Starfire Eternal Cycle (2025)

Postoji ona romantična ideja da je teško napraviti baš lošu video igru. Da će i najgori projekat, dok se taljiga kroz beskonačne iteracije, testiranja i razvojna preživljavanja negde usput upiti makar malo duše svojih kreatora. E onda se pojavi naslov poput Star Fire: Eternal Cycle, pa čovek shvati da je moguće istovremeno videti trud, energiju i… potpuni misaoni haos. Kao da je neko u studio uleteo sa kofom anime šljokica, šrafcigerom i scenariom iz tri različite video igre. E, tu negde počinje naša avantura…

Ovo je debitantsko čedo tima Ethereal Fish Studio koji je pre izlaska na Steam mesecima terao igrače da lutaju po demou, ostavljaju feedback i povremeno zakukaju nad problematičnim frame rate-om. Ako se pitate koja je premisa igre – jednostavna je ali na papiru zabavna. Ovde je smisleno trebalo spojiti nepredvidivost roguelite filozofije sa udarničkim ritmom klasičnih beat ’em up igara i preliti sve anime fanservice stilom koji svetli toliko da pomislite da to oštećenje vida koje ste u međuvremenu zakačili je definitivno od ove igre nastalo. Na kraju rezultat je roguelite side skrolujući beat ‘em up koji je podjednako zbunjen i šarmantan a u isto vreme neujednačen i neverovatno zabavan.

Radnja je naravno sve samo ne skromna. Godina je 2149 i dogurali smo do sedme runde Apokalipse. Očigledno nam onih prethodnih 6 komada nije bilo dovoljno jelte. Planeta Zemlja je izbušena kao prenaglašen švajcarski sir a nakon pucanja Mesečevih kanjona iz kojih su izleteli rojevi insektoidnih i gladnih vanzemaljaca, ljudska rasa je morala da se premesti na svemirsku stanicu po imenu Dawn Station. Pod oslabljenim energetskim štitovima dok se negde ispod zemljine kore mreška Hive, čovečanstvo u svemiru mora doneti konačnu odluku. Kakva je ovo odluka verovatno nećemo NIKADA saznati jer se igra samo pravi da ima narativ. Uvod je skroz ok ali posle njega sve definitivno staje.

Star Fire: Eternal Cycle zapravo priča priču gore nego Souls igre. Ovde vas možda čeka neko malo parče teksta, ili tamo neki memorijski čip ali sve deluje kao da su u pitanju odbačene ideje iz nekog drugog scenarija. Ovde ima svega od šok-momenata koji najavljuju dodatni zaplet i onda naravno razočaranje pa onda biotehnološke katastrofe, pa posle toga oružja sklopljena iz delova tela i na kraju boss koji ima veoma neprikladan kanibalski meni. Naravno ovo sve što smo naveli pored glavne junakinje prolazi kao neželjeni bus jer željeni čeka skoro sat vremena na Zelenjaku. Rezultat je emocionalni sudar anime šarenila i horor elemenata. Kao da gledate Teletabise dok neko iza pušta Lovecrafta na gramofonu. Mada to i nije daleko od istine. Kada je narativ ovako konfuzan, igrač radi ono što svaki normalan pripadnik ove populacije i smatra da treba a to je opšta tuča. Srećom, borba je ono što ovu igru drži u životu. Star Fire je roguelite prvenstveno što znači da svako trčanje kroz nivoe ide drugim putem, nailazićete na druge palete neprijatelja i na sve ostalo što ide u ovakvim paketima.

Sistem je jednostavan: brzi udarci, teški udarci, dodge, specijalke ili elementalni napadi. Kada malo zaronite u mehaniku počinjete da uviđate da postoji ceo dijapazon counter-a, komboa, perkova i mini-buildova koji nabijaju infarkt dok udara synthwave u pozadini. Ne brinite, nećete ići goloruki iako su vaše pesnice oružje same po sebi. Arsenal je raznolik. Od sekire i čekića pa sve do flamethrowera. Svako oružje ima svoje elemente, svoja kombo stabla i svoje mane. Možete ih nadograditi sa raznim modulima i menjati im mehanike. Ovo je pravo igralište za igrače koji ovakve stvari vole. Pa još uz to i roguelite – ma milina.

Sve ovo funkcioniše zato što su napadi, dodge-evi i specijalke toliko atraktivni da vas dopaminski fiks istrese iz gaća. Iako su protivnici pretežno mekani kao da su napravljeni od papira i dobre volje, igra vas napada kvantitetom a ne kvalitetom. Da biste se uprade-ovali koristićete cores-e kao valutu. Na kraju svake arene birate module koji oblikuju vaš trenutni run ali je balans tu veoma problematičan. Boss-ovi i pored impresivnog vizuelnog identiteta se u običnoj tuči sa samo malo jačim buildom izduvaju kao matori balon. Skaliranje težine ponekad izgleda kao da je žrtva teškog RNG-ja a ne strogo iskalkulisanog progress curve-a. Meta progres je još veća kazna jer je brutalno spor. Gore nego u paypass igrama i njima sličnim. Užasno velik grind!

Vizuelno igra izgleda odlično. Palete boja su sjajne i psihodelične, efekti lete na sve strane i sve deluje atraktivno. Svetovi se brzo smenjuju: lava, pustinja, svemirske stanica i sve to deluje dobro dok ne primetite da sa pričom ova okruženja nemaju ama baš nikakve stilske veze. Ton igre skače kao da su se dva različita reditelja posvađala u sred developmenta. Star Fire: Eternal Cycle je naslov koja ima sve što treba da bude odličan ali je kreativno i narativno “na sve strane”. Priča je haotična, progres je iscrpljujuć i sve to sa vizuelno neujednačenim artom u odnosu na priču.  Ono što je dobro su borba, tempo i osećaj da ste usred animiranog haosa. Ovaj deo zna da proizvede adrenalinski udar i da želju da nastavite. Nažalost pored puste želje druga motivacija za progresijom je sahranjena pomoću lošeg balansa. Ovo je definitivno iskustvo koje će neki obožavati dok će ga drugi proklinjati a većina će ga pamtiti po čuvenom unutrašnjem pitanju: „Brate, šta sam ja ovo upravo igrao?“