Čini se da je C64 je poslednjih godina uveliko prestao da bude Retro platforma čija primarna namena služi za povremeno pobuđivanje nostalagije.  Bilo da je u pitanju klasično izdanje hardvera, desktop emulacija ili C64Mini/Maxi opcija. Tom zaključku posebno doprinose i naslovi novih igara, koji su poslednjih godina obogatili ionako već beskonačni katalog ponude softvera koji je začet pre ravno 40 godina… A svojim eksluzivitetom, celoj priči pridodali posebnu dimenziju.

Klasične verzije igre iz naslova, nisu bile toliko epohalne kada se uporedi sa nekim drugim igrama u C64 istoriji. Bili su to praktično portovi sa osmobitnog Atarija, Miner 2049’er iz 1983 godine a dve godine kasnije, dizajnerski nešto unapređeniji Bounty Bob strikes back. Ipak zbog svoje mehanike , igra je osvajala zaražnošću i kao takva dosledno obeležila taj pionirski period kompjuterskog gejminga. 1985 godina je stavila tačku na celu priču, kao i bilo kakvu aktivnost na sceni, dizajnera igara Bill Hogue-a. Od tada je prošlo 35 godina a “strasti” su se ponovo uzbudile zbog trejlera koji je nagovestio da se Bounty Bob ponovo vraća na ekrane već uveliko vaskrslog osmobitnog sistema kao ekskluziva. Zajedno sa (ostarelim) Hogue-m, koji je dodelio licencu i zeleno svetlo za dizajniranje oficijalnog nastavaka. Igra se nezvanično pojavila 2021 godine i dočekana pomalo razočaravajuće kroz recenziju britanskog (takođe ponovo oživljenog) C64 magazina ZZap. Direktna zamerka ticala se prevelike težine u igri i time podstakli autore da u igri odrade određene korekcije što se odrazilo na zvanični datum izlaska finalnog izdanja. Zanimljivo je da su tokom istorije, dotični urednici časopisa veliku težinu u igrama ocenjivali kao pozitivno. Vremena su se promenila, kao i igrači ali to je neka druga priča.  Sve u svemu, čekanje na igru se od tada nešto odužilo ali je ovih dana okončano. Miner 2019’er je stigao u “rafove” oficijalnog distrbutera igre, Psytronic.

Verujemo da je većini stare Komodor ekipe poznata koncepcija igre i da su je bar jednom iskusili kroz klasične verzije. Ovo je igra platformskog (single screen) žanra u kojoj vodite lika Bounty Bob sa zadatkom uklanjanja kontanimiranih polja prelaskom preko njih, uz ograničeno vreme. Svaki ekran je sam po sebi mešavina oldschool pixel jump mehanike i logičkih elemenata u vidu upotrebe raznih uređaja kao rešenje za progres. Finalna igra dolazi sa dve varijante nivoa težine : Classic i Casual. Casual je doduše samo pridev u duhu današnjeg vremena ali u slučaju ove igre, ne podleže toj definiciji u punoj meri. Ipak, razlika u odnosu na Classic težinu je nešto olakšavajuća. Skokovi sa malo viših platformi su opraštajući a kreature imaju neootpornost poneku sekundu više posle uzimanja predmeta koji služe za njhovu eliminaciju. Takođe, nivoi se ne resetuju posle izgubljenog života. Sve ostalo se nije promenilo. Nivoa je 25 od kojih je svaki svojevrsni death dealing manifest koji ne oprašta ni najmanji pad koncetracije ili nepažnju kod skokova.

Bob mora iskoristiti kolica sa senom zarad doskoka, sakupljati rođendanske balone i tako sprečiti njihovo pucanje, skakati pomoću trabmoline, koristiti liftove, isključivati prekidače, gasiti vatru, čuvati se erupcije vulkana, itd. Neretko, nivoi sadrže i razne skrivene mogućnosti poput bonus deonica ili direktnog prelaska na sledeći ekran.  Neki ekrani su prava fešta kreativnosti autora sa primerima logičkih zavrzlami koje zahtevaju prethodnu analizu i memorisanje najefikasnijih pitanja. Sve su to elementi bez kojih igrač gotovo da nema nikakvu šansu za bilo kakav uspeh dok je svaka sekunda dragocena. Naravno ako “pošten pristup” ostavimo po  strani, danas su mogućnosti igranja ove vrste igara  komfornije pa tako emulacija omogućava snimanje pozicije i druge tool assist opcije koje olakšavaju igračke sesije.

Grafički doživljaj je u velikoj meri ostao u onom klasičnom modu i nije primer pokazatelja mogućnosti platforme. Nikada nije ni bio na polju nekakvog priorieta. Mada, sada možemo tu i tamo da primetimo neke diskretne grafičke detalje kojih nije bilo u klasičnim verzijama. A tu je i mini intro, doduše “robusnog” oldshool dizajna koji nam dočarava da je Bob iz 2049-te godine dospeo u 2019-tu, preko vremenske mašine i da se mora ponovo vratiti u 2049-tu. Slično je sa zvukom koji se gotovo nije promenio. Sa izuzetkom uvodne muzičke numere, koja je u duhu kultnih melodija  Rob Hubbard-a i  ostale ekipe kompozitora na Commodore-u.  Jedina zamerka se može uputiti za sporiju rutinu učitavanja sa diskete na originalnom hardveru. Mada alternativno rešenje postoji u vidu CRT/ketridž formata igre i sa kojim je dotični nedostatak prevaziđen.

Finalni utisci:

Miner 2019’er je svakako namenjen staroj gardi igrača, koji su uz taj tip igara odratstali i kao takvu, mogu da je razumeju. Igra je teška, ekstremno oldschool, zarazna i toliko drugačija gotovo od svega što nudi meinstrim gaming scena na modernim platformama. A na današnjoj Retro sceni, predstavlja sam vrh ponude igara na Commodore-u.