Poslednje izdanje Ninja Gaiden serijala se pojavilo 2014. godine i na taj način preskočilo jednu čitavu generaciju konzola. Fanovi Ryua Hayabuse koji su ostali željni još dobre akcije bili su vrlo razočarani tretmanom ovog naslova od strane Team Ninje. Zato i ne treba čuditi odluka momaka iz pomenutog studija koji su rešili da vrate osmehe na lica svojih fanova najavivši novu kolekciju Ninja Gaiden igara. Sa obzirom da smo svedoci trenda u kome se sve više starih naslova remasteruje, ni Ninja Gaiden nije ostao imun na ovaj trend. Kolekcija pod nazivom Ninja Gaiden: Master Collection sadrži tri naslova. Ninja Gaiden Sigma, Ninja Gaiden Sigma 2 i Ninja Gaiden 3: Razor’s Edge. Pre nego što zaronimo dalje, voleo bih da naglasim da se ovde više radi o nekoj svojevrsnoj vrsti porta, a ne remastera, s obzirom da je ipak reč o igrama diskutabilnog kvaliteta za današnje standarde.

Iako smatramo da bi imalo mnogo više smisla da smo dobili Ninja Gaiden Black i Ninja Gaiden 2 kao deo ove kolekcije umesto svojih Sigma i Sigma 2 izdanja, Team Ninja je izjavio da je kod za ova dva naslova u beskorisnom stanju kako bi bili deo ove kolekcije. Ono što donekle predstavlja svetlost na kraju tunela u ovom izdanju jeste Ninja Gaiden 3: Razor’s Edge koji je možda i jedna od najboljih Ninja Gaiden 3 verzija.

Ninja Gaiden Sigma

Kao što je to slučaj sa svim portovima, Ninja Gaiden Sigma ne uvodi nikakve novine po pitanju gameplaya i mehanike same igre. Od sva tri naslova Sigma poseduje možda i najbolji dizajn nivoa. Oblasti su dovoljno velike kako bi igračima omogućili da istraže svaki ćošak, ali opet ne previše velike kako bi se osetila određena doza praznine. Borbena mehanika istovremeno deluje efektna i nekonzistenta. Iako je Ryuova brzina, sirova snaga i krvavo mačevanje i te kako zastupljeno, šteta koju nanosite deluje poprilično nasumično što igrača sprečava da razvije konzistenti igrački stil. Kako bi stvari bile još teže, u većini slučajeva će vam najveći problem predstavljati uglovi kamere koja prati Ryua. Ovaj problem sa kamerom se odnosi na sve tri igre master kolekcije s obzirom da se radi o zastarelom sistemu “fiksiranog ugla”. 90% vremena sam uglavnom provodio nameštajuci ugao kamere kako bi imao najbolju preglednost što je bilo vrlo frustrirajuće. Iako ovaj pristup za kamere odgovara nekim drugim igrama iz prošlosti, jednostavno se ne uklapa u stil Ninja Gaiden igara gde je veliki akcenat bačen na brzinu gamplaya.

Ninja Gaiden Sigma 2

Drugi deo je nešto ispeglaniji u odnosu na svog prethodnika. Borbe su fluidnije i odziv je svakako bolji nego što je to bio slučaj u Sigmi. Nova Obliteration mehanika koja predstavlja svojevrsni finišer protiv oslabljenih neprijatelja dodaje novi sloj strateškom pristupu borbama jer će igra od vas zahtevati da često menjate svoje mete i koga prvo treba eliminisati. Dodat je i veliki broj novih pokreta, pojednostavljen sistem za menjanje oružja kao i dodatne save lokacije koje vam obnavljaju health. Ovi novi dodaci čine da ovaj deo bude dosta pristupačniji igračima. Međutim… Najveća mana i dalje ostaje kamera i koliko kontrole ostaju nezgrapne naročito prilikom wall-runninga. Primera radi, u jednom delu na trećem poglavlju, od igrača se zahteva da pretrči zid od koga će se Ryu odbaciti do stuba sa koga će se odbaciti do sledećeg zida koji će pretrčati ne bi li prešao preko provalije koja se nalazi ispod njega. Mogu samo reći da je bilo potrebno nekoliko pokušaja kako bih prošao ovu “jednostavnu” deonicu. Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera neproduktivnih rešenja koja se sastoje od zastarelih kontrola i samog endžina.

Ninja Gaiden 3: Razor’s Edge

Treći deo je pružio možda i najbolji osećaj tokom igranja. Borbe su daleko brutalnije nego što je to slučaj u prva dva dela, dok Ryu i kamera pružaju ovoga puta daleko bolju kontrolu i samim tim manje otežavajuće iskustvo. Iako je vreme provedeno u Razor’s Edgeu bilo mnogo prijatnije za razliku od Sigma izdanja, gameplay je i dalje bio poprilično repetitivan. Okruženja deluju preveliko i prazno za svoju linearnu progresiju, dok gameplay i dalje ostaje u svom začaranom krugu. Progresija se uglavnom svodi na arena borbe, malo platforminga i boss borbe. I tako u krug.

Ninja Gaiden kao serijal zaslužuje daleko bolji tretman od ovoga. Master kolekcija ne poseduje nikakvu vziuelnu nadogradnju niti nudi bilo šta novo u tehničkom smislu jer su i stari naslovi već radili na stabilnih 60 frejma. Vreme učitavanja je i dalje predugačko čak i na konzolama prošle generacije. Portovi su samo pokazali koliko su godine bile nemilosrdne prema Ninja Gaiden ostvarenjima i da teško mogu da se nose sa modernim akcionim avanturama. Iako će fanovi zbog faktora nostalgije uživati u ovim igrama, verujem da je vreme da Team Ninja naoštri svoje zarđale mačeve i ponude nam novu Ninja Gaiden igru pa makar to bio i punokrvi remake.