Inayah: Life After Gods (2025)

Kad mitologija dobije egzistencijalnu krizu (i par magičnih metaka)

Zamislite svet u kome su bogovi sišli među narod, sve upropastili, a onda rekli: “Snalazite se.” Inayah: Life After Gods te baca direktno u takvu situaciju — post-apokaliptičnu pustaru punu ostataka božanske intervencije, izgubljene vere i metaka koji rešavaju više problema nego molitve.

Ova igra je jedan od onih neobičnih hibrida koji ne bi trebalo da funkcionišu… ali nekako uspeva. Pravi je miks narativno orijentisanog RPG-a, spiritualne misterije i akcione avanture sa elementima istraživanja. Sve je to upakovano u art stil koji izgleda kao da su Journey, Control i Bastion imali čudan porod.

U glavnoj ulozi zatičemo Inaju — bivšu sveštenicu sada pretvorenu u nomadsku lutalicu koja hoda svetom razorenim božanskim ratovima. Bogovi su napustili ljude, njihova sveta mesta su se pretvorila u ruševine, a vernici u očajnike. Inaja ne pokušava da spasi svet, već da pronađe smisao nakon što je taj isti svet izgubio svoje predmete obožavanja.

Ako se direktno fokusiramo na narativ — morate u startu znati da ovo nije klasična “hero saves the day” priča. Life After Gods je ličniji, introspektivniji i često melanholičan po svojoj prirodi. Dijalozi su pažljivo pisani, puni filozofskih i emocionalnih momenata ali veštim zaobilaženjem Hallmark scenarističkih zamki – ne deluju pretenciozno. Sve u igri ima neku “težinu” — svaki razgovor, svaka odluka, svaki fragment izgubljenog sveta.

Inayah: Life after Gods podseća na Planescape: Torment po tonu i settingu koji prodaje, ali bez zida teksta. Dominantno kroz atmosferu i pažljivo dozirane replike gradi narativ koji zagrabi dublje nego što očekuješ od igre u kojoj pucaš u polubožanska bića koja pljuju vatru.

Gameplay je miks 2D platformske borbe i istraživanja. Imaš “ritualni” štap (koji se ponaša kao magična sačmara), osnovni napad, par spellova, i specijalne moći koje se otključavaju kako vraćaš fragmente svoje vere. Šta to znači u praksi? Magični blast u lice demonu, brzo izbegavanje, aktivacija svetlosne aure, i onda još jedan u čelo — sve u ritmu. Samim tim dolazimo i do najvažnije tačke svake metroidvanie a to je sistem borbe.

Sistem borbe nije jako dubok, ali ima dovoljno varijacije da te drži angažovanim. Fokus je više na pozicioniranju i taktici nego na brzini. Kad naletiš na veću grupu neprijatelja, igra te tera da koristiš okolinu i efikasno raspolažeš ograničenim resursima. Nije uobičajena mehanika ali je dovoljno zanimljiva da tera igrača da istražuje dalje.

Specijali zavise od tvoje “duhovne stabilnosti” (da, to je stvar u igri), što je zanimljiv koncept: ako previše koristiš božanske moći, počinješ da haluciniraš, a UI postaje sve haotičniji. Pored UI promena i kontrole ponekada te izdaju tokom borbe pa se počneš pitati da li je problem do tebe ili do samog “gutanja inputa”. Genijalno integrisan sistem ludila bez da ti igra bukvalno u lice saspe veliki natpis preko ekrana “Insanity”

Vizuelno, Inayah je poezija u pokretu. Minimalistički stil sa bogatom simbolikom — pustinje prošarane krvlju božjih statua, gradovi utopljeni u maglu zaborava, hramovi koji deluju kao da su pali iz sna. Svaka lokacija ima priču, a ništa ti nije nacrtano flomasterom i ne daje precizne smernice za nastavak priče. Ako želiš da saznaš više — moraš gledati i pomno slušati dijaloge likova ili čitati natpise. Opet se ovaj princip pripovedanja oslanja na souls žanr ali moramo da se pomirimo sa tim da je to sada trend u dizajnu igara.

Dizajn zvuka je čista poezija ili brutalnost. Zavisi ko kako voli. Nema previše muzike, ali ono što čuješ — pogodi tačno gde treba. Odsutnost zvuka često govori više od najjačeg akorda na gitari, a kad udari hor ili bubanj — znaš da si blizu nečeg velikog… ili mrtvog.

Inayah skuplja artefakte, fragmentisane uspomene, i retke “božanske kapljice” koje možeš trošiti na poboljšanja. Nema klasičnih “level up” mehanika, već progresija ide više kroz otkrivanje sebe nego kroz statistike. Možeš odlučiti da budeš više u miru — što otključava opcije koje izbegavaju nasilje — ili da ideš putem osvete, što ti otvara brutalnije moći.

Odabir nije binaran, i igra nikada ne kaže “ovo je dobro, ovo je loše”. Tvoje odluke oblikuju i svet i Inayah-inu unutrašnju borbu — uključujući i kraj, koji može biti sve: od prosvetljenja do potpune destrukcije.

Naravno, nije sve savršeno u ovoj igri. AI neprijatelja zna ponekad da zabaguje kao da pokušavaji da se seti strofe epske pesme u osnovnoj školi. Hit detection ume da zakasni, a sistem inventara je… hm… reći ću “mistično nespretan”. Jednostavno smatram da je inventar trebao biti redizajniran jer je u momentima brze bitke konfuzan i težak za navigaciju kada se radi momentalna aktivacija itema. Ko nema brze prste za Milionera, u problemu je. Potrebno je da se pripremite na vreme. Takođe, ritam igre može biti spor za one koji žele stalnu akciju. Takođe obratite pažnju na navigaciju! Pošto je težina bosseva fiksna, problem je što nekada možete zaglaviti sa teškim bossem i po više sati ako niste pokupili adekvatne nadogradnje. S obzirom da je kretanje kroz nivoe povremeno konfuzno velika je verovatnoća da nećete završiti na predviđenom mestu. Ako slučajno primetite da na screen shotovima ima razlike u komandama to je samo problem sa beleženjem inputa od strane igre. U jednom momentu prikazuje komande sa kontrolera – u drugom sa tastature. U vreme izlaska ove recenzije verovatno su ti problemi ispravljeni.

Inayah: Life After Gods nije za svakoga. Otvoreno i ne pokušava da bude. To je igra koja postavlja pitanja, više nego što daje odgovore. Ko si kad ti se svet raspada? Kako izgleda vera bez boga? I da li se borba za smisao isplati čak i kad znaš da nećeš dobiti nagradu?