Revenge of the Savage Planet (2025)

Kada je prvi Savage Planet izašao, igrači su naišli na solidan, ali pomalo nedovršen naslov koji je imao potencijala. I dok je igra imala nekoliko odličnih trenutaka, njen najveći problem bio je nedostatak dubine i koherentnosti u mehanici. Bilo je tu šarenila, bio je tu humor, ali se osećalo kao da je developer isporučio prvo poluvreme bez garancije da će ikad doći drugo. Srećom, Revenge of the Savage Planet, nastavak koji je stigao sa velikim ambicijama i još većom samouverenošću, uspeo je da ispravi mnoge mane i donese iskustvo koje ne samo da je superiornije, već i samouverenije, hrabrije i – napokon – zrelije.

Ovog puta, developeri su ozbiljno zasukali rukave i rešili da nas ne samo zabave, već i da nas izazovu, zaintrigiraju i nasmeju do suza. I uspeli su. Revenge of the Savage Planet ne samo da unapređuje sve aspekte prethodnika, već donosi brojne nove mehanike, sve to zapakovano u vizuelno prepoznatljiv, duhovit i često apsurdno bizaran svet.

Igra se nastavlja u istom univerzumu kao i original, ali sa novom pričom, svežim likovima i jednom dozom osvetoljubivosti koja je kao šlag na torti. Opet smo u čizmama (ili nečemu što liči na njih) zaposlenog istraživača niskog ranga, koga je bezdušna korporacija bacila na još jednu „obećavajuću“ planetu da preživi, istraži i javi šta valja eksploatisati. Dakle, klasičan SF dan na poslu. Priča je na papiru jednostavna, ali se razgranava u nepredvidivim pravcima zahvaljujući briljantno napisanim dijalozima i neprekidnom toku AI komentara koji osciliraju između genijalnog sarkazma i potpuno poremećenog smisla za moral. Humor je ponovo jedan od najjačih aduta. Nije napadan, već suptilno poremećen, kao što i treba da bude u igri koja ima bube koje pevaju pop hitove dok vas pokušavaju pojesti.

Ali ono što zaista izdvaja nastavak je razrada mehanika. Ako je prvi deo bio sandbox sa malo peska, ovaj nastavak dolazi kao kamion pun šarenih, radioaktivnih kockica. Sistem borbe je daleko dinamičniji – novi alati, oružja i gadgeti omogućavaju ludačke kombinacije pristupa borbi i rešavanju problema. Jetpack? Ima ga. Rukavica koja teleportuje protivnike u močvaru? Tu je. Granata koja pretvara neprijatelje u konfete? Naravno da postoji. Sve to doprinosi osećaju kontrole i kreativnosti tokom igranja. Nema više repetitivnog pucanja i skakanja po istim šemama, sada vas igra nagrađuje za snalažljivost, a često i za ludost.

Level dizajn je doživeo pravi preobražaj. Umesto jednodimenzionalnog kretanja po šarenim, ali linearnim mapama, sada istražujemo razgranate, vertikalne i višeslojne regione. Svaki kutak sveta skriva neku tajnu, neku priču, ili barem neki bizaran artefakt koji nema smisla – ali to je i poenta. Igra podstiče radoznalost i koristi je kao alat za progresiju. Sistem nadogradnji je isto dobio upgrade: sada su one smislenije, raznovrsnije i zaista menjaju pristup igranju. I ne, nisu samo “više zdravlja” i “jači štit”. Pričamo o nadogradnjama koje vam otvaraju potpuno nove zone, pristupe i stilove igranja.

Vizuelno, igra ne pokušava da bude Starfield, niti joj to treba. Ne dao joj bog da želi da bude Starfield. Revenge of the Savage Planet ostaje veran svojoj stilizovanoj, crtanoj estetici ali je svaki segment sveta bogatiji i detaljniji. Flora i fauna su apsolutno lude. Neko bi rekao off the rails blesave. Od biljaka koje vas pljuju dok pevuše, do letećih stvorenja koja se ponašaju kao razmaženi kućni ljubimci. Animacije su urnebesne. Gledati kako glavni junak pada, sapliće se ili panično udara sve oko sebe je čista zabava. A kada AI komentari počnu da pljušte na račun vašeg „stila“ igranja, znaćete da ste upali u svet koji sebe ne uzima previše ozbiljno. To je njegova najveća snaga!

Zvuk i muzika su još jedan segment koji je odrađen s ljubavlju. Ambientne numere se organski uklapaju u istraživanje misterioznih zona, dok brže, ritmične trake dodaju adrenalinski udar tokom borbi. Glasovna gluma je spektakl za sebe. AI asistenti, narator i razni drugi glasovi koji vas prate – svi su izvedeni sa dozom teatralnosti koja savršeno paše uz svet igre. Tu je i sjajna upotreba “audio šala”, gde vas igra zasmeje čak i da ne gledate u ekran.

Tehnički gledano, igra je stabilna kao laboratorijski eksperiment pod nadzorom što nije bio slučaj kod originala. Tokom testiranja nije bilo ozbiljnijih bagova a učitavanja su brza kao Warp 7. Povremeni padovi FPS-a u napucavanju sa više neprijatelja istovremeno su prisutni ali nisu ni blizu frustrirajućih. Sada je pala i dodatna zakrpa tako da igra radi još bolje. Revenge of the Savage Planet je optimizovan za sve platforme na kojima se pojavio i retko kada pravi probleme što je danas gotovo retkost za ovako ambiciozne naslove.

Na kraju, ovo ostvarenje nije samo bolji nastavak, ovo je primer kako se radi prava evolucija igre. Igrači koji su dali šansu originalu sada dobijaju ono što su tada možda potajno želeli: punokrvnu, bogatu, duhovitu i uzbudljivu avanturu koja zna šta želi da bude. Ova igra je kao da su No Man’s Sky i Ratchet & Clank imali dete koje je odraslo uz crtaće za odrasle. I dok ne donosi ništa revolucionarno u žanr, njena harizma, humor i pažljivo doterane mehanike učinile su je jednim od najsimpatičnijih izdanja u poslednje vreme.

Ako ste se nekad pitali kako bi izgledala svemirska ekspedicija gde su svi ludi, korporacija vas snima 24/7, a vaš najbolji prijatelj je sarkastični AI – Revenge of the Savage Planet je vaš odgovor. Ako ste igrali prvi deo, ovo je više od osvetničke misije. Ovo je redemption arc kakav je danas redak za videti.