Prošlo je skoro tri godine od izlaska originalnog Life Is Strange-a, čiji je hipsteraški šarm i relativno originalna rendicija Telltale-ove formule potpuno začarala milione ljudi. Ili barem dovoljno veliki broj da Dontnod, studio odgovoran za originalnu igru, dobiju sredstva i podršku od Skvereniksu da naprave takozvani “nastavak”. Prema ovome sam se ja vrlo vokalno protivio, nisam želeo da LIS, ta čudna mala igra gde srednjovečni francuzi pišu interakciju između srednjoškoslkih amerikanaca, pritom pokušavajući da stvore zapravo intrikatnu i kaptivirajuću misteriju. Biću iskren, originalni LIS je imao brdo legitimnih problema, no, ljubav i strast koju su devovi očigledno pokazivali prema projektu je na kraju prosijala. Svaki od tih problema je ultimativno pretvoren u pozitiv, čisto zbog posvećenosti i naivnog poverenja Dontnoda. Svi forsirani pokušaji da komuniciraju igraču da su glavni likovi totalni “štreberi”, sav bolno netacan i ne realistican dijalog, sve to postaje jako šarmantno i slatko u pre pomenutom kontekstu naivno strastvenih devova. Baš zbog ovoga sam se protivio tome da Life is Strange postane franšiza i da odjednom izgubi svu strast koju je nekada imao. Plašio sam se da će pokušati da replikuju te, iskreno negativne, kvalitete originala, ovaj put ne iz verovanja da će to biti dobro za priču, već iz verovanja da se neće prodati ako to ne bude bilo tako. Ipak, imao sam neku nadu da je sve to bilo bespotrebna paranoja i da će dontnod ponovo uraditi dobru stvar i dokazate me pogrešnim. Kakogod, Skvereniks su uspešno ubili tu nadu čim su najavili da će “Before The Storm” biti prokleti prikvel koji se fokusira na deutragonistu prvog dela Kloi Prajs. Kao sledeće razočarenje sledi činjenica da ovo uopšte neće raditi Dontnod, već neka (meni) nepoznata grupa po imenu “Deck Nine”. Pomislio sam u sebi “Zašto!!??!?”; “Kloi je već potpuno završen lik, njoj nije potrebna druga priča!!!”. “Zar je zaista neophodno predati franšizu nekom levom studiju koji verovatno ne razumeju prvu stvar o originalu!?”. Pa, naspram toga, mrzovoljno sam rešio da sednem i da zapravo odigram ovo čudo. I, kakvo je moje mišlenje nakon igranja? Jako negativno, no, shvatam da vam dugujem duže obljašnjenje od toga.

Pre nego što počnem sa negativnim stvarima, doduše, želeo bih da dam pohvalu prezentaciji. Iako je original koristio mnogo lepši Unreal grafički endžin, ovaj spinoff koristi inferiorniji Unity, uprkos tome animacije su dosta poboljšane, modeli detaljniji i postoji veći diverzitet u dizajnu i izgledu likova. Naravno, još uvek ima sitnih problema (hodanje je uglavnom loše animirano, izrazi lica su ponekad u Mass Effect Andromeda rangu, itd.), ali ih je znatno teže primetiti u poređenju sa LIS-om. Soundtrek se sastoji od kvalitetno izabranih i prikladnih indie-rock pesama, nalik bendovima kao što su Royal Blood, Tame Impala, Florence and the Machine, Ciggaretes After Sex, itd. Lično sam fan takve mjuze u pravom životu, te je meni možda bilo lakše prihvatiti ovaj izbor. Verujem, doduše, da je taj izbor pristaje kol’ko liku Kloi Prajs, kol’ko generalnoj atmosferi igre, tako da je to u mojoj knjizi strog pozitiv.

Prelazeći sa strogog pozitiva na blagi pozitiv, imamo gejmplej. Virtuelno nepromenjen u odnosu na original, šetaćete se po raznim oblastima, gledajući u razne objekte unutar tih oblasti, pri čemu Kloi daje svoje male komentare i mišljenja vezane za određen objekat, rešavaćete jednostavne zagonetke (koje su toliko proste da ih teško uopšte mogu i nazvati zagonetkama) i pričaćete sa likovima, bilo ot za opcionalan dijalog ili da napredujete kroz priču. Među važnim promenama: LIS: BTS oduzima vam mogućnost da obrnete nazad vreme. Ovo u kombinaciji sa činjenicom da nemate sposobnost da ručno snimite podatke doprinosi do toga da su vaše odluke i izbori dijaloga nose veće posledice. Što se tiče značaja tih odluka, jednak je prvoj igra, naime verovatno će te dobiti malo drugačije reakcije od drugačijih likova tokom trajanja epizoda, no, tok same priče je potpuno isti. To je bio jedan od zapravo legitimnih problema sa prvom igrom i, nakon što sam lično pridobio više iskustva sa vizuelnim novelama i igrama gde je vaš izbor zapravo ZNAČAJAN, postalo je frustrijuće gledajući iste događaje na istim lokacijama, bez obzira na moje odluke. Niski budžet u ovom slučaju nije izgovor kao kod LIS-a, viđevši da je Deck Nine dobio velikodušnu podršku od Skvera. Izgovor koji se može koristiti za LIS:BTS je ujedino i najveći problem koji ova igra poseduje: ona je PRIKVEL. I to najgora vrsta prikvela! Što me dovodi do priče, tj. Najvažnijeg dela ovakve vrste igre.

Kao što je pre pomenuto, radnja se odvija oko lika Kloi Prajs. Ona je srednjoškolka koja, pri gubitka svoga tate u saobraćajnoj nesreći, okrene se drogi, rok ‘n rol muzici i generalno ivičastom tinejdžerskom ponašanju. U originalnom LIS-u, kao što sam takođe pre pomenuo, ona je bila isti lik kao što je i u ovoj igri, s’čime želim da kažem da ovo nije priča o njenom padu u taj životni stil, niti je ovo priča o njenom napredku kao ljudsko biće, Kloi, kao lik, u ovoj kao i u prvoj igri, je nepodnošljivo smeće od osobe. Sem što je to u prvoj igri bila legitimna interpretacija nje, cela igra se fokusira oko toga da je ona jednostavno izvan spašavanja, nešto što kraj LIS-a vrlo jasno nagoveštava. U LIS:BTS, Kloi je uglavnom sagledana kroz ekstremno pozitivno svetlo od strane skoro svih likova, bez obzira na to da njene akcije tokom igre donose štetu skoro svima koji se brinu o njoj. Ona je razmaženo derište koje (blagi spojler alert, preskočite sledeću rečenicu ako žeite da ostanete spojler-fri) bez srama ukrade pare od poštenih studenata da bi izmirila sopstveni dug sa svojim dilerom. (možete nastaviti sa čitanjem) Sve bi to bilo uredu da postoji neki način da, kroz vaše odluke, popravite i usmerite Kloi u pravom pravcu. Nažalost, ovde dolazi ova cela “prikvel” stvar. Mi, zbog LIS-a ZNAMO da Kloi ne napreduje kao osoba, znamo gde su njeni počeci i gde je njen završetak kao relevantan lik, ona je potrošeni šaržer. U mome plejtru sam napravio sve odluke koje nalažu na to da Kloi želi da se popravi, prihvati svog očuha kao dela porodice i ozbiljno usmeri svoji život kao generalno pozitivnom pravcu. Uprkos svom mojeme trudu, Kloi, po prihvaćenom toku priče unutar LIS unverzuma, MORA da bude absolutna katastrofa na kraju BTS-a, jer onda LIS ne bi imao radnju. To je tužna činjenica zbog koje biva teško investirati se u Kloi unutar BTS-a. Može se reći da pokušavam da kažem da je možda i bolje da LIS ne postoji jer onda bih imao razlog da se investiram u priču naše protagonistkinje. Iskreno priznajem da je, na površini, narativ koji postavljen oko nje zapravo jako intersantan, iako malo nedostaje što se tiče originalnosti. Gledajući i biti aktivno odgovoran za njezin pozitivan napredak, kao i uspeh u bitci sa njenim demonima bi definitivno bilo iskustvo vredno investiranja. Žalim onda protraćeni potencijal koji bi imamo mogućnost da se ispuni od strane Deck Nine-a ne bi li ovo bila originalna priča koju su ONI hteli da ispričaju, a ne koprorativni pokušaj od strane skvereniksa da isisaju pare od fanova prvog dela.

S’ovim, mučno saopštavam da još uvek nisam završio sa narativnom sekcijom. Ne, za to se moram osvrnuti ovo igrinom magafinu (iliti narativnom alatu koji služi samo da bi pomerao priču napred) iliti lik Rejčel Amber. Opet izdajem spojler upozorenje, gledajući da je bez pričanje o konkretnim događajima u igri malo nemoguće opisati ovu deponiju od ljudskog bića. Kao prvo, ona je razmaženo derište. ćerka jako bogatog čoveka (koji je takođe smeće, pazi to). Ona je ekstremno emotivna osoba koja gleda samo sebe i nikoga drugog (drugim rečima, narcis). Vrlo je mentalno nestabilna i nasilna osoba koja je, zbog nečega što se njoj nije svidelo, zapalila celu šumu, polomila objekte privatnog vlasništva, itd. Ne mogu reći da sam preterano obučen što se tiče psihologije, no, verujem da nije netačno opisati je kao psihopatu. I to harizmatičnu psihopatu. Na njen rezime može se takođe dodati da je jako impulsivna i jako brzo se okreće ka nasilju da bi postigla svoje ciljeve, uopšte ne razmišljajući da li je to pametan tok akcije ili ne. Svojevoljno stavlja život nje i njenih voljenih na rizik zbog svojih sebičnih ciljeva. I, na kraju krajeva, posle svih tih očigledno negativnih aspekata, ona NIKADA, aman NIKADA ne napreduje kao osoba. Ne nauči nista novo, nikada se ne promeni ili prizna svoje greške i ne postoji ijedan lik koji se direktno suprodstavi Rejčel i njenim akcijama.

Naprotiv, njene akcije su viđene kao ultimativno pozitivne, tj. opravane zato što su ih, kako sam ja razumeo, indirektno izazvali antagonisti BTS-a. Njih postoji dvoje, oboje koji su površinski obrađeni i forsirani u njihovu poziciju. Kao prvo, imamo Damon Merricka, nasilnog narkomana koji po svom ponašanju izgleda ko da je izašao iz neke Betmen: Arakam igre. Stvarno ne znam šta su devovi hteli sa njim da urade. S’jedne strane je zastrašujuć podzemni lider narkomanske bande koga se svi plaše i zato vam predstavlja veliku pretnju. A sa druge strane je jedan urnebesan moron kojeg sam ja shvatio kao velik izvor komedije, samo zbog činjenice što su mu dve sredjnoškolke predstavljale kredibilnu pretnju njegovoj anrdergraund narkomanskoj imperiji.

A onda imamo oca Rejčel Amber. Iliti Deck Nine-ov pokušaj da naprave ambiguoznog antagonistu čije se akcije u sivom moralnom polju. Ne želim previše da idem u spojler kategoriju, samo ću reći da jako vrlo i mnogo nisu uspeli u ovome. Sada, možda se pitate: “Ima li išta pozitivno u vezi priče ove igre?”. Na ovo pitanje odgovaram sa “Ne”; “Poslani ste u ćošak što ste uopšte to i pomislili”…ili bih to barem voleo da kažem.

Na svaku sreću ima nešto što se (čak i) meni jako svidelo. Može se čak i nazvati pozitivnom stvari, naime, sporedni likovi i njihove pričice. Tokom raznih poglavlja imaće te priliku, kao i u originalu, da se prošetate po velikim prostorima i popričate sa raznim likovima. Ukoliko se tome posvetite, naćiće te velik broj sporednih pričica koje možete olagano propustiti ako ne obratite pažnju. Kao mali primer; možete prisustvovati u više malih FRP (fantasy roleplay, iliti DnD ili sl. Tabletop RPG) sesija koje će čak imati varijacije vezane za vaše odluke u prošloj sesiji. Možete pričati sa čuvarom Blekvel akademije i saznati da je on deo jednog RnR benda, samo da u kasnijoj epizodi čujete kako se taj RnR bend probio na popularno radio stanicu i prosto se osećate nagrađeno što ste obratili pažnju. Takve stvari, kol’ko god bile okvirno sićušne, dodaju neophodan dah života u svet LIS:BTS.

Na kraju krajeva, da li je taj jedan hladan dah dovoljan da ovaj katastrofalni keš-greb preporučim makar velikim fanovima originala? Vrlo lagano mogu reći: ne, nije. Kada imate glavnu priču koja prati dva nepodnošljivo ogavna lika koji nikada ne iskuse negativne posledice u vezi njihovih objektivno loših akcija, antagoniste koji su ili kompletni idioti ili jednostavno se ne pojavljuju dovoljno da nas uopšte boli briga za njihovo postojanje, jako loš pejsing i forsiranje određenih narativa čak iako prkosi vašim odlukama, dobijate LIS: BTS. Jedno bolno iskustvo koje ne bih preporučio svojim najgorim neprijateljima.

Life Is Strange: Before the Storm (PC)
  • 5/10
    EmuGlx Score - 5/10
5/10

Finalni utisci

Kompletno i razarajuće razočarenje. Trudi se da masakrira sve najbolje delove originala, hodajući nad lešom nekada zaista kvalitetnih aspekata prve igre. Istinski bolno iskustvo za svakoga ko je čak i pasivni obožavalac Dontnodovog LIS-a