Anime – Mirai Nikki (2011)

Mogao bih ovaj opis da popunim dve hiljade puta ponovljenom rečju “sranje” i još uvek bi taj opis bio previše velikodušan u dočaravanju kvaliteta ove abominacije čije je gledanje po stepenu uživanja u rangu sodomije bejzbol palicom sa obmotanom šmirglom oko nje. Ali neću to da uradim. Pre svega zato što želim da fanovima ove serije sasvim razložno pojasnim zašto je njihova omiljena serija pangalaktički crevni istovar iz najdublje kloake anime industrije. A potom jer je ovako daleko zabavnije.

Elem, za vas koji ste 2011-tu proveli u komi, taoističkoj hibernaciji ili u misiji u niskoj Zemljinoj orbiti, najpre blago vama, propustili ste najgoru godinu u istoriji animea, a takođe evo vam sinopsisa radnje.
Glavni lik je srednjoškolac Amano Jukiteru, standardni self-input introvertni tinejdžer koji jednog dana shvata da njegov telefon može da predviđa budućnost, i da postoji još jedanaest međusobno nepoznatih ljudi sa dnevnicima budućnosti u svojim telefonima. I onda igre počinju, borba do istrebljenja, može biti samo jedan, ko poslednji ostane živ postaje Bog. Nešto kao kombinacija Battle Royala i Gorštaka sa mobilnim telefonima umesto mačeva. Što je zapravo sasvim dobra premisa iz koje bi mogla da proistekne ako ništa a ono zabavna serija, samo da nije nekih detalja koje ću redom izlagati.

Neki ovu seriju porede sa Death Note, a razumem i zašto. Glavni motiv je nadmudrivanje likova i mentalni šah poput onog koji su likovi gorepomenute serije igrali jedni s drugima. Ipak, ono što razlikuje Mirai Niki od Teftera smrti je nepostojanje moralnog koordinatnog sistema i pozicioniranja likova u njemu. Svaki lik u Mirai Nikki može da se ponese kao krajnji skot u jednoj epizodi, a već u sledećoj da radi krajnje herojske stvari, bez ikakvog objašnjenja i razvoja lika u tom pravcu. Ta haotičnost u karakterizaciji daleko otežava uživljavanje gledalaca i njihovo zauzimanje ičije strane. Lajt je od početka prepotentni skot koji želi da postane Bog, i cela serija se svodi na to da je gledamo jer navijamo za ili protiv njega. Amano Jukiteru je šištava pizda koja pred kraj serije radi stvari od kojih bi Hanibal Lektor ustuknuo i onda se za tren oka vraća u svoj modus samosažaljevanja. Lajt jeste govedo, ali je dosledno govedo koje drži do svojih ideala, dok ekipa iz Mirai Nikki radi najnasumičnije stvari radi opstanka. To nas dovodi do drugog problema. Glavni likovi Mirai Nikki su ubedljivo najgori likovi u seriji, neoprostivo iritantni, neubedljivi i bez ikakvog razvoja do kraja serije. Ako je vama zanimljivo da gledate tinejdžera prema kome je jedan Šinđi Ikari (koji je namerno pravljen da bude što jadniji) oličenje muškosti i odlučnosti i njegovu psiho jandere devojku koja kolje ljude dok joj se obrazi zaljubljeno rumene, onda jebiga. Da je glavni lik Devetka ili, ne daj bože, Dvanaestica (uz Osmicu, jedini pristojni likovi u seriji), ovaj anime bi izgledao znatno drugačije. Juki je u osnovi patetično, bespomoćno govance koje iskorišćava opsednutost svoje očito nenormalne družbenice Juno da prođe što dalje u igri. To nije osoba s kojom iko treba da se poistovećuje, a kamo li da je gleda kao uzora.

Mirai Nikki najviše liči na skoro pa zaboravljeni Deadman Wonderland, pre svega zbog karaktera protagoniste, ali i zbog gomile ispraznog nasilja. Kako nasilje može da bude isprazno, pitate se. Pa tako što obe serije pokušavaju da nametnu iluziju “opasnog” i “šokantnog” time što će da pobiju gomilu likova, po mogućstvu dece, po mogućstvu eksplozivom, tako da maleni udovi lete na sve strane, creva vise sa plafona a otkinute dečje glave se sudaraju kao bilijarske kugle po zelenoj čoji. Međutim, to nasilje je tu samo radi sebe, ne postoji kontekst, a bogami ni posledice čina. Alo, škola puna dece je eksplodirala, izginulo više školaraca nego u Kragujevcu čet’res’ prve, a epizodu kasnije to niko i ne pominje niti ima ikakav uticaj na radnju, kao da se to desilo u Zanzibaru. Žao mi je, ali uverljiv i konzistentan svet ne funkcioniše tako.

Ipak ono što me najviše zbunjuje jeste popularnost glavnog ženskog lika, Juno Gasai, koja je tolika da generalni utisak o seriji kod gledalaca uveliko zavisi od toga koliko im se njen lik dopao. Dva već pomenuta komparativna animea, Death Note i Deadman Wonderland, takođe imaju glavne ženske likove koji su definisani svojom uvrnutom posvećenošću i koji rade užasne stvari za dobro svojih izabranika. Misa, Širo i Juno su opsednute svojim đuvegijama, ali publika iz nekog razloga najviše voli Juno iako ona poredeći sa druge dve “heroine” ima daleko slabiju motivaciju za svoja dela. Razlog njene zaljubljenosti u Jukija je potpuno nepoznat i nejasan, objašnjen time što je ona jednostavno Jandere, što bi možda i imalo smisla da je uz nju jedan Takamura, Kamina ili Rjoma Nagare a ne hodajuća definicija bednog, iritantnog derišta bez ijedne osobine koja bi ga izvukla. I sve hrabre i lude stvari koje Juno radi, radi za dobro svoje rezervne vagine koja se odaziva na ime Juki. Tolika je nestašica snažnih i nezavisnih ženskih likova kojima ne treba zaštita od strane muških saputnika da se Juno čini kao dobar kompromis, ali ona to nije. Juno je Jukijev lični Plot Armor sa sisama, neuspešno opravdan karakterizacijom, pa bila ona Tsundere, Jandere ili Šupičkumaterinudere.

Što se radnje tiče, tu su i dalje ustaljene forme power fantasy-ja sa self input glavnim likom. Ono što je interesantno je što su situacije u koje glavni par upada potpuno nepredvidljive, tako da se u jednoj epizodi bore protiv kulta, u drugoj protiv zombija, a već u sledećoj protiv nečeg skroz petnaestog. Međutim, i pored situacija koje je bukvalno nemoguće predvideti, savršeno je jasno da ishod nijedne od njih neće biti ni od kakvog značaja za radnju ili razvoj likova. Tako da je i ta nepredvidljivost sama sebi cilj i u konačici je i dalje užasno predvidljiva. Ne znamo šta će sledeće da se desi, ali znamo da glavnim junacima neće da se desi ništa, što ubija svaki vid tenzije. Preokreti su besmisleni, sa izvlačenjima iz dupeta na kojima bi i Imari iz Bible Black pozavidela. Još jedna stvar koju je moj kolega Gunslinger primetio jeste  da umesto da se poput Battle Royala likovi kolju međusobno (Fate Zero je takođe dobar primer), svi napadaju Jukija i Juno, i to ne odjednom već svako pojedinačno. To je zbog toga što je priča smišljana u hodu, dok je anime bio u izradi i kao posledicu toga negativci su tretriani kao Monster of the Week, što je princip koji dobro radi u Moćnim Rendžerima i otprilike nigde drugde. Kraj je izmenjen u odnosu na mangu, pre svega da osetljivi auditorijum koji se poistovećuje sa najvećom sisom u istoriji animea ne bude nagnan u depresiju i potonje samoubojstvo, što bi bilo nepošteno a pre svega neisplativo za nekog ko živi od gledalaca.

Mirai Nikki sam pogledao po preporuci nekoliko ljudi i ubedljivo je najlošiji anime koji sam završio, sve čekajući da dođe taj dobar deo o kome su mi svi oni pričali. I prođe anime a ja ga ne sačekah. Popularnost Mirai Nikki je jedan od najvećih pokazatelja koliko je kvalitativna kriza te 2011-te godine bila poražavajuće duboka i kako dečurlija i nezreli odrasli zapravo odlučuju kakve ćemo animee svi gledati.