Anime – Pom Poko (1994)

Kad nekome spomenete Ghibli studio, on obično pomisli na Spirited Away, Princezu Mononoke ili neki treći Mijazakijev anime. I zaista, od devet Ghiblijevih animea koje sam opisao osam su Mijazakijevi. Onaj jedan,  krajnje potresni Grave of the Fireflies, delo je koosnivača studija, Isao Takahate. E pa i ovaj anime je režirao isti autor. Pomalo zaplašen utiscima  posle Grave of the Fireflies, neko vreme sam oklevao da pogledam Pom Poko. Mada je sam naslov asocirao da ovo iskustvo neće biti tako traumatično, tek prva scena je učinila da spustim gard. Slučajno ili ne, setio sam se “Poslednje oaze” Petra Lalovića i u trenu sam bio kupljen.

Priča nas odvodi u savremeni Japan, u doba ekonomskog procvata. Na krilima prosperiteta, nova naselja su nicala kao pečurke posle kiše. Ali, nekome se takav sled događaja nije svideo. Planina Tama, predodređena za novo naselje, bila je vekovima prebivalište za Tanukije, mešavinu jazavca i rakuna. Do dolaska čoveka, ova vrsta je živela mirnim životom koji je bio prekidan samo ratovima unutar samog plemena. A onda se sve promenilo. Došli su ljudi i njihove mašine da razore i unište njihov skladan svet. I sve bi ličilo na lekcju o migraciji iz udžbenika biologije da nije jedne male začkoljice. Tanuki ne samo da neće da se isele sa Tame, već su obdareni ljudskom inteligencijom i sposobnošću transformacije. Taj detalj omogućuje da se Tanuki vrlo uspešno odupiru izgradnji gradilišta na svojoj teritoriji. Priča prati borbu Tanukija protiv ljudi koja je unapred izgubljena, ali se  ipak vodi.

Ovo je verovatno jedini Ghiblijev anime u kome  glavni junaci nisu ljudi (i Porko Roso je čovek, samo pod kletvom), mada se mogu pretvoriti u njih.  Tanuki su po defaultu simpatična buckasta bića više nalik na stilizovane medvede nego na rakune. Većinom su dobrodušni, miroljubivi i lenji a žive sasvim u skladu sa prirodom. Drugi njihov oblik je totalno realistični Tanuki, kakvim ga ljudi vide, mešavina rakuna i jazavca. Treći oblik koji svi postižu su kroki medvedi, u koje se Tanuki pretvaraju kad su veseli. S ciljem da se suprotstave ljudima, Tanuki smišljaju plan da dovedu stare i poštovane učitelje sa ostrva Šikoku, dok istovremeno njihovi mladi uče drevnu veštinu metamorfoze.

Stil animacije je u dlaku isti kao u Grave of the Fireflies. Način crtanja likova je prepoznatljiv Takahatin, ali su pejzaži daleko detaljniji. Ton je, naravno, vedriji za nekoliko nijansi. Generalno, atmosfera je daleko toplija i melanholičnija nego GoF. Jednaka se pažnja posvećivala ljudima i Tanukijima pa svi deluju živo i uverljivo. I delovi netaknute prirode i gradska naselja podjednako su detaljni. Animacija je superiorna. Iako  počinje skromno, PomPoko se pretvara krajnje zahtevno delo za animiranje. Naročito bih izdvojio scenu u kojoj Tanuki uz pomoć tri majstora iz Šikokua priređuju Tokiju i njegovim građanima majku svih tripova. Malo upozorenje, film je grafički pomalo eksplicitan, pošto se parni organ iz podnaslova jasno vidi kod većine muških Tanukija koji ga često  koriste i za transformaciju.

Ekipa koja je zaslužna za Ghibli kolekciju s kraja 2006. vratila se posle dve godine s ovim izdanjem u koje će, ako Bog da, započeti novu seriju Ghiblijevih animea. Ono što se prvo primeti je veći broj glumaca koji daju glasove, zbog velikog broja bitnih likova. Brojka figurira oko petnaest glavnih i još toliko sporednih likova. Ne samo da su uspeli da se  izbore sa tim nego su pogodili duh animea i postigli pravi senzibilitet. Rezultat njihovog truda je  savršena uklopljenost sa slikama i muzikom. Poseban utisak ostavili su Tomosaburo ( za sve odgovorne koji ovo čitaju, ako ikada budete otkupili Kanon 2006, dajte njemu da glumi Juičija), Šokiči (neodoljivo simpatičan) i narator (kapa dole za antologijsku rečenicu u podnaslovu, iako malo žuri). Kako su svi naši glumci relativno mladi, mali problem predstavljalo je puno starih likova, što je najčešće korektno rešeno, ali ne i uvek.

Pom Poko je postavljen kao priča s naratorom, otud ono poređenje sa “Poslednjom oazom”. U početku narator se menja od ženke Tanukija pa do Boga lično, a potom se ustaljuje na jednom od plemenskih vođa. Ono što me iznenadilo je zavidna količina humora u situacijama od kojih se to ne bi očekivalo. Dobar broj puta sam zaustavljao film da bih se ismejao pa nastavljao dalje. Komičnost datih situacija teško je dočarati ovako pismeno, to treba videti. Najčešće su u pitanju ljudske reakcije na zvrčke koje im Tanuki podmeću, ali ni ponašanje Tanukija nije ništa bolje (“Budala, to je budala obična, bud..” i direkt u televizor) Mislim, očekivao sam da zaplačem gledajući Pompoko, ali ne od smeha.

Za razliku od drugih Ghiblijevih dela, ovde je glavni lik celo pleme Tanukija i priča ih prati u globalu. Njihova borba s građevincima ih deli po metodima pristupa. Gonta je klasičan desničar, militarista i agresivac, dok je Šokiči promišljen i suptilan, ali se ne libi da napravi štetu. Interesantno je kako Tanuki liče na ljude u nekim situacijama a kako su ponakad različiti. Jedna napomena: za puno razumevanje PomPokoa potrebno je zavidno baratanje stvorenjima iz japanske mitologije. Samo od one majke svih tripova dobar poznavalac japanskih duhova, bajki i basni bi napisao podugačak esej. Generalno, PomPoko deluje na Japance slično kao film Boj na Kosovu na nas, što će reći da podstiče jačanje nacionalnog duha.

Budući, slično Mijazakiju, sklon kritici ljudskog progresa koji ubija dušu, Takahata postavlja ekološku poruku kao jednu od glavnih ideja filma. Jedina razlika između ova dva režisera je što je Mijazaki suptilan koliko je moguće bez razvodnjavanja, a Takahata šutira u gorepomenuti parni organ.

Takahata se ovim filmom iskupio za traume nastale posle gledanja Grave of the Fireflies, i više od toga. Iako je drugačiji od svih ostalih Ghiblijevih filmova, PomPoko je topla, melanholična priča koja natera čoveka da razmišlja u pauzama između naleta smeha. Klasik koji morate pogledati.