Karma The Dark World (2025)

U eri gde indie igre sve češće pariraju velikim AAA naslovima po atmosferi i dubini naracije, pojavljuje se Karma: The Dark World, psihološki triler iz prvog lica koji kombinuje elemente istraživanja, narativnih izbora i distopijske paranoje. Razvijen od strane kineskog studija Pollard Studio, ovaj naslov nije samo još jedan pokušaj da se „ispriča mračna priča“, već ambiciozna vizija sveta u kome je naš um postao poslednje bojno polje. I što je još važnije – u većini svojih pokušaja, Karma uspeva.

Radnja igre je smeštena u alternativnu verziju Istočne Nemačke 1984. godine, u kojoj megakorporacija Leviathan čvrsto kontroliše društvo pomoću tehnologije, supstanci i ideološke indoktrinacije. Igrač preuzima ulogu Daniela McGoverna, agenta specijalne jedinice Roam, koji koristi naprednu tehnologiju kako bi ulazio u umove osumnjičenih i istraživao njihove uspomene. Jeste jeste, čujem kako vičete!!! Ovo zvuči kao još jedan standardni distopijski motiv, ali način na koji igra pristupa ovoj ideji je sve samo ne površan.

Upravo ta sposobnost da “šetaš” kroz nečije uspomene daje igri specifičan šmek – kombinaciju film noir pristupa sa David Lynch-ovskim stilom pripovedanja. Kao da sam gledao neke epizode serije Twin Peaks, skroz nadrealni momenti. Svaki „ulazak“ u nečiji um pretvara se u vizuelnu i emotivnu vožnju kroz simboliku, traumatične događaje i iskrivljenu stvarnost. Neprijatnost i tenzija su prisutni od prvog trenutka, i igra to koristi na odličan način, bez jeftinih horor trikova.

Na prvi pogled, Karma vrišti da forsira „walking simulator“ izvođenje ali realnost je dosta složenija. Igra se temelji na istraživanju, rešavanju zagonetki i pažljivom čitanju okoline – kako fizičke, tako i mentalne. Većina zagonetki je logična i organski uklopljena u naraciju, iako neki segmenti mogu frustrirati zbog slabijeg „feedback-a“ igraču.

Upravljanje je jednostavno, a interfejs minimalistički, što doprinosi imerziji. Nema HUD-a koji odvlači pažnju – sve što igrač vidi i čuje dolazi iz sveta igre. Pored rešavanja zagonetki, igra povremeno nudi i moralne odluke koje mogu uticati na ishod pojedinih scena, što dodatno doprinosi osećaju agencije i povezanosti s pričom. I naravno daje replay value.

Najveća mana gejmpleja jeste njegov tempo. Igra zna da bude spora, ponekad do te mere da poželite da se nasilno oprostite od ovog sveta. Neki segmenti se zadržavaju predugo, bez jasnog cilja ili nagrade, što može zasmetati igračima koji očekuju više dinamike. Ipak, za one koji su spremni da se prepuste atmosferi i promišljanju, ovo neće biti problem već prednost.

Karma je vizuelno fascinantna igra. Unreal Engine 5 je odradio lavovski posao u prikazu kako „realnog“ sveta Istočne Nemačke, tako i izvitoperenih mentalnih pejzaža kroz koje Daniel prolazi. Posebna pažnja posvećena je osvetljenju i detaljima okoline – svakom parčetu papira, svakoj fleki na zidu, svakom zamućenom odrazu u ogledalu. I da napomenem da je ovo jedna od RETKIH igara u Unreal 5 endžinu da nisam morao da čačkam po “Engine.ini” fajlu. Sve je radilo glatko od početka.

Uspomene koje istražujete često izgledaju kao umetničke instalacije: hodnici bez kraja, sobe koje se savijaju pod nemogućim uglovima, lica bez crta, dvojezične poruke iz podsvesti koje lebde po vazduhu. Sve ovo doprinosi osećaju dezorijentacije i paranoje, a efekti svetla i senke dodatno produbljuju osećaj nelagodnosti.

Zvuk u Karma: The Dark World je jedan od najjačih aspekata igre. Od pozadinske ambijentalne buke, preko jezivih muzičkih prelaza, do savršeno dozirane tišine – sve funkcioniše kao mehanizam za podizanje napetosti. Glasovna gluma je korektna, bez prevelikih oscilacija, ali atmosfera se najviše oslanja na šumove, šapate i eho prošlosti koji stalno odzvanjaju u pozadini.

Korišćenje binauralnog zvuka posebno dolazi do izražaja kada ste u sećanjima – zvukovi dolaze iz svih pravaca, ponekad bez logike, stvarajući osećaj haosa i klaustrofobije. Ukoliko igrate sa slušalicama, budite spremni na ozbiljno napet (ali sjajan) audio doživljaj.

Ono što Karma zaista izdvaja jeste način na koji tretira naraciju. Ovo nije igra koja će vam držati ruku. Zapravo, vrlo često nećete biti sigurni da li je ono što gledate sećanje, halucinacija ili manifestacija Danielove sopstvene traume. Igra koristi simboliku kao sredstvo naracije – da biste razumeli šta se dešava, moraćete da povežete simbole, dijaloge i događaje.

Teme koje igra obrađuje nisu lake – mentalna bolest, manipulacija, propaganda, ali i pitanje slobodne volje. Kroz Danielovu perspektivu postepeno dolazimo do dubljih istina ne samo o sistemu u kome živimo, već i o samom protagonistu. Finale igre, koje nećemo spojlovati, uspeva da ostavi jak utisak, ali i podstakne igrača na razmišljanje dugo nakon završetka.

Iako nije savršena – sa povremenim padom tempa, tehničkim greškama i ponekim konfuznim segmentima – Karma je hrabar i impresivan debi za studio koji očigledno zna kako da ispriča priču. I pri tom vas natera da je osećate.