Assassin’s Creed: Valhalla

Kako godine teku, industrija igara se poprilično menja, u neku ruku kao i naši ukusi dok starimo i primećujemo šta nam manje ili više odgovara. Pored toga, franšize koje su krenule jednim putem, zbog zahteva tržišta često dobijaju oblik koji ne podseća na viziju u prvoj igri određene franšize. Assassin’s Creed naslovi su definitivno jedni od onih koji su doživeli najveću moguću promenu od svog nastanka do pre nekoliko godina. Igre koje su krenule kao akcione avanture, miks mnogih pređašnjih Ubisoft igara su postale nešto totalno drugačije, samo zbog zahteva tržišta i pokušaja da se probiju i pridobiju fanove drugih igara, iliti bolje rečeno preotmu deo kolača nekih popularnijih žanrova u proteklih par godina.

Sve je počelo sa Originsom, igrom koja je smeštena u drevni Egipat, koja je pokrala apsolutno sve iz popularnih RPG igara, zadržavajući samo neke elemente starih Assassin’s Creed igara, čisto toliko da bi se to našlo u imenu. Iznenađujuće, Ubisoft je uspeo da ostvari svoju viziju i konvertuje akcionu avanturu u RPG u punom duhu. Nekoliko godina kasnije nam je stigao Odyssey, nastavak koji prati isti recept Originsa ali proširuje avanturu i baca nas u antičku Grčku. Ove godine, dobijamo nešto novo, ali ipak praćeno „starim“ receptom koji datira još od Originsa, RPG koji je smešten u Nordijskom svetu Vikinga, kako mitološki tako i istorijski, najambiciozniji AC naslov sa pod nazivom Valhalla.

Poslednja dva AC naslova je karakterisao poprilično veliki turnover i udaljavanje od originalne ideje, to jest trenutnom sukobu Templara i Assassina, tako da je Animus, mašina koja je služila kao medium za oživljavanje tragova prošlosti, bačen u totalno drugi plan. Fokus je stavljen na sam gameplay, ne toliko na priču koja prati sukobe koje su karakterisale prethodne igre, sve do nekog dela pred kraj oba naslova, kada vas igra podseća da je ovo ipak Assassin’s Creed. Samo ta činjenica da se „mora“ ubaciti nešto tako kako bi se pratili koreni akcione avanture iz 2007 je delovalo isiljeno. Iako su igre sa kvalitetnom često nadmašivale prethodne, one su zauzele položaj kao sve samo ne AC igra. Naravno tu su bili elementi koji su činili igru delom tog univerzuma, ali kao što smo rekli, oni su često delovali isiljeni i nekako, ne tako dobro implementirani. Novi fanovi, kao i stari su želeli, a i dalje žele, da Ubisoft jednostavo izbaci AC iz imena, ili se vrati starom receptu dok račva novu igru sa mehanikom koja, možemo slobodno reći, krasi novije AC naslove.

To je i slučaj sa Valhallom. Posle sjajnog uvoda i delimičnog upoznavanja sa glavnim protagonistom iliti protagonistkinjom, bivate odmah obavešteni da se ipak radi o AC igri i o živopisnoj simulaciji. Traženje tragova Vikinške invazije na tadašnju Britaniju koji, po kanonu produbljuje sukobe dobra i zla, templata i assassina. Sa druge strane, po prvi put u AC franšizi postoji plot twist. Zbog nedostatka DNA predaka, niko nije siguran da li je naš protagonista i glavni šraf ove Vikinške priče, muškog ili ženskog pola. Tu dolazimo do apsolutne najveće novine u AC igrama i može se reći, poprilično genijalnog rešenja u naraciji, kao i u prikazivanju našeg glavnog heroja Eivora, nebitno da li je on bio muškarac ili žena. U poslednjem delu, Odyssey, jasno ste mogli da birate protagonistu, a potreba za tim je bila objašnjena tek na kraju same igre. U Valhalli vam i dalje stoji taj izbor, sa jednom izmenom, da Animus odluči sa kim ćete igrati u odnosu na situaciju koja se dešava u igri. Pošto DNA nije potpuno potvrđen, niko nije siguran ko je stvarno bio Eivor sem osoba koja je igrala glavnu ulogu na Vikinšku invaziju na Britaniju, ali pol je upitan. To dovodi do toga da u određenim trenucima, sve u zavisnosti od same naracije, igra će vas prebacivati u kožu muškog ili ženskog Eivora, totalno nezavisno od samog prologa, koji bi u neku ruku mogao da naglasi kojeg je pola bio Eivor. Naracija je pritom odrađena poprilično genijalno u trenucima, iako na početku deluje poprilično neuverljivo i isiljeno. AC Valhalla je ipak igra na kojoj je radilo na hiljade ljudi i nekoliko dizajnera naracije, te je svako imao slobodu da Eivora interpretira na način na koji je pisac želeo da bude predstavljen u datom trenutku. Zbog toga, igra vam daje poprilično uzbudljive preokrete u priči i dešavanjima, koja se fokusiraju isključivo na polu glavnog lika. Da li je ovo dobro, upitno je, ali je još jedan eksperiment koji je Ubisoft poprilično odlično odradio nakon odličnog NPC sistema koji smo nedavno videli u Watch Dogs Legion.

Valhalla novine se ne završavaju samo tu. Origins i Odyssey igre su bile poznate po tome što su imale neverovatnu količinu sadržaja, što je naravno nasleđeno i u Valhalli, ali sa još jednim bitnim dodatkom. Prvi put u AC igrama, bićete u mogućnosti da naseljavate mesta, gradite vaša mala ili velika naselja, koja će vam biti centralna baza za napade Britanaca. Naravno, taj deo se otključava tek kasnije u igri, ali pored klasičnog RPG makljanja i menadžmenta opreme koji prati isti sistem kao i u Origins i Odyssey, sada je na vama i menadžment vašeg sela. Ovo je mač sa dve oštrice ukoliko pogledate prosečnog igrača, ali ovo uvodi još jedan element koji će poprilično dobro opisati i približiti vas Vikinškim običajima i svetu. Poprilično je bilo poznato da su umeli da se „skrase“ gde god je bilo potrebno kako bi obnovili snagu i nastavili svoj krvavi pohod i osvajanja, a sela upravo služe za to i u ovoj igri. Ceo gameplay loop, od unapređivanja likova, odrađivanje sporednih priča koje ćete susretati, preko još jedne novine, a to je pustošenje manjih neprijateljskih sela radi unapređivanja vašeg osnovnog, je poprilično zarazan. Ovo više nije igra koja se fokusira na jednog lika, već na zajednicu i održavanje, jačanje iste kako bi nastavljali svoj pohod i ujedno napredovali u priči. Obraćaćete pažnju na bogatstvo vašeg sela, raspoloživost oružjem i ljutskosti, kao i količinu hrane koje je potrebno da bi svi preživeli. Sve ovo igru približava simulacijskom žanru, gde možete provesti sate i sate samo tražeći sirovine i unapređujući vaše utvrđenje, kako bi bili sto posto spremni za vaše sledeće osvajanje. Valhalla je putovanje koje će vas provesti preko borbe nordijskih klanova zarad osvajanja lokalnih teritorija, do prelaza preko mora i pustošenja sela totalno nove kulture kako bi preživeli i našli svoje mesto pod suncem.

Način na koji se Assassin’s Creed razvija proteklih godina je nešto totalno drugačije nego ono na šta smo se navikli do poslednjeg „old school“ naslova, Syndicate. U osnovi sve ovo je dobra promena jer vas igra više uvlači u samu tematiku tog doba i rituala koji su bili potrebni kako bi ljudi preživeli, nebitno koliko oni brutalni ili nevini bili. Ubisoft je sa poslednja tri naslova pronašao način da ispriča svoju AC priču u drugom duhu, više se oslanjujući na taj ljudski faktor koji ne prate linearne deonice i predodređena dešavanja. Naravno da je priča linearna, ali način na koji je vi završavate je sve samo ne to. Račvanje glavne i sporedne priče, mešanje mitologije, koja je bila glavni deo svakodnevnog života Vikinga, kao i sve sporedne misije se kasnije u igri stapaju u jednu tačku i daju poprilično dobru i zaokruženu celinu cele priče i, na kraju krajeva, poruke koju Ubisoft želi da pošalje igračima.

Što se tiče borbene mehanike, ona je tek nešto unapređena u odnosu na Odyssey naslov. Naravno ne treba menjati šta je već dobro, ali često smo imali utisak tog „lepršanja“ u toku bitaka kod glavnog lika. RPG igre su postale poznate što daju neku vrstu težine i zadovoljstva dok svojim mačem ili sekirom rasparujete neprijatelja. Valhalli često nedostaje taj osećaj, ili makar realizuje ga na totalno drugi način. Tek posle nekoliko sati, igra će vam kliknuti jer ćete shvatiti koliko mogućnosti vam borbeni sistem dozvoljava, da vas jednostavno ne ograničava na jedan način borbe sa neprijateljima. Možet koristiti dve sekire iliti čak dva štita, kombinovati to sa strelama kojima možete ciljati slabe tačke neprijatelja. To dovodi do njihovog sputavanja i čak nekada otvorene prilike da uradite brutalni „finisher“ svom neprijatelju, koji u apsolutno svakom scenariju izgleda predobro. Sa druge strane, na vama ostaje kako želite da razvijete vašeg lika i šta želite da bude njegov fokus, da li borba iz daljine, borba iz blizine iliti možda još jedna novina, komandovanje i prepuštanje borbe vaših vojnika dok se vi fokusirate na vođe određenih grupa. U svakom trenutku kada krenete u pustošenje nekih naselja, imaćete na raspolaganju određeni broj boraca koji će vas pratiti. Na vama je onda da izaberete vašu ulogu u predstojećoj bitci i kako želite da se ona realizuje pa čak i završi. Sve ovo daje totalnu slobodu igrača da prilagodi igru sovm ukusu, da „igra“ igru a ne da ona igra njega. Naravno, to sve na početku nije toliko divno i sjajno objašnjeno, ali vreme koje je potrebno da bi se završila Valhalla će biti i više nego dovoljno da istražite i pronađete savršen pristup igri koji vama odgovara. Valhalla je naslov koji jeste u korenu RPG, ali koji vam ne diktira kako ćete ga vi igrati, već vam daje slobodu da uživate u njemu onako kako vi želite, a to je lepota ovog naslova i šta Valhallu izdvaja od ostalih RPG igara trenutno na tržištu.

Sa grafičke strane, igra izgleda prelepo u svakom trenutku. Evolucija kojom se vode Ubisoft naslovi u toku developmenta su često bili poprilično upitni, jer ne tako retko smo u predstavljanju naslova videli nešto šta uopšte nije slično krajnjem proizvodu. Valhalla izgleda sjajno u pokretu i u toku igranja, čak i bolje nego prikazani klipovi igre koji su služili kao marketing materijal do sada. Ima nešto u tome što vas igra poprilično dobro i kvalitetno uvlači u ovaj svet i odlučuje da vam pokaže sve u najboljem svetlu, što sa grafičke što sa strane zvuka. Ubisoft je odlično preneo Nordijski svet, kako one realne, tako i mitske delove, u apsolutno svakom smislu. Na vama ostaje da se samo opustite i uživate u vožnji, koja će trajati sigurno preko 60-70 sati, a bez da osetite to u mnogim trenucima.