Call of Duty: Black Ops 7 (2025)

Kad god izađe novi Black Ops, svi se pravimo da nismo uzbuđeni, a onda se uhvatimo kako gledamo trejler po deseti put i proveravamo da li su opet nešto menjali u movementu. Gledamo koje su nove karakondžule dodali u Zombie mod. Možda obnavljamo presušne zalihe opijata. I ja sam bio isti takav – ubeđivao sam sebe da sam “prerastao COD”, da “ovaj put ne nasedam”, da “imam pametnija posla”, pa sam se tri sata kasnije našao kako skidam 100 GB update i proveravam da li je i kako je pobogu Menendez opet živ. U tom trenutku znaš da si ponovo u istom začaranom krugu kao i svake godine, ali ne ljutiš se, jer deo tebe i dalje želi onaj osećaj iz BO2 dana kad si mislio da si najbolji igrač na svetu samo zato što si imao Diamond camo. Eh živote, prazna flašo Pelinkovca…

Treyarch i Raven više nisu samo veterani serijala. Oni su institucija. Neki bi rekli i Firmetina… Treyarch je još od prvog Black Ops-a pravi arhitekta cele podserije. Raven je godinama skakao između podrške i ko-direkcije, ali poslednjih nekoliko nastavaka radi rame uz rame sa Treyarchom. Njihov stil je uvek bio prepoznatljiv – malo preterivanja, malo haosa, malo pasulja bez sode bikarbone – ali uvek stabilan gunplay. Black Ops 6 je vratio optimizam kod starijih fanova, a Black Ops 7 je najavljen kao direktni nastavak ne samo šestice već i Black Ops 2. To je odmah otvorilo stare rane, uključujući i moju, jer još pamtim kad sam kao klinac jurio Diamond camo na Peacekeeperu i pokušavao da impresioniram ljude u lobby-ju koji me, naravno, nisu ni primetili.

Sada, deset godina u budućnosti u odnosu na BO2, Treyarch i Raven pokušavaju da spoje nostalgiju, novi svet, futurističku opremu i halucinogeni gas koji bukvalno pretvara sećanja u boss fightove. Da, i meni je zvučalo kao loša ideja. Zvuči i dalje, samo se sada manje nerviram a više smejem.

Black Ops 7 kampanja počinje 2035. godine. David Mason ponovo nosi priču na svojim leđima, zajedno sa Harperom i ostatkom Specter One tima. Menendez se, naravno, vraća iz mrtvih. Ako deluje kao da smo to videli već pet puta – jeste, ali sada je to urađeno kroz *The Cradle* gas koji pravi psihodelične vizije, zombijevske kreature i sulude set-piece momente. Ovo sve dolazi zahvaljujući Emmi Kagan, istetoviranoj direktorki The Guild korporacije, koja izgleda kao da želi da bude bondovski negativac ali joj to nikako ne ide od ruke.

Glavni problem priče je što ponekad izgleda kao da je scenaristički tim uzeo bele table i rekao: „Hajde da ubacimo sve što smo ikad želeli, pa ako se ne uklapa – neka, ko ga šiša.“ Rezultat je narativ koji pokušava da bude dramatičan, ali često ispadne komično. Nije namerno komično, nego ono – “kako smo stigli dovde?” komično. Osećao sam se kao da gledam teatar apsurda tokom cele kampanje, nevešto napravljene akrobacije deteta na trapezu. Kapiraš da nije pristojno da se smeješ, pa u sebi ostaješ samo duboko razočaran.

Linearne misije se menjaju sa otvorenim operacijama na Avalonu. U teoriji zvuči super. U praksi, ponekad deluje kao da igrate miks između Black Ops 3 kampanje i Destiny Strikes. Najluđe od svega su boss fightovi – borba protiv “duha” Menendeza koji može da se ošteti samo prizivanjem leteće mačete iz vazduha jedan je od trenutaka gde sam se iskreno zapitao da li je ovo COD ili parodija COD-a. Ali onda, deset sekundi kasnije, nasmejem se i nastavim dalje jer je apsolutno preterano na zabavan način.

Taman kad počnem da se zabavljam, novi problemi isplivaju. Novi problem je što kampanja zahteva konstantnu online vezu i nema pauzu. Ako vas izbaci – krećete ispočetka. Ako igrate solo – nema AI timske podrške, a protivnici kao da se ne skaliraju u brojnosti, a ni po količini health-a. Razumem da žele da promovišu co-op, ali ovo je prvi COD koji sam igrao gde sam se osećao kao da sam kažnjen zato što sam hteo da odigram misiju sam. Najčudniji deo je Endgame mod koji se otključava posle kampanje. To je, praktično, Warzone PvE sa talasima neprijatelja. Nije loše kao koncept, ali u trenutnom stanju deluje prazno i ponavljajuće.

Borbene sekvence brzo pokažu svoju najveću manu – znam da je bilo dosta priče da novi CoD mora da poveća TTK (time to kill – brzinu kojom možete nekoga da ubijete), ali ovo je doseglo apsurd. Pucate, repetirate, opet pucate, a oni samo nastave da stoje i gutaju metke kao da su došli na degustaciju olova. Kad igrate solo, ovo postane brutalno očigledno. Odjednom vidite celu prazninu dizajna. Nema haosa, nema timske dinamike, nema onog osećaja da ste deo neke opsade ili misije. Samo vi, AI botovi sa IQ-om pekarke iz treće smene i neprijatelji koji se ponašaju kao sunđeri koje se krckaju pod rafalima. Umorite se pre nego što postane zabavno.

A tek Spectre One likovi… Bože sačuvaj. Najviše bode oči 50/50, koja izgleda kao da je ispala iz TikTok reklame za inkluzivnost. Neverovatno mi je da su od Bobbie iz serije Expanse, snažne cure koja ne trpi gluposti, napravili… ovo. Da, riba se zove 50/50, to je zato što je ona polu-žena, polu ratnica (koju su izbacili iz elektronsku industriju verovatno) sa gomilom implanata. Okej, rekao sam da neću ovo da radim ali moram, j$)& ga! Elem. Kada pravite “jaku, nezavisnu heroinu” arhetip, poslednja stvar koju želite da oslikate su njeni nedostatci. Vi ste bukvalno uzeli i nazvali je po njenom invaliditetu! Vaau, evo siguran sam da će invalidi širom sveta da se pronađu u njoj i da vam aplaudiraju na ovoj odluci, siguran sam da bi i oni voleli da ih zovete “Bogalj-razarač” ili “akimbo-plegičar”. Ko ne bi voleo da nosi takav monikir, zar ne? Ljude iz Treyarch-a treba da bude sramota. Da ne pominjem što se ceo njen identitet vrti oko njenog invaliditeta. To je doduše onda kada ne priča o emocijama. Ufff… ne mogu. Režija, grafika!

Vizuelno, Black Ops 7 izgleda solidno, ali ne donosi ništa što će vas oboriti sa nogu. Serijal je već godinama u fazi gde napredak postoji samo u stabilnosti, ne u spektakularnim skokovima lepote. I tu ova igra donosi svoj puni sjaj. PS5 verzija radi stabilno, frame rate je čvrst kao kamen, a postoji dovoljno opcija za grafičke postavke da svako izabere šta mu odgovara.

Teksture, modeli, svetla – sve je na nivou “ok, može”, ništa više. Dobra strana je što je optimizacija fina. Loša je što sve izgleda već viđeno i malo sterilno. Naravno, i ovaj aspek igre dolazi sa manama. Novi umetnički dizajn spušta Call of Duty: Black Ops 7 u neki likovni fazon Fortnite-a, crtano, naučno-fantastično preterivanje. Heads-up display grafika je baš odlutala od klasičnog dizajna po kojem je CoD serijal poznat u nešto što se neće svideti mnogim fanovima (meni svakako ne leži kako treba). Ovaj ceo grafički stil doduše ima svoje momente gde sija – Nuketown se vratio u fazonu retro-futurizma koji me je kupio na prvu loptu. Ali pošto ova igra nije promocija teme ovogodišnjeg KST maskembala, na drugim mapama i nivoima dolazi do odudaranja.

Ono gde Black Ops 7 blista jeste mehanika pucanja. Ovo je možda najvažnije jer Call of Duty može da ima najgoru priču na svetu – ali ako gunplay puca dobro, sve se oprašta. Ovde je pucnjava savršeno zategnuta, kao što je i za očekivati. Recoil osećaj dobar, a hit detection precizan kao i uvek, i to se prenosi na multiplayer, što je glavna tačka spasa da ovoj igri ne dam najnižu ocenu. Novi Call of Duty uvek mora da donese i neke novine. Prošle godine bio je to novostvoreni Omnimovement sistem. Ove godine uvedeni su novi pokreti kao što su Wall Jumping i deluju kao logična evolucija serijala. Nisam se baš osećao kao da igram Titanfall, već kao COD koji je konačno priznao da ljudi žele fluidnost. Posle par mečeva sve je prirodno leglo. Što se loadout sistema tiče, sloboda je ogromna. Možda i prevelika. Wildcards vraćaju mogućnost da se naprave potpuno razvaljeni setovi oružja, što će nekima biti raj, a drugima noćna mora. Perkovi i sada imaju dodatne bonuse kada se sparuju po bojama, što je elegantan način da se nagrade specijalizovane kombinacije.

Multiplayer mape su šarenolikije. Neke su odlične, neke frustriraju. Spawn logika je, nažalost, slabija i to je zamerka Treyarchu što to nisu popravili do dana današnjeg. Više puta sam imao situaciju da se neprijatelj bukvalno spawnuje iza mojih leđa, što kod mene izaziva fizičku reakciju u vidu osipa i alergije, pošto sam tome izložen od 2007. godine. COD i dalje radi jednu stvar bolje od svih ostalih – osećaj kontakta metaka sa metom. Sve što treba da bude brzo, brzo je. Sve što treba da bude precizno, precizno je. Ponekad je TTK nedosledan, ali to je klasični COD problem koji traje već deset godina. Čim promeniš oružje – prestaneš da se nerviraš i ideš dalje.

Zombies mod je odličan. Kao neko ko je poslednji put ozbiljno igrao Zombies još u BO2, oduševio sam se nivoom kompleksnosti. Da, mapa je ogromna. Da, ponekad izgleda kao da si ubačen u Escape Room sa zombijima. Ali sve funkcioniše. Sve ide brzo. Sve deluje kao prava evolucija BO6 Zombies sistema.

Black Ops 7 pruža stabilan gunplay, široke opcije prilagođavanja, dobre mehanike kretanja i vrlo zabavan Zombies mod. Kampanja je zbrkana, prenatrpana apsurdnostima i zbog online-only pristupa često frustrirajuća. Grafika je korektna ali ne revolucionarna. Multiplayer je ovde i dalje glavni razlog da kupite igru, ali onda se suočavate sa onim starim problemom – ne donosi ništa revolucionarno ni novo. Uvek gledam da ovako neinspirisane naslove preporučim samo starim i zagriženim fanovima, ali me Black Ops 7 zaista tera da se pitam koja je poenta ovog apsurda. Dajem mu ocenu 6, i neka se bog smiluje na njegovoj duši!