Outriders Worldslayer (2022)

Pre nešto jače od godinu dana vredni Poljaci iz Varšavskog studija “People Can Fly” sklepali su third person cover pucačinu Outriders i izdali je pod okriljem renomiranog Square Enix-a za sve aktuelne igračke platforme. Iako je pred launch igru pratila agresivna marketinška kampanja, igrači je baš i nisu dočekali sa pohvalama, a ni brojke prodatih kopija nisu bile najsjajnije. Ali i pored poteškoća na samom launchu, nakon  izvesnog vremena igra je stekla svojevrsnu fan bazu jer je bez obzira na svoj neispolirani izgled i mehaniku uspela da igračima ponudi sate i sate fenomenalne co-op zabave. Da, Poljaci su pokrali sve šta se pokrasti moglo iz popularnih franšiza poput Destiny-a, Mass Effect-a i Gears of War-a i malo šta u igri bi se moglo reći da je originalno, ali je igra bila izuzetno zabavna na neki uvrnut način. Ipak su se “Ljudi koji mogu leteti”  ispraksirali radeći na Gears of War Judgment-u pre nekih 10-ak godina tako da su uspešno implemenirali svoje iskustvo i u Outriders-e. Unreal Engine 4 prosto klizi na PlayStation-u 5 tako da mi je bilo pravo zadovoljstvo igrati ekspanziju putem ove platforme, za razliku od PlayStation 4 iskustva koje sam imao sa originalnim Outriders-ima i koje je bilo popriličmo tromo, sporo i delovalo grafički osakaćeno.

Sada je pred nama ekspanzija zvana Worldslayer, ili po naški “Svetoubica” uz koju nam braća po psovkama (ko je reko KURWA?!) Poljaci ponovo serviraju podgrejane Outriderse u manje-više istoj oblandi ali sa još više soseva i začina. Odmah na početku možemo reći – ako niste igrali originalne Outriders-e a imate nameru da igrate ekspanziju – postoji mogućnost da u startu uronite u nju i izaberete maksimalno izlevelovanog lika, do te mere da može da parira novim, jačim protivnicima i izazovima. Početi Outriders-e od ekspanzije bi imalo smisla isko kao i kada bi ste krenuli da čitate knjigu od pretposlednjeg poglavlja. (Naravno, ukoliko vas trashy B-movie priča igre uopšte interesuje.) s’ obzirom da se radnja direktno nastavlja na kraj ionako zakomplikovane priče originalne igre, tako da vas ovim putem savetujemo da to ne činite ukoliko vam je storytelling u igri iole bitna stavka. Priča je veoma bogata i produbljena preko mnogobrnojnih opširnih logova koje knjiški moljci satima mogu iščitavati do mile volje tonući sve dublje u zaista detaljan lore ove igre,  dok tom prilikom gube vid na presitnom fontu logova.

Ovakvi sočni i obimni logovi krasili su i Bioware-ove Mass Effect igre kojima je priča Outriders-a temeljito inspirisana. Razrušeni kolonijalni svet Enoch-a je bizarna papazjanija ambicioznih naučno-fantastičnih klišea, i akcionih b-filmova odnosno pucačkih igara, što nikako nije nešto što će vam ostati u sećanju čak i ako se investirate u priču, tako da joj komotno možete pristupiti u “pusti-mozak-na-otavu” stilu i fokusirati se  samo na napucavanje.

Ekspanzija je puna prelepih novih lokacija, u pretežno zimskom ruhu, otkačenih ozbiljno-neozbiljnih dijaloga, kao i raskalašnog i brutalnog nasilja, tako da je prosto idealna za sve one koji na perverzan način vole da uživaju u trešu. Priča “Svetoubice” odvija se nakon događaja u originalnoj kampanji, u kojoj je misteriozna Anomalija prouzrokovala da se vaš kastomizovani lik probudi iz višedecenijskog kriostaznog sna opskrbljen super-moćima koje mu je izloženost Anomaliji podarila. Naravno, Anomalija se sada još više razvila i preti da uništi celu planetu! (Oh noes..!) Novi ultra-zlikovac je anomalijom izmutirana gotik-dama Ereškigal – nazvana po mesopotamskoj kraljici mrtvih, što vam u najavi sugeriše da sa njom nema šale, šege niti pošalice. Ona predvodi novu pobunjeničku frakciju zvanu “Insurgents” (jako originalno) koja pravi rusvaj i zavrće uši po Enoch-u. Kampanja ekspanzije je u suštini samo paravan za još jednu dozu repetativne akcije. Većina igrača će verovatno proći kroz nju za pet do osam sati, a možda i manje ako ste iskusni izlevelovani “Autrajderdžija” koji je izgrindovao sve endgame instance originalne igre. Gameplay može i dosta duže potrajati ukoliko se odlučite da igrate i post endgame dungeone ili u slučaju da vas OCD primorava da ispratite priču do samog kraja – grind će biti neminovan.

Prava poslastica u ekspanziji je zapravo dodatno razvijanje mogućnosti vašeg pulena kao i endgame sadržaj zvan “Iskušenja Tarje Gratar”, koji je zapravo neka vrsta lavirinta prepunog randomiziranih dungeon-a stvorenih za stari dobri “loot & shoot”. Dakle u pitanju je besomučni grind u nadi da će vam pasti kakav bolji oklop ili oružje. Sve to može biti zabavno ako igrate u timu od maksimum tri igrača, ali ukoliko naginjete soliranju verovatno će vas brzo smoriti. U mom iskustvu nije bilo lako naći random online partnere koji bi uskočili u igru, ali kad god bih se uklopio sa kolegom Nickom da odpikamo zajedničku partiju stvari bi postajale znatno lakše i zabavnije. Cross-play kompatibilnost sa PCašima je i dalje prisutna tako da možete okupiti ekipu za roštiljanje sa svih strana.

Akcenat ekspanzije stavljen je na dodatno razvijanje i grananje skill-ova. Umesto da uvodi nove borbene klase, Worldslayer omogućava igračima da prošire postojeće četiri – Devastator, Piromancer, Technomancer  i Trickster – pomoću Pax stabala. A poene za njihov razvitak dobijate nakon završetka skriptovanih misija. Nove klase su odvojene od postojećih podklasa i pružaju vam mogućnost da prilično kreativno unapredite svog junošu. Na primer, Pax nivo za Pyromancera otvara nove grane “Piromaniac” i “Gunblazer” tako da uz malo grinda možete svog lika ustremiti da bude ili majstor u puškaranju (hue-hue-hue) ili od njega načiniti  “Bobana Piromana”.  Pored Pax drvceta postoji i “drvo uzdizanja” (hue-hue-hue) odnosno Ascension skill tree, koje omogućava dodatno fine tune-ovanje, odnosno baždarenje odredjenih veština – kao što je smanjenje cooldown perioda za specijalke, brže dopunjavanje energije ili probojnosti metaka i slično. Kombinovanje i dobudživanje svih novih disciplina značajno će uticati na unikatnu evoluciju vašeg lika jer mogućnosti kombinovanja ima pregršt. A detaljan nivo fleksibilnosti i potencijala za specijalizaciju će zadovoljiti čak i najveće picajzle od igrača! Oni najstrpljiviji grinderi će se nakon sto izfleksuju lika osećati moćnije nego ikad, i  biće u mogućnosti da s’lakoćom rešavaju bulletsponge protivnike na koje bi nače potrošili čitavu rezervu vrelog olova.

I pored svega navedenog ne može se pobeći činjenici da je, uprkos dodacima, Worldslayer i dalje u suštini isti onaj stari dobri Outriders pun linearnih mapa dizajniranih za cover shooting koje previse liče jedna na  drugu i stvaraju jak “deža vi” vajb. Da nisam bio investiran prvenstveno u trashy priču (da, ja sam jedan od tih ljudi) verovatno ni originalnu igru ne bih završio. A i za nju mi je glavni “selling point” bio co-op igranje sa  drugarima. Oružja su i dalje neizbalansirana jer vas igra nekako navodi da koristite pretežno oružja sa “leach life” mogućnostima koje su neophodne za preživljavanje, pogotovo ako igrate solo. Sve ovo čini većinu drugih sposobnosti efektivno besmislenim. Uprkos opcijama prilagođavanja skillova koje novi sistemi donose, suviše je lako nabudžiti se omiljenim skillovima sa kojima se osećate komforno i prosto nikada nećete imati podsticaja da ih promenite.