Bloodstained: Ritual of the Night (2019)

Koji Igarashi je ime koje je itekako poznato među ljubiteljima serijala Castlevania, a najpopularnije ostvarenje dotičnog gospodina je svakako Castlevania: Symphony of the Night koja među fanovima i kritičarima i dan danas važi kao jedan od najboljih ostvarenja ove popularne franšize. Dugo godina nismo imali prilika da ponovo zaigramo ništa slično nalik ovom naslovu, a ekipa iz Konami-ja se oglušila o verne fanove ovog univerzuma. U prilog tome govori i činjenica da smo poslednju Castlevania igru dobili 2014. godine koja je prošla poprilično neslavno. Iste te godine Koji „Iga“ Igarashi napušta Konami i otvara svoj studio pod nazivom ArtPlay.

Pod banerom nove kompanije Iga pokreće Kickstarter kampanju na kojoj je uspeo da sakupi oko 5.5 miliona dolara za razvoj novog projekta, što će se na kraju ispostaviti kao jedna od najuspešnijih Kickstarter kampanja koja je samo pokazala koliko ljudi i dalje žele igre ovog tipa. Zbog autorskih prava, s obzirom da je brend Castlevania kao takav i dalje u vlasništvu Konami-ja, novi projekat nosi naslov Bloodstained. Ali bez obzira na ime, svi smo znali da je sama suština novog projekta u srži i dalje ona dobra stara Castlevania.

Na samom početku igra će vas dočekati kratkim sinematikom u kom vas upoznaje sa Miriam, protagonistu kog cete voditi tokom cele kampanje i koja nosi neslavnu titulu Shardbinder-a. E sada se verovatno pitate šta je Sharbinder? U pitanju su ljudi kojima je transplatacijom određenih kristala omogućeno da absorbuju demonske moći. Nakon dubokog sna od gotovo čitave decenije, Miriam dolazi do saznanja da su alhemičari žrtvovali sve Shardbinder-e i tako prizvali demone na ovaj svet. Jedina dva preživela Shardbinder-a su Miriam i Gabel, njen prijatelj iz detinjstva za koga se ubrzo ispostavlja da je krenuo stranputicom. Interakcijom sa različitim likovima steći ćete uvid u dalju priču. Moram napomenuti da svakog NPC-a na koga naiđete, koliko god on nebitno delovao, prati glasovna gluma. U određenim trenucima glasovna gluma deluje vrlo jeftino, ali celu pricu svakako vadi David Hayter koji pozajmljuje glas Zangetsuu. Ljubiteljima Metal Gear Solid serijala ovo ime svakako zvuči poznato jer je David odgovoran za glas svima nam poznatog Solid Snake-a.

Sama priča nije najubedljiviji deo koji Bloodstained ima da ponudi. Zapravo bih mogao da je uporedim sa klasičnom pričom koja se provlači kroz razne prosečne anime serije. Ono u čemu je Bloodstained jako dobar jeste sam gameplaz što je u suštini i najjači aspekt ovog dela. Ali pre nego što se bacim na sam gameplay, na trenutak bih se samo osvrnuo na tehnicki aspekt igre kada je PC platforma u pitanju.  Naime, veliki broj žalbi je upućeno na činjenicu da se igra nasumično na nekim mestima zamrzne. Lično se to desilo dva puta za čitavih 14 sati koliko sam proveo u igri. Prvi put kada se desilo, zaboravio sad sačuvam poziciju tako da je sav grind koji sam do tada obavio bio uzaludan. Klasična boljka koja je svima poznata koji nemaju naviku da čuvaju svoje pozicije na svakom checkpoint-u. Tako da preporučujem redovan save sve dok ne izađe patch koji će rešiti ovaj problem.

Dakle, gameplay. U pitanju je klasičan pristup koji je već svima poznat. Stisnete dugme i zamahnite svojim oružjem. I… to je manje-više to. Tu nema nikakve filozofije. Vertikalne ili dijagonalne napade koristićete samo prilkom bacanja raznih magija. Možete čučnuti i napasti po donjoj dijagonali, ali je to potez koji ćete retko koristiti. I da, naravno da možete izvoditi napade dok se nalazite u vazduhu. Na prvi pogled ovo baš i ne deluje kao prefinjen sistem, ali onog trenutka kada uzmete gamepad u ruke biva te oduševljeni činjenicom koliko zastareli i jednostavan koncep poput ovoga i dan danas ima svoju draž i lepotu. Ali to je samo jedan deo cele jednačine. Primetićete u startu da imamo više različitih klasa oružja. Tu se nalaze bodeži, mačevi, dvoručni mačevi, pištolji, bičevi (naravno da mora da bude bičeva) itd. Svaku klasu krasi različita animacija napada i ne samo to, već i brzina izvodjenja napada. Na primer, dvoručni mačevi iako na prvi pogled deluju kao savršeno oruđe za nanošenje ogromne količine štete, vreme izvođenja je veoma sporo što od igrača zahteva da iskalkuliše u kom trenutku treba da zamahne da bi pogodio protivnika pre nego što on pogodi vas. Moram da uputim jednu malu kritiku na račun pištolja koji su jako besmisleni. Sa ovim buildom sam proveo najmanje vremena (možda petnaestak minuta). Problem sa njima je u tome što su jako spori i od celog arsenala koji vam je na raspolaganju čine ubedljivo najmanje štete na neprijateljima, što je mene, kao velikom ljubitelju ovakvih build-ova, pomalo razočaralo.

Pored ogromnog broja oružja na raspolaganju će vam biti i magije koje dobijate skupljanjem različitih shard-ova koje pojedini neprijatelji ispuštaju. Pored magija pojedini shard-ovi će vam omogućiti da svom karakteru dodelite pasivne bafove kao i da priyovete stolicu na koju možete sesti. Zne šalim se, ovo zaista možete da uradite. Deluje besmisleno, i jeste besmisleno, ali je simpatično i na višim nivoima vam regeneriše MP koji je neophodan za izvodjenje raznih poteza. Kao što sam već napomenuo, jedini način da sakupite shard’ove jeste da ubijate protivnike. Ali ne, naravno da neće baš svaki protivnik da vam da određeni shard. E, tu već zalazimo u teritoriju grind-a. Jer kako bi optimizovali moći shardova koje koristite neophodno je da imate što više kopija u svom posedu.

Pored jednostavne i raznovrsne borbene mehanike postoji još jedna komponenta koja je prisutna i od velikog značaja za sve Metroidvania naslove, a to je eksploracija. Dvorac u kome se radnja odvija je zaista ogroman i prepun skrivenih prostorija koji će zahtevati ozbiljan angažman moždanih vijuga kako bi ste do njih došli. Ono što znatno olakšava kretanje po ovoj ogromnoj mapi jesu portali koju funkcionišu po principu Fast travel mehanike koja nam je uveliko poznata iz raznih drugih igara. Svaki put pristupite novoj prostoriji mapa će registrovati da te prvi put u sobi i na adekvatan način će vam prikazati kovčege koie bi vam mogle biti od značaja. Na raspolaganju vem je i marker koji će vam biti od velike pomoci da obeležite željenu destinaciju što je dobar dodatak jer mi se u par navrata desilo da se osećam kao ona zalutala baba kada na pola puta upita sebe, „Da l’ sam došla, il’ sam pošla?“

Side quest-ovi su prisutni. Uglavnom ih dobijate od jednog NPC-a koji se nalazi u Safe House-u i svode se na lociranje i eliminaciju određenih tipova demona u XYZ količinama. Onog trenutka kada prihvatite quest, na mapi će se pojaviti mali zeleni scroll koji će umesto vas markirati lokaciju demona koje morate da sredite. Kao što sam napomenuo, svaki put kada vam se u blizini nađe neki kovčeg, biće iscrtan na mapi. Ne mogu da vam opišem koliko ovo pomaže jer ćete na početku igre proći pored ogromnog broja kovčega kojima nećete biti uz mogućnosti odmah da pristupite.

Naravno da ne možemo da pričamo o Metroidvania igrama a da ne spomenemo boss fight-ove. Svi boss-ovi su sjajno dizajnirani i svaki ponaosob ima svoj jedinstveni set sposobnosti. Većina njih ne zahteva previše prilagođavanja, ali su neki i te kako uspeli da mi zadaju teške glavobolje i frustraciju do te mere da sam bio prinuđen da odložim kontroler i prigrlim pileći batak kako bi obnovio energiju i preispitao strategiju.

Kada sam prvi put došao do glavnog boss-a i trijumfalno teabag-ovao nad njegovim ostacima, dočekalo me je neprijatno iznenađenja na ekranu u vidu dveju reči. GAME OVER. Zabezeknut ovom pojavom i kratkom pretragom ispostavilo se da je to loš kraj igre i ukoliko želite da dođete do ong pravog kraja neophodno je da odradite nekoliko stvari pre koačnog obračun. Ne želim da se upuštam u to koje su te stvari jer bih tako zašao u teritorije raznih spojlera, a to zaista ne želim. Na taj način Bloodstained vas podstiče da pređete i otkrijete što više stvari u igri kako bi ste dobili kraj kakav ovakvom naslovu dolikuje.

Svi znamo da su esteski sudovi singularni i da ono što je jednom lepo ne mora da bude nužno i drugome, ali ovde ću napraviti izuzetak. Ukoliko se neko okuraži i kaže da je vizelni deo igre prosečan (ili ne dao Bog ružan) ozbiljno bih ga pogledao popreko. Kombinacija boja je sjajno usklađena i ni u jednom trenutku nisam imao poteškoća da razlikujem šta je šta na mapi. Sami vizuelni efekti su dozirani tačno onoliko koliko treba da budu pružajući osećaj epske borbe uz sjajnu preglednost. Jedinu manu, ako to uopšte i možemo da nazovemo manom, jeste što samo okruženje nije dovoljno mračno što pomalo može razočarati verne fanove Castlevania: Symphony of the night naslova. Zvuk je takođe na mestu. Muzička podloga koja prati igru je sjajno odrađene i vrlo lako upada u uvo do te mere da sam ceo OST preslušao u nekoliko navrata putujući na posao i nazad. Svaka sekcija u dvorcu ima svoju karakterističnu temu iveć polako počinjem na osnovu muzičke teme da prepoznajem koji deo dvorca je u pitanju. Zvučni efekti su fenomenalni sa izuzetkom par efekata kod određenih čudovišta koji izazivaju blago kikotanje.

Posle svega viđenog u ovih 14 sati koje sam proveo u igri neću prezati od toga da Bloodstained: Ritual of the night nazovem jednom od najuspešnijih igara koja je potekla kao kickstarter kampanja. Iga je objansnio kako se rade ovakve stvari, a kao rezultat smo dobili naslov koji su fanovi Castlevania serijala jako dugo čekali iako se zove Bloodstained.