~ Zimska bajka ~

 

Jedne noći u decembru,

Kad je bila hladna zima,

Voleo sam tebe draga…

 

Voleo sam našeg sina!

 

Muzički klasik prolamao se kroz novogodišnju noć ispred ulaza KST-a. Festivno raspoloženje vladalo je čitavim gradom dok su ljudi veselo tumarali ulicama, polako idući ka mestima gde će dočekati novu godinu, ali kultni klub otvarao je vrata samo ekskluzivnim gostima. Velika metalna vrata, koja su se teško otvarala povlačenjem u stranu, čuvala su dva naizgled suprotstavljena karaktera, Grinch i Božić Bata. Pravila ulaska bila su jasna: pozivnice, ili će sretna melodija zaploviti kroz hladnu noć! Aktuelna gošća očito nije imala pozivnice, a melodija koju su otpevali nije rezonovala sa njihovim prefinjenim i pre svega narodnim muzičkim ukusima.

– Pa dobro bre prijatelju, šta je bre ovo? Pa jel ovo narodno? Ili pak, mrsko zabavno? Eto, sad ću morati da puštam mog kolegu uništitelja Božića na tebe kao vaspitnu meru! Kolega, molim vas!

– Ta dobro de, kolega Božić Bato, mislim da je ovaj gospodin ipak zaslužan da uđe, kada je tako fino pevao! Prosto se videla strast sa kojom je topio ledenicu sa moga srca!

Božić Bata je izvadio pištolj iz pojasa i nakon što se počešao sa istim po nosu, po mošnicama pa ponovo po nosu, zamišljeno je skinuo sunčane naočare kako bi akcentovao svoje prevrtanje očima uz uzdah. A i zato što ništa nije video kroz njih jer je bilo jedanaest uveče.

– Kolegine milozvučne reči dirnule su moje srce. Vidi dečko, iako si sklon ka brezobrazluku, ja ću ti ipak izaći u susret, pošto ja bih trebao da budem pozitivac ovde jelte!

Tada se dogodilo nešto neočekivano – umesto srećnog završetka ove uvodne špice, usledilo je ono od čega se krv ledi u žilama. I voda u kolenima. Sama pomisao na ovakav razvoj događaja šokirao bi sve, pa čak i autora ovog teksta, koji sa nevericom ovo piše, sve gledajući u tastaturu i kuckajući sa dva kažiprsta. Na licu istraumirane i pokunjene prilike, koja je klečala dok je molila Božić Batu Armanija i Grincha Versaćea, od jednom je sevnuo bes. Osoba je naglo ustala i počela da mlatara kažiprstom unaokolo.

-Dečko? Jesi… jesi li… jesi li ti to mene upravo misdženderovao? Ti… ti bigotu jedan! Kako se samo usudjuješ? Dečko? Želim da vas oboje obavestim da sam zapravo demiženski nebinarni lunarni niveipolnik! Ja imam preko 300 postova na Reditu sa pozitivnim apvout skorom. Ti za mene nisi ništa drugo nego samo još jedan cisrodni, beli hetroseksualni muškarac i bigot. Misliš da se možeš izvući ako me zoveš pogrešnim zamenicama? Razmisli ponovo, cisko. Dok razgovaramo, podižem svoj kult na noge, pošto ovaj razgovor strimujem preko mog Instagrama, a moji fanovi ne praštaju! Tvoj identitet se trenutno prati, tako da se bolje pripremi za kenslovanje! Da si samo mogao da znaš kakvu nesvetu mržnju će tvoj mali „jezički“ komentar da prizove na tebe, možda bi držao svoj jebeni muški jezik za zubima. Ali nisi i sada me pogrešno tumačiš, prokleti smrtniče. Posraću te božanskom magijom i ti ćeš se udaviti u njoj!

Božić Bata i Grinch su gledali ovaj monolog bez reči. Njihova prebledela i zabezeknuta lica odavala su nešto između kompletnog užasa, straha, zbunjenosti, ozlojeđenosti i krvarenja na mozgu (takođe, u Batinom slučaju i napaljenosti). Grinch je počeo ubrzano da trepće pa je skinuo svoje naočare da ih obriše o svoj zeleni džemper jer su se zamaglile. Bata, koji je izbledeo više nego njegova Versaće svilena košulja, počeo je histerično da se smeje.

– Grinč?

– N… ne znam… ja ne znam….

– VATAJ GA ZA NOGE!

Hitrim potezom desnice, Bata je zgrabio neidentifikovanu (zapravo su se identifikovali, ali kao šta, vi znate koliko i ja) priliku za nos, naglo je podigavši za čitava dva stepenika na gore ka sebi. Grinch je već glancao svoje šimike, dajući im aerodinamičnost. Momentalno su joj dali naredbu da padne na zemlju i krene da radi sklekove za kaznu.

– JOOOOOOJ ŠTO VOLIM ŠTO SAM PRIMITIVAN!

– Ali Božić Bato, zar ovo nije ugnjetavanje manjina? Pa zar u ovoj novogodišnjoj noći mi biramo nasilje?

– Da.

– Okej, tako sam i mislio! Hoćemo na tri-četiri ili na tri-četiri sad?

Bata je dao ostav  prilici, koja je uveliko počela da jeca u samrtnom ropcu dok se i dalje mučila sa prvim sklekom. Izvadio je pištolj na vodu i demonstrativno ga repetirao.

– Kvašenje na minus deset ti zaista ne bih preporučio, ti cisrod… ili kako god. Vidi, imaš tri sekunde prednosti! JENDVATRI!

Istraumirana prilika se strmoglavila niz stepenice, panično se probijajući kroz red ljudi koji je stajao ispred, šireći sveopštu paniku. Pištolji su zapucali svoju novogodišnju melodiju, ispuštajući alkohol iz svojih cevi. Dodatna podlost bila je ta što alkoholu treba još niža temperatura da se smrzne nego vodi. Miris lova oraspoložio je Batu i Grincha. Manijakalno se iskezivši, pojurili su za svojom lovinom, uzvikujući u tandemu:

– LOV NA MEDUZE, LOV NA MEDUZE, LOV NA MEDUZE KREĆE SAD!

Petnaest godina kasnije.

Probudio me je telefonski poziv. Nisam znao gde se nalazim, u kom položaju mi je telo, niti kako sam tu došao. Jutarnje sunčevo svetlo pržilo mi je rožnjače, a orkestar automobilskih sirena mi je parao um. Ja zaista moram da prestanem da pijem. Izvukao sam telefon iz džepa dukserice, koji je pao na gore. Super, znači da je ili gravitacija posustala ili visim. Stavio sam svoje sunčane naočare da bih mogao da vidim šta se događa i uvideo da visim obmotan o propagandni poster sa Gazele. Divno. Dohvatio sam telefon sa asfalta, ljuljajući svoje telo kako bih izbegavao nadolazeći kamion.

– Halo, ko zove ovoliko rano ujutru i šta hoćeš?

– Bato, Grinch ovde! I nije rano nego je tri popodne! Nećeš verovati koje igre smo dobili da radimo danas!

– Grinch ja visim sa Mostara, pričaj brzo pre nego što krene popodnevni špic! Tad ću i ja biti zaglavljen sa ovim smrtnicima!

– Redakcija je dobila kodove za Dragon Age Veilguard, igru na kojoj je radila ona spodoba koju smo maltretirali one zimske noći! Kad smo bili mladi dizelaši!

– Kako to misliš „kad sam bio“? Grinch ja nemam blagog pojma o čemu pričaš! Kakav Dragon Age? Koja spodoba? Nije da imam kompjuter da proverim šta mi govoriš… čekaj bre, jel to onaj prikan kojeg smo terali da radi sklekove?

– Ok podsetiću te na brzaka – nakon one kobne noći (kobne po koga tačno, prim. Aut.), oni su se zakleli na sveopštu vendetu, u nameri da sprovedu svoje učenje o rodnoj ravnopravnosti, što su dan kasnije objavili na Twitteru sa profila Kliničkog centra, gde su ih odledili iz alkoholne kocke. Rekli su da će nam oduzeti sve što nam je milo. Ali, budući da su nama mile samo igre, mi smo im se smejali. E pa… izgleda da se konačno desilo! Ovo je apokalipsa! Štaviše, nikad nećeš pogoditi šta tera da radi igrače u igri koji promaše zamenice!

---

~ Dragon Age: Veilguard, EmuGlx recenzija ~

 

First day, they come and catch everyone.

Second day, they beat us and eat some for meat.

Third day, the men are all gnawed on again.

Fourth day, we wait and fear for our fate.

Fifth day, they return and it’s another girl’s turn.

Sixth day, her screams we hear in our dreams.

Seventh day, she grew as in her mouth they spew.

Eighth day, we hated as she is violated.

Ninth day, she grins and devours her kin.

Now she does feast, as she’s become the beast.

Now you lay and wait, for their screams will haunt you in your dreams.

 

Ako ste igrali prvi deo legendarnog Dragon Age serijala, možda ćete se setiti ove jezive pesme. Čuvena misija pod nazivom „A Paragon of Her Kind“, u kojoj se pojavljuje ova pesmica, propraćena borbom protiv grozomornog čudovišta iz iste mi i dan danas daje žmarce kad je se setim. Bilo je to doba u kojem se Bioware nije stideo da ubaci groteskne i bizarne elemente u svoju naraciju u želji da dočara tamu i ozbiljnost sveta Dragon Age-a. Bilo je to dobra hrabrosti i odvažnosti, kad developeri nisu morali da igraju na bezbedno niti da se konformišu nekim pseudo-normativima, u strahu da ne daj bože nekoga ne uvrede.

Odmah moram da vam kažem, bez ustezanja ili suvišne pompe, da Dragon Age koji imam ispred sebe nema veze sa svojim originalnim začetnikom. Tako da je bezbedno reći da Dragon Age: Veilguard NIJE povratak u originalnu formu, kao što su brojni mediji bukvalno copy-paste-ovali u svojim tagovima recenzija. Zapravo, ovakav opis ne može biti dalje od istine, pošto trenutni Dragon Age vodi ovu legendarnu franšizu nekim drugim, obojenijim i veselijim vodama, punim sjaja i konformisanja pravilima, ali ispod svog tog kiča i šarenila krije se jedna obična praznina. No, da se vratimo na početak.

BioWare je studio s bogatom istorijom, najpoznatiji po svojim RPG gigantima poput Mass Effect i Dragon Age: Origins. Bilo je vremena kada su njihovi naslovi zadavali domaći zadatak manjim studijima za narativno vođene igre. Nikada pre u svetu 3D igara se niko nije usudio da napravi toliko revolucionarnih koraka. Bogata istorija sveta, zabavna akcija, harizmatični likovi koje smo obožavali i do kojih nam je stalo, posebno što smo mogli da ih tokom avanture izgubimo. Nažalost, u poređenju sa prethodnim delovima, Veilguard mi deluje kao mlaka reciklaža prošlih ideja. Svakako, pojavom Baldurs Gate-a 3, igrači jesu postavili novu lestvicu očekivanja, lestvicu koja je zaprepastila druge razvojne timove. Ko zna. Samo je sigurno da su ambicije bile tu, ali je realizacija klimava.

Dragon Age: Veilguard stiže kao nastavak priče Dragon Age: Inquisition, gde igrač preuzima ulogu Rooka, heroja sa grižom savesti. Nakon zaustavljanja Solasa, Rook je nenamerno oslobodio dva božanstva. Ova drevna stvorenja sada bauljaju svetom, a naš zadatak je da ih nekako pošaljemo natrag u shadowrealm iz kojeg su došli. Već od samog početka jasno je da BioWare voli da pleše između epskih narativnih lukova i uvođenja timskog RPG-a, s jakim naglaskom na likove i njihove međusobne odnose. U redu, to je ono na šta smo navikli, zar ne? Za sada je sve kako treba… za sada.

Što se tiče grafike, Veilguard je apsolutno prelep na trenutke. Lokacije kao što su venecijanski inspirisani gradovi i maglovite šume oduzimaju dah, a svetlost se prelama na vodama koje bi i najlepši screensaveri pozavideli. Modeli su vrhunski, a kreator likova omogućava beskrajne opcije, od prelepih ratnika do monstruma iz noćnih mora. No nije sve tako šareno. Štaviše, moglo bi se reći da je sve malo i prešareno, ako me razumete. Ovakav novi vizuelni stil Dragon Age igre više asocira na Fortnite ili neku sličnu igru koja bi bila usmerena prevashodno na mlađu igračku populaciju, što pak očito da nije slučaj jer igra jeste ocenjena kao M (dakle za odrasle). Ovakav dizajn igre, u kombinaciji sa drugim elementima me tera da se pitam za koga je tačno ova igra pravljena, ali vratiću se na to.

Performanse igre nisu loše, ali na konzolama starijih generacija, framerate može biti problematičan. Dok se borite sa čudovištima, fps može da se strmoglavi, pa je preporučljivo igrati na Performance modu, gde je 60 frejmova po sekundi zagarantovano, uz beznačajan gubitak na grafici. Na mojoj PlayStation 5 konzoli nisam primetio ni značajne padove u Fidelity modu igrajući sa relativno stabilnih 40 frejmova, sa čim retko koja igra može da se pohvali u današnje vreme.

Sam gejmplej je momenat gde počinju svi pravi problemi Dragon Age: Veilguard-a. Većina zadataka u igri su dosadno razočarenje za sve koji su se nadali kreativnosti ili iščekivali neku inovaciju. Glavne misije variraju između kurirskih zadataka i dosadnih deonica u kojima uništavate crvene kugle Blighta ili gurate svetlucave energetske kocke. Zvuči zanimljivo? Da, ni meni. Već nakon trećeg takvog zadatka, osećao sam se kao svemirski marinac sa amnezijom koji je zarobljen u igraonici za petogodišnjake. Slediš crvenu liniju, rešavaš puzzle, otvaraš vrata. Ponovi. Ubija dušu, verujte mi. Većina misija u Dragon Age: Veilguardu su prosto dosadne i ne pružaju dovoljnu satisfakciju pri okončanju, što je dovelo do toga da mi igranje igre daje osećaj obaveze umesto razonode.

A borba? Pa, može biti zabavna kada koordinirate napade sa saborcima, a detonacije neprijatelja izazvane kombinovanim magijama zaista su vizuelna poslastica. Prva tri puta kad to uradite. Nakon toga sva akcija postaje toliko repetativna i plitka da sam imao osećaj kao da igram mobilnu igru a ne kompleksni taktički RPG. Takođe, većina neprijatelja ima besramno ogromne health barove, tako da pravo pitanje nije “da li ćete ih ubiti”, već “da li možete ostati budni dok ih seckate?” Moj kolega je kao izazov zatvorio oči u jednoj borbi, okončavši je samo udarajući nasumične dugmiće i slušajući zvukove u igri kako bi znao šta se dešava. Eto koliko je borba u Dragon Age: Veilguardu zahtevna i taktički izazovna! Naravno, kao što možete pretpostaviti, menjanje težine igranja radi tako što protivnike čini jačima u borbi, tako da se suštinski ništa ne menja osim što će vam trebati više vremena da ih ubijate.

Iz perspektive tvrdokornog RPG igrača, od samog početka mi je bilo jasno da je Dragon Age: Veilguard RPG samo u imenu. Kreatori ove igre kao da su pomislili da je za ovaj žanrovski koncept dovoljno samo ubaciti skilove i talente. Rezultat toga je igra koja ima rudimentarni skill tree, koji izgleda daleko komplikovanije nego što jeste, sa skilovima koji su tu više da popune prazninu nego što su zaista potrebni. To potvrđuje činjenica da u igri postoje samo tri skil slota za brzinsko paljenje magija, što je manje nego što je ikada bilo u Dragon Age-u. Još jedno ograničenje koje ranije nije postojalo je mogućnost da povedete samo dva kompanjona umesto tri, što je do sada bio slučaj.

Ako ste očekivali da istražujete prostranstva sveta Dragon Age-a, ostaćete razočarani i na ovom polju. Većinu vremena provešćete putujući kroz dimenzionalne hodnike, tzv. Crossroads, umesto da istražujete ogroman svet pun misterija i života. BioWare očito voli da se pravi pametan sa svojim “hub-and-spoke” dizajnom, ali osećaj igranja je kao da prelazite sa YouTube video klipa na sledeći bez ikakve priče. Svet se ne oseća povezanim, a svaka zona je mrtva bez ikakve magije živih RPG svetova.

Ali dobro, barem su likovi tu, zar ne? Likovi su do skora bili BioWareov najjači adut, a ekipa Veilguarda je i ovde posustala. Imate mistične likove poput Emmericha, mrtvačkog nekromanta sarkastičnog humora, ili Velkoru, assassina opsednutog demonima koji ima toliko ličnih problema da je i mene ostavio bez teksta, kao i Taash, čija se celokupna ličnost bazira na njegovim/njenim/njihovim zamenicama. Dijalozi kojima ćete komunicirati sa njima svode se na tri tipa – pozitiva, komičnost i ozbiljnost. Ni jedan od ova tri pristupa dijalogu nisam osetio da igraju ikakvu ulogu u osećanjima svojih kompanjona, niti da moj izbor ima bilo kakvog uticaja na svet i ljude oko mene. Bilo da se smejem uoči propasti sveta ili da odsečno odgovaram na svaku sitnicu svojim saborcima, ni jedna od mojih odluka ne menja apsolutno ništa.

 

A sada se moramo osvrnuti na najočigledniji i najkontraverzniji momenat u igri. Kao što je običaj u poslednje vreme, DEI se i dalje uporno provlači kroz sve igre, pa ni Dragon Age: Veilguard nije izuzetak. U normalnim okolnostima ova pojava mi ni malo ne smeta, međutim nakon čitave scene gde mi je igra očitala bukvicu o rodno-ispravnim zamenicama, linija je zaista pređena. Za neupućene, BioWare pokušava da se bavi pitanjima rodnog identiteta kroz scenu u kojoj Isabela pogrešnim zamenicama oslovljava Taash, što rezultira samo-kaznom kao znak kajanja u vidu deset sklekova, prema tradiciji koju ona naziva „izvođenjem Barva“.

Nakon ove scene pune krindžarijuma (ili po našem, susramlja), pogodite koje su jedine dijaloške opcije koje sam dobio na ceo ovaj cirkus? Tako je, afirmativne. Ovde se nedostatak izbora i posledica vaših postupaka u igri najviše primećuje. Naime, ne postoji nikakav način da eliminišem Taash iz svoje družine ako tako želim: svi kompanjoni su neranjivi do finalne borbe (Mass Effect 2 pada na pamet), ne možete ih toliko iznervirati da sami odu, a sada vam igra ne dozvoljava ni da se suprotstavite stavovima vaših saboraca, što do sada nikad nije bio slučaj u BioWare-ovim igrama. Mislim da vam je do sada jasno o čemu se ovde u stvari radi – u pitanju je guranje agende, po cenu kvalitetno napisane priče.