Debeljko je imao fantastične borilačke igre. Debeljko nikada nije imao sreće sa borilačkim igrama. Obe izjave su savršeno tačne jer pokušaji igara na kalup Street Fightera završavali su sa varijacijama izjava „svarljivo“ i „očajno“ (izuzetak bi jedino mogao biti prvi Barbarian), a kopije Karate Champa su cvetale i dobile svoje najbolje izdanke upravo na Komodoru 64. Među tim igrama krunisani kralj je International Karate+ poznatiji kao IK+.
Ako je Street Fighter nalik modernim borilačkim filmovima sa tečnim tučama, IK+ je stari borilački film gde svaki potez prati zvižduk odeće i svaki pogodak deluje ekplozivno, praćen pauzom za reakciju gledaoca. Ovde nema tečnih pokreta i povezanih udaraca Džeki Čena, samo odsečnih poteza Van Dama koji patosiraju iz prve. Dok je originalni International Karate bio nalik sudaru Čak Norisa i Van Dama na spidu, ono plus u nastavku je Dolf Lundgren koji je uskočio da pokaže jednom zauvek ko najbolje patosira. Iako svaki udarac salje na patos, tri borca u areni ne ostavljaju mnogo trenutaka za razmišljanje o smislu života i veličini univerzuma. Rezultat je da pauza ima veoma malo, a eksplozije bola na ekranu veoma mnogo.
Ako šta igru stvarno čini legendarnom, to je kombinacija naizgled konfuzne akcije, koja postaje samo još brža i luđa u bonus nivoima, animacije i fenomenalni zvuk. Animacija je odsečna što čini da udarci padaju izuzetno brzo uz zvukove od kojih udarci bole gore nego kada Zangif pravi od tebe bušilicu trpajući ti svoja muda u usta. Sve to prati odlična muzika koja dodatno podstiče peglanje, a nauštrb izuzetne preciznosti koja je potrebna da se gorepomenuti sočni udarci i zadaju. Upravo one preciznosti koje će se sećati svako ko je polagao kate u karateu kada je bio klinac. Pixel preblizu je podjednako loš kao i pixel predaleko i udarci koji deluju kao puni pogodci zvižde u prazno – ali to prave pogodke čini samo još sočnijim.
Jedino što stvarno nedostaje je povremeno otresanje bolne šake viđeno u prvom delu (spadanje gija je kul ali nije isto), sve ostalo je savršeno na mestu. Najčudnija stvar u svemu tome je da, pored sve surealnosti i brzine, igra predstavlja karate realnije od svih borilačkih igara koje smo kasnije videli. Tik ispred činjenice da je igra sočnija od drugih, iako dosta brže dosadi.
No Comment