Anime – Ping Pong The Animation (2014)

Pre bacanja na konkretan opis jednog od najboljih animea 2014. godine (za mnoge i najboljeg), napisaću par reči o samom autoru i produkciji ove serije. Režiser Ping Ponga je Masaaki Juasa, animator i režiser poznat po svom suludom slobodnom stilu crtanja koji odlikuju ovlaš konture, animacija bez modela i najčešće ispran kolorit, osim kad ne. Animei koje on potpisuje su obično ili pun pogodak (Kaiba, Genius Party, Mind Game, Tatami Galaxy) ili omaše planetu Zemlju i ostatak postojanja opisuju nisku orbitu oko Plutona (Kemonozume).

S druge strane noitaminA je programski blok na japanskoj Fuji televiziji koji postoji već deset godina i čiji je cilj da proširi demografiju gledalaca animea tako što će da pravi serije koje nisu namenjene dotad dominantnim dečacima u pubertetu. Za potrebe ovog programa stvorena je čak i nova demografija animea, zvana josei, čiji je predstavnik Honey & Clover imao tu čast da bude prvi anime u noitaminA bloku, te 2005. godine. NoitaminA serije su godinama važile za bastion kvaliteta anime industrije. A onda je nastupila ekonomska kriza i noitaminA blok je počeo da objavljuje isplativije serije poput Anohana, Galilei Donna i obrade Light i Visual Novela kao Guilty Crown, što im je donelo ne mnogo laskav nadimak Moetamina. Ipak, i taj korak ka uvlačenju najgorim otakuima pod rep nije umanjio kvalitet onih stvarno dobrih serija koje ovaj programski blok ima da ponudi.

Ping Pong je rađen po mangi autora Taijo Matsumotoa, koja je izlazila devedesetih i bila dovoljno popularna da zavredi igrani film 2002. godine. Dvanaest godina kasnije, Juasa se dohvatio režije animirane serije i isporučio jedno od retkih odličnih anime ostvarenja u poslednjih šest- sedam godina.

Glavni likovi su Makoto Tsukimoto, poznat i pod nadimkom Smeško i Jutaka Hošino, iliti Peko. Njih dvojica su potpuno različitih ličnosti, ali i pored toga su dva najbolja druga još od detinjstva. Takođe, njih dvojica su i izuzetni igrači stonog tenisa u Katase srednjoj školi. Iako je Peko taj koji je upoznao Smeška sa ping pongom i zvanično je daleko bolji igrač od njega, Tsukimoto ima daleko veći potencijal za napretkom i samo ga sopstvena uzdržanost koči da prevaziđe svog prijatelja u veštini.

Stvari se menjaju dolaskom kineskog igrača Kong Venge-a koji sa neverovatnom lakoćom uspeva da gašira samouverenog i favorizovanog Peka. Njega to pogađa u tolikoj meri da prekida sa svakim vežbanjem stonog tenisa. Istovremeno, Smeška pod svoje uzima iskusni trener i bivši igrač Džo Koizumi, poznat u igračkim danima i kao Leptir Džo. Najbolji igrači stonog tenisa u Japanu su ipak iz Kaio akademije, spartanski disciplinovana grupa sa vodećom kompanijom za proizvodnju sportske opreme iza sebe. Njihov najbolji igrač, Rjuiči “Zmaj” Kazama, osvojio je čak i svetsku titulu. Kako se državno prvenstvo bliži, sve suprotstavljenje strane se sve više i intenzivnije pripremaju da bi serija kulminirala sjajno realizovanim turnirom.

Najbolja stvar u vezi sa ovom serijom je što je sam sport skoro pa potpuno nebitan za radnju. Naracija ne gubi vreme objašnjavajući pravila igre, tek na momente pri predstavljanju likova iskoči informacija o vrsti hvata i stilu igranja. Fokus ove serije je drama karaktera, odnosi među likovima i njihov dramski sukob. Taj aspekt je toliko maestralno urađen da biste Ping Pong gledali čak i da se radi o boćanju, hrkljušu, klikerima ili TV Slagalici.  To je priča o odrastanju srednjoškolaca i o tome kako sport utiče na njih. Stoni tenis je tu samo katalizator, sredstvo radnje.

Sva četiri dominantna lika su ne samo bitni već i glavni likovi. Peko je vunderkind za stoni tenis koji je pobeđivao odrasle igrače dok je još bio u osnovnoj školi. Ping pong mu je zabava, kako i ne bi kad je pobeđivao stalno. Međutim, po dolasku u srednju školu sreće se sa veštijim igračima i dožvljava prve neuspehe koji ga toliko pogađaju da odlučuje da potpuno prestane sa stonim tenisom. Smeško je izuzetno talentovan i to potkrepljuje teškim radom, ali mu nedostaje takmičarski duh i ambicija da bi bio vrhunski igrač. Zmaj je najbolji japanski igrač, naslednik najbolje ping pong dinastije i najveće industrije sportske opreme, čovek koji izlazi sa jednim od najlepših modela u Japanu. Takođe se zaključava u kupatilo pre svakog meča da niko ne bi video masivne napade panike koje proživljava. Prizor vrhunskog igrača kog pritisak i stres polako melju je bolan za gledanje. Najzad, Kong je vrhunski kineski igrač koji biva isteran iz nacionalnog tima i dolazi u Japan da se dokaže time što će pobediti na nacionalnom prvenstvu. Ne bude li uspeo, ostaće zaglavljen kao pravi zadnji papak u zemlji čiji jezik čak i ne zna.

Budući da je Ping Pong serija o ličnom razvitku pre nego o samom sportu, u njoj nema klasičnih tropa vezanih za ovaj tip animea, što me je jako prijatno iznenadilo. Tempo priče je daleko brži nego kod sportskih serija, često se ceo turnir razmota u epizodi ili dve. Jedanaesta epizoda je pokrila period od godinu dana u munjevitom sledu najbitnijih događaja za svakog od četiri glavna lika. I, ono što mi se najviše svidelo, nema specijalnih tehnika i posebnih napada tokom kojih se usporava vreme i koji više spadaju u domen fantazije nego sporta.

Ono što će najveći broj ljudi da odbije od gledanja ove serije jeste njen vizuelni aspekt. Ne verujem da će iko da nazove Ping Pong klasično lepom serijom, i očito je da je rađena s budžetom za obroke radnjom daleko inferiornijeg ali daleko lepšeg Guilty Crowna. Ali postignuće da se takvim crtežom ispriča izuzetna priča je najbolja lekcija kako kreativnost i stil mogu da prevaziđu fundamentalna ograničenja, lekcija koju mnogi komercijalno uspešniji režiseri tek treba da nauče. Juasa kao režiser traži lepotu u nesavršenosti, i to se jasno vidi u vizualima koji su tek malo više od oživljenih žvrljotina u kroki stilu. Dakle, ako iko odustane od gledanja ove serije, to će biti zbog njenog izgleda, što je donekle opravdano ali ništa manje debilno.

Serija poput Ping Ponga pokazuje da i pored adaptacija Light Novela, moetine i besramnog čepljenja otakuovštini, noitaminA i dalje ima ključnu ulogu kao perjanica kvaliteta u anime industriji. Režiseri poput Juase su kriminalno zapostavljeni u sada već skoro potpuno generičnoj slici savremenog animea. Ne znam koliko će noitaminA biti relevantan izvor dobrih serija, a sudeći po preovlađujućim tendencijama rada neće još dugo. Ipak, izvesna popularnost koju je Ping Pong stekao daje neku nadu da možda, samo možda, nije sve tako crno.

P.S. Muzika razbija.