj put je to, verovali ili ne, hip-hop.

Sve počinje jedne večeri u postfeudalnom Japanu. Dva momka, Jin i Mugen su izvedeni pred gradske kapije i očito im se smeši usekovanje glave. I pored neugodne situacije, njih dvojica ne odaju malodušnost i čak prkose svojim dželatima. Katane seku kroz vazduh i… Jedan dan ranije.

A sada- spektakl.
A sada- spektakl.

Fuu ima petnaest godina i zaposlena je kao kelnerica u čajdžinici. Ima problema da se izbori, kako sa mušterijama, tako i sa svojim temperamentom. Tog popodneva,sin oblasnog prefekta je u štimu da malo muči, a Fuu je uspela da zabrlja i tako se smesti na vrh liste za amputaciju prstiju. Spasava je neobičan momak koji osobenim stilom borbe savlađuje nasrtljivce. U isto vreme, jedan drugi mačevalac stupa u zaštitu ugnjetenog zanatlije koji nema novca da plati porez upravo prefektu. Zapanjujućom veštinom, ovaj ronin uklanja krem japanskog mačevalaštva, pripadnike Yagyu klana. I otac i sin bivaju zapanjeni ovom dvojicom boraca, koji se ubrzo sreću u Fuuinoj čajdžinici. Borba kreće, ali je prekida požar u kom prefektov sin gine, a Jin i Mugen, kako se zovu nesuđeni rivali, bivaju uhvaćeni. Njih dvojica provode noć u mestu prigodno nazvanom “mučilište” i čekaju da ih pogube sutradan. Od najgoreg ih spasava baš Fuu, ali pod jednim uslovom: da joj njih dvojica pomognu da pronađe samuraja koji miriše na suncokret. Tako počinje putovanje nemoguće grupe, kroz smešne i manje smešne doživljaje, u potrazi za osobom čiji koncept ne shvataju baš najbolje.

champloo

Prvo što sam primetio pri gledanju serije je neverovatna vizuelna komponenta. Crtež je perfektan, sa tanko izvučenim, preciznim konturama. Ponekad se prelazi na kroki izraz, viđen u onoj animiranoj sekvenci borbe iz filma “Kill Bill”, što nije za čuđenje, jer je i na seriji radio isti umetnik, Kazuto Nakazawa. Izuzetna je i upotreba boja i senki, u toj meri da poneke scene možete mirne duše izdvojiti iz konteksta i posmatrati kao zasebna umetnička dela. Svaka lokacija kroz koji Jin, Mugen i Fuu prolaze oslikana je fanatično detaljno, počev od mirnih krajolika u prirodi, punih zelenila, do urbanih sredina sa lampionima i crvenim fenjerima na svakom ćošku.

SamuraiChamp

Zanimljiva je odluka da se tipična anime stilizacija likova primeni samo na Fuu, koja je ionako jedva nešto više od deteta. Jin i Mugen su prikazani krajnje realistično, sa vernim proporcijama lica i tela. Jedino preterivanje u telesnim merama je kad se Fuu prejede, dok preterivanja u fizičkim sposobnostima ima napretek. Izrazi lica i grimase su izuzetno ekspresivni, naročito u komičnim delovima kada se koristi verovatno svaki anime emotikon koji postoji. Animacija prati crtež i neverovatna je, pogotovo u scenama borbi, gde se prelazi na efekat “kamere iz ruke” i pomalo nervoznu montažu, tako da deluje kao da lično gledate borbu izbliza. Malo koji filmski režiser može da izazove ovakav efekat.

Stajling je priča za sebe. Kako je serija orijentisana ka popularnoj kulturi, svako od glavnih likova ima neki trenutno moderan detalj na sebi. Tako, Mugen ima piercing-e i tatoo na gležnjevima, Jin nosi neke ultramoderne naočare, a Fuu gomilu privezaka, među njima i kockice za sreću. Ovi detalji nimalo ne odskaču, već se savršeno uklapaju u vizuelnu koncepciju ostvarenja. Jednom rečju, Samurai Champloo je pravi praznik za oči.

champloo_01

Ni zvuk ne zaostaje. Efekti su odlični, naročito prolazak sečiva kroz razne delove tela i onaj LP scratch efekat pri prelasku na sledeći kadar. Glasovi su izrazito dobro odabrani, Jinov glas je blago nazalan, tako da zvuči uštogljeno barem koliko i izgleda, dok je Mugenov glas grlen, drzak i nabusit. Muzika je otprilike recipročna dizajnu, uglavnom su u pitanju moderni tonovi: hip-hop, drum-n-bass, break beat, ali ponekad ih zameni drevna muzika Ainu naroda (Izvođač ove muzike, Umeko Ando, umrla je u toku snimanja serije i na kraju jedne epizode joj odaju poštu jednim od najsuptilnijih anime momenata koje sam ikada video). Obratite posebnu pažnju na prelepu temu koja prati Mugenovo potonuće u okean. Pri borbama se prelazi na fenomenalnu “pržilačku” melodiju u kojoj udaračka sekcija pravi crescendo koji konačno prelazi u kakofoniju. Efektno, u meri da čovek poželi da zaurla.samurai_champloo

Dijalozi su najčešće kratki i jasni, kao da se nema vremena za uobičajeno mudrovanje u anime-u. Karakterizacija likova se ostvaruje kroz delanje radije nego kroz govor. I pored toga, postoje briljantne rečenice, od kojih ćete se držati za stomak od smeha, ali i one od kojih će vam zaiskriti u oku. Epizode su najčešće nepovezane, pa se mood menja od jedne tematske celine do druge. Isto važi i za tempo radnje, negde se dešavanja smenjuju brzinom zvuka, a negde je radnja otegnuta, ali nikad dosadna.

champloo_03

Kao da nije dovoljno ludo što su spojili tri lika, od kojih dva skoro neprestano pokušavaju da se pobiju, scenaristi bacaju družinu u najrazličitije pustolovine. Većinu vremena Jin, Mugen i Fuu su bez prebijene pare, tako da su prinuđeni da se snalaze kako znaju i umeju da bi došli do novca. To dovodi do situacija koje su koliko neverovatne, toliko i komične. Recimo, Jin i Mugen se nađu na suprotnim stranama u sukobu bandi oko partije kocki, a delilac u toj partiji je niko drugi do Fuu. I na kraju svake epizode družina nastavlja put zajedno, živi zdravi i koliko-toliko čitavi. Iako vođeni tako banalnim motivom kao što je preživljavanje, naši junaci (uh, ovo zvuči kao Pokemoni :)) dolaze u kontakt sa fenomenima pop kulture savremenog Japana, a i šire. U jednoj epizodi, na primer, oni sreću umetnika u čijim je delima Van Gogh nalazio nadahnuće, u drugoj se umešaju u rat grafitima u Edou (sa sve tipom a la Andy Warhol), a ubedljivo najviše gegova sadrži epizoda “Baseball blues”. Sama pomisao na samuraje koji igraju bejzbol sa tvorcima dotične igre (i dobijaju ih) je, u najmanju ruku, urnebesna. Iako je serija fikcionalna, bazirana je na stvarnom istorijskom periodu, pa se s vremena na vreme pojavi i neka istorijska ličnost, tipa Miyamoto Musashi-ja (koji jeste živeo dva veka ranije, ali da ne cepidlačimo .champloo

Autori su izgleda imali za cilj da ogole svaku fascinaciju modernog japanskog društva i sagledaju je iz svoje osobene vizure. Za potpuno uživanje potrebno je otvoriti um i prepustiti se viziji autora, inače će vam cela serija proteći u komentarima u stilu: “šta je ovo, pa to ne bi trebalo da je tu.”

Šta više reći? Uživanje uz ovaj svojevrsni road anime vam je zagarantovano, bilo da ste ljubitelj dobre borbe ili salvi smeha u svetu blago pomerene perspektive. Ovo je unikatno, zabavno i prevashodno veoma cool ostvarenje i ja ga najtoplije preporučujem.

JinJin

Jin je ronin, lutajući samuraj bez gospodara, i tražen je zbog ubistva svog učitelja i nastojnika Mujuu Shinken dojo-a u kom se obučavao (ista osoba). Da bi se prerušio, nosi neke fancy naočare sa providnim staklima, koje se, začudo, savršeno uklapaju sa ostatkom garderobe. Taj ostatak čine klasičan kimono hladnih boja i ponekad, slameni šešir kojim prekriva lice. Fizički, Jin ne izgleda impresivno, onako bled i melanholičan kao viktorijanski pesnik romantičar, sa pogledom na pola koplja. Ipak, poseduje klasično oružje (katana i wakizashi) majstorske izrade, koga se nikada ne bi odrekao. Jin ne govori mnogo, a kad progovori voli da mudruje, što pomalo iritira Mugena. Jako je inteligentan i perceptivan i, čini se, potpuno ravnodušan prema svemu. Retko pokazuje osećanja, tek ponekim trzajem mišića lica ili govorom tela, strpljiv je do granice mazohizma i uvek smrtno ozbiljan. To čini situacije u kojima se nađe još smešnijim, baš zbog njegovog minimalizma u izrazu. Obratite pažnju na scenu sa šamisenom u bordelu. Jin je, takođe, vrhunski borac i razvio je stil kojim se bez suvišnih pokreta eliminiše protivnik. Ovaj disciplinovani ronin je u družini zbog osećaja časti, ali i da bi putujući učio važne lekcije o borbi i o ljudima.

MugenMugen

Potpuna, ali potpuna suprotnost Jinu, ovaj bivši gusar sa ostrva Ryukyu (današnja Okinava) je jedan od onih uličnih pasa koje društvo ne može da sputa. Odrastao u najgorim favelama, on se od malih nogu bori za mesto pod suncem. Mugen pomalo podseća na rastafarijanca prvenstveno zbog tamne puti i haosa od frizure, a i zbog neobične boje odeće. Na prvi pogled izgleda kao propalica sa stavom, ali po prvom sukobu postaje jasno da je to, u najmanju ruku, potcenjivanje. Zastrašujuće snažan i spretan, poveliki je zalogaj čak i za Jina. Mugenov stil je Champuru-ken, uvrnuta mešavina kapoere, parkour-a i muso-bato ryu-a (stil Taki iz Soul Calibura). Oružje mu je jednosekla prava sablja, kojoj je štitnik rukovata oblikovan kao sai. Čak su mu i sandale, od onih koje volim da zovem “klupe” ili “Goro-Daimonke”, ojačane metalom radi blokiranja. Osim zavidnih borbenih veština, Mugen nema nijedne druge: bukvalno je nepismen, a ne zna ni da broji, a kamo li da računa. Svo znanje koje poseduje primenljivo je tek za goli opstanak. Budući nezavistan po prirodi, Mugen najviše mrzi naređenja i one koji ih izdaju. Takođe, usijana je glava i uleće tom istom glavom gde neko drugi ne bi ni nogom. Veoma je srebroljubiv i koristi svaku priliku da dođe do novca, i iz svih tih razloga potpuno je nepouzdan. Ako Mugen nešto voli više od novca, onda su to žene i to malo, hm, jače građe. I borba. Neprestano traži izazove i u družini je isključivo zbog nedovršene borbe sa Jinom. On ipak nije lišen osećanja za čast i dobrote, samo treba kopati duboko da bi se ti porivi našli.

FuuFuu

Fuu je neformalni vođa družine i inicijator celog zamešateljstva sa Suncokretovim samurajem. Obučena je u tradicionalni pink kimono sa sakura motivom, a sa sobom uvek nosi gomilu privezaka, između ostalog lobanju koju joj je otac poklonio. Lepog je lica, krupnih tamnih očiju i kose. Iako je jedini kawai (stilizovano sladak) lik u seriji, jako je nesigurna oko svog izgleda, pogotovo oko, oprostite mi na izrazu, “prednjeg trapa”. Kad smo već kod te oblasti, Fuu u nedrima nosi simpatičnog glodara zvanog Momo (veverica?) koji je na momente vadi iz neprilika. Fuu je detinje naivna, pomalo kratkog fitilja, ali dobra duša i rada da pomogne. Ono po čemu je izuzuetna je njen apetit koji višestruko nadmašuje njenu fizičku pojavu i talenat za bizarne rečenice. Priznajem da sam se zagrcnuo kad sam pročitao: “Zašto njih dvojica idu u četvrt crvenih fenjera kad imaju mene?” Motiv njene potrage za misterioznim samurajem ostaje tajanstven do samog kraja. Ako je u nešto uverena, to je da mora da ga nađe. Iako ima talenat da upadne u nevolju ravan Mugenovom, i izgleda da samo smeta radnji, Fuu je faktor koji drži družinu na okupu i čini da se stvore jake veze između njih.

Inspektor Sakami “Testera” ManzouTestera

Manzou je nešto kao detektiv u maniru film noir-a. U trenucima kad se pojavljuje služi kao narator i dežurni predstavnik vlasti. Već je u četrdesetim, snažnog i odlučnog izgleda. Naravno, sav je ozbiljan i uvažen, a zapravo smešan do parodije. Njegovo oružje po izboru je gumeni mač, inače standardno oružje zakona, koje koristi na razne načine, od sprave za vežbu do palice za bejzbol. Otud i zbunjuje njegov nadimak, mada verujem da ga je dobio zbog proporcionalne inteligencije ili suptilnosti u rešavanju problema. Situacije u koje upada su urnebesne, jer, slično Jinu, Manzou je strogo ozbiljan i u najapsurdnijim situacijama. Iako se nađe na strani protagonista, Manzou uvek prođe najgore moguće, što možemo uračunati kao njegov dar. Od svih sporednih likova, on je jedini koji se pojavljuje u više tematskih celina, a i ubedljivo je najkomičniji, pa stoga zavređuje da se nađe u registru.