Pobesneli Yolo – Mad Max: Fury Road recenzija

Pre svega…

Ode čovek da se leči na par meseci i vidi da, kao i obično, sve ode u vražju mater. Dok su me slatke medicinske sestre i još slađi doktori kljukali tabletama, u Konamiju su letele pesnice i komadi kancelarijskog inventara zbog opsovane majke, te Kodžima izlete napolje, ugasiše Silent Hills, Edi Redmejn dobio Oskara za najbolju mušku ulogu, a Džon Hart rak pankreasa. Činjenica da sam pola 2015-e godine proveo zavezan za neudobnu sofu, depresivno mešajući tablete i alkohol kao izvesni Max Treći koji je ujedno bio i moja poslednja škrabotina na lepom nam EmuGlx-u, red je bio da kontriram baksuzu nečim što je trenutno možda jedina stvar koju je 2015-a servirala kako treba. Igrom slučaja, ili pak, pomalo ironično, u pitanju je bio još jedan Max.

Posle skoro 15 godina u holivudskom zaboravu, i 30 godina od Tanderdouma, Pobesneli Maks – Autoput Besa i Zlo i Naopako je konačno rešio da se pojavi u bioskopima ove godine. Ovih 15 godina bi fanovi, ali i Ceca mogli da opišu kao nešto turbulentno, jer put do novog Maksa je stvarno predstavljao jedan čupav put. Probitno zamišljen kao nastavak Tanderdouma sa Melom za volanom, pa kasnije kao anime, pa onda kao strip, pa onda verovatno kao ukrštene reči, više nije bilo pitanje da li će se novi Max pojaviti, nego da li uopšte ima poente da se pojavi. Mel je u međuvremenu stvarno poludeo, Maxa je prvo bio Sem Vortington, pa Erik Bana, pa Nebojša Glogovac. Đavo je ipak odneo šalu i Fury Road je konačno rešio da nas napadne ove godine i to baš od strane Džordža Milera, legendarnog vizionara od reditelja, koji stoji iza naslova kao što su Mad Max, Road Warrior, Happy Feet 1 i 2, i Bejb – Prase u gradu.

Ovo nikako nemojte shvatiti kao zajebanciju, jer je potrebno imati teška muda da ovako efikasno skačete iz krajnosti u krajnost, a opet ostanete dosledni svom stilu, potrebom za novim stvarima i nepodšišanom ludilu. Zato je Miler bio i ostao, jedini nenormalan čovek koji može da se nosi sa serijalom kao što je Mad Max.

Na papiru, delovalo je kao pun pogodak. Izbacili su Ludog Mela (rekoh na papiru), zamenili ga Tvrdim Tomom, stavili više ženskih likova, praktične efekte, točkove, karburator i Toukater!

I pored agresivne marketinške kampanje i više nego prijatnih prvih utisaka kritičara, Max je konačno rešio da nam razvali guzice na biletarnicama stranih i domaćih bioskopa…I pojede ga onda Pitch Perfect 2.

Malo je antiklimaktnično da jedan surovi i ludi akcioni film kakav nismo videli jedno trista godina pojede nedeljna doza obrtanja miliona od licenciranih pesama i Rebel Vilson. (Opušteno Yolo pojeli su dinosaurusi oba filma u jednom zalogaju sledećeg meseca – prim. Real Nick) Film je i dalje bio jedan solidan hit, ali se sad već postavlja pitanje da li će planirana trilogija sa Banetom Hardijem uspeti da se pokaže kao dovoljno profitabilna avantura Vorner Bradersa. Ono što je simpatično u ovom slučaju je to kako jedan film, koji je bez ikakve sumnje imao sve odlike jednog sigurnog hita, nije uspeo da privuče onoliko ljudi koliko se očekivalo. Mad Max svakako nije Spajdermen, ali nije ni Kapetan Leši pa da se vrti na RTS-u kad nema dovoljno epizoda Srećnih Ljudi da popuni prostor između Slagalice i Vuletovih neuspešnih Oskar klipova.

Pre nego što nastavimo dalje, osećam da se petoro ljudi od sedam koji čitaju ovaj tekst pitaju i pevaju Yolo, pobratime, nemoj srati, zašto si rešio o Maxu na EmuGlxu pisati. Priznajem, stresan život internet mogula i anderkaver plejboja me je sprečio da odradim jednu od prvih Max4 recenzija, ali kako se E3 polako okončao, nemoguće je bilo ignorisati Maxov DNK u nekim upečatljivim naslovima na konferenciji, a kao eminentni Maksolog, jednostavno je bilo jače od mene. Nećemo pričati da li je film dobar ili ne, jer ako nije, onda idite gledajte Interstreral jer ovde nismo dovoljno pametni da progutamo Mekonahija kao pilota, astronauta, poljoprivrednika. Svi mi znamo šta je Mad Max, red je čisto da se pomene njegov veliki uticaj na različite medije kako bi Z’2glonci sa planete P’fler mogli za 200 godina da se uvere da ovi sa EmuGlx-a znaju o čemu pričaju.Mad Max je jedan od serijala koji je možda najviše uticao na pristup pravljenja modernih akcionih filmova. Na samom početku, to u principu nije bilo ništa novo. Nasilje na ulicama, lepuškasti policajac na ivici koji gubi porodicu od zlih đavoljih izaslanika na motorima, totalna osveta i obavezni masovni krkljanac. Čak ni ta postapokalipsa nije nešto originalna uzevši u obzir i filmove, knjige, priče, basne i brzalice koje su prethodile. Ozploitation, kao i svaki drugi exploatiation, pokušava da vas navuče i probudi ono vaše najprimitivnije kako bi seli da odgledate nešto, samo ima malo više kengura. Međutim, Maxova snaga se ne ogleda u ovim stavkama, već u načinu kako ih on iskorišćava. Miler uspešno kombinuje elemente koji deluju banalno i izlizano i daje mu duplu dozu svoje mentalne obolelosti. Bio mu je to prvi dugomentražni film, jedva napravljen i sklapan kao polovična puzla, a opet, čovek očigledno nije svestan bio da se upravo taj krš od filma spremao da napravi temelj vizuelnog i nasilnog overdouza. Kako su krenuli nastavci, polako je mogao da se vidi progres franšize, od brilijantnih i revolucionarnih sekvenci, do problematičnih i sumnjivih izbora gde bi franšiza išla dalje. Prvi Max je upečatljiv po svojoj celokupnoj tripoznosti ali i hrabrosti da se onakav film uradi za pivo i dvaes dolara. Road Warrior je razradio i ustanovio formulu, slike, motive koje ni danas niko ne zaobilazi dok je Tanderdoum pokazao kako jedan brilijantan film može da izgubi svoj šarm kad ga neko provuče kroz holivudski filter i Tinu Tarner.

Sranje ili ne, trojka je opet trojka, i opet uspeva da ispadne bolja nego pola filmova koje danas producenti štucaju u polusnu. Svaki od ovih filmova predstavlja jedan poseban univerzum koje vezuje samo ime glavnog lika, koji je i sam predmet blagih promena u skladu sa temom i suštinom filma. Kao što je pokojni Giger istraumirao filmadžije i naterao ih da pomisle da ne mogu da smisle ništa novo, a da ne podseća malo na Tuđina, svet Mad Maxa je postao pustinjska biblija, templejt koji mora da posluži kao osnova ukoliko hoće da im jedan takav postapokaliptičan poduhvat solidno prođe. Pored sveta, Max poseduje i abnormalnu dozu energije, pa filmovi koji su inspirisani Maxom ne moraju nužno da budu smešteni u pustinje. Pitali bi se kako bi Terminator izgledao da nije stari kamiondžija Kameron maznuo pojedine fore od Milera. Da nije bilo Maxa, ko zna, možda bi Kostner i dalje imao karijeru jer ne bi sebe, a ni publiku maltretirao Poštarom i Vodenim svetom.Naravno, ne govorimo samo o filmovima. Svet, likovi i uopšte vizuelna estetika Maksa Rokatanskog se pokazala kao odličan materijal za igre, jelte. Miler stvara svet koji je bogat detaljima koje ne pokušava da vam nabije u nos, već pušta da se povremeno i polako uoče između uništavanja vozila i kasapljenja, što developeri uporno pokušavaju da urade. Max kao lik je odličan nacrt jednog prosečnog protagoniste u igri. U principu sveden na osnovne karakteristike i generičan background story, ne zato što reditelj nije dovoljno kreativan, već zato što je to sasvim dovoljno da se svaki čovek, žena, kuče i mače može poistovetiti sa njim. Ništa u tom liku nije novo ili revolucionarno, ali predstavlja odlično vozilo za nekog ko hoće da istraži svet u kome taj čovek obitava. To se uspešno prenelo i na poslednji deo. Internetom kruže žalopojke da Max nije glavni lik u Fury Road-u, nego je sva pažnja usmerena ka Šarliz Furiosu, zvezdu filmova Đavolji advokat i njegovog nastavka Astronautova žena.

Međutim, osim prvog dela, Max nikad ne bejaše glavni lik u postapokaliptičnoj Australiji. Njegova uloga u ostalim delovima je svedena na antisemitskog keca u rukavu, čoveka koji luta pustinjom u svom Interceptoru, kome povremeno prdne da uradi nešto korisno i nesebično. Kukajući da Tom Tvrdi nije glavni lik u Fury Road-u je isto kao nervirajući se kako Klint nije Dolar u Za šaku dolara. On je Čovek bez imena, radioaktivni kauboj koji može da bude i Mel i Hardi i Litl Ričard. On je svestan da skoro više od pola stvari u njegovom svetu želi da ga pojede uz salatu i domaću brlju, na njemu je samo da se pronađe u svakoj situaciji, ali i da se izvuče iz svakakvih gluposti u koje upada ponekad slučajno, a ponekad i zbog svojih grešaka. Samim tim, većina igara koje su inspirisane Maxom su mahom open-world, a kako i ne bi bile, kad je svet toliko prepun nakaza i peska, ne može to da se nabije u 10 nivoa. Lik je u početku, uvek potpuno prazan, tj. spreman da se interptetira i oblikuje po volji igrača, isto kao i Max.

Od svih primera se naročito izdvaja Fallout, ofkors, počevši od svojih skromnih početaka, Wastelanda, pa do famozne trojke i New Vegasa. Svet je ogroman i nemilosrdan, dok je lik koga kontrolišemo u početku bitan samo nama, kao centralna figura i prozor u svet koji je pred igračem, svi ostali hoće ili da ga zajebu ili ubiju na mestu. Kao i kod Maxa, svet koji se gradi ne zavisi samo od njega i zanimljivih lokacija, već i od likova koji su u njemu. Tu se opet vidi koliko su pojedine figure neizbežne i gde je bolje staviti nešto poznato, jer onda to deluje i kao omaž i kao jedina logična stvar koja tu pripada. Bajkeri, Rejderi, Mutanti, su uvek varijacije na Weza, Humungusa, Babu Zanetija i Kandalinija. Bordelands se čak i izmotava, stavljajući Mad Mela na čelo poremećenih vozača koji su spremni da im nabambate glavu svojim tandžarama. Ovi motivi kod likova se konstantno recikliraju ili poštuju u mnogobrojnim delima, ponekad čak i van svog originalnog konteksta.Četvrtom Falloutu je bilo potrebno samo da pokaže neko vozilo ili sekvencu sa vožnjom koja je inspirisana Maxom, pa da svi našu izolaciju kada igra izađe produžimo za još 10 meseci. Srećom, tu je i Mad Max, igra koja sve više podseća na ovogodišnji Shadow of Mordor, i koja, barem po prvim utiscima, pokušava da u razumnoj meri dočara prvu trilogiju, pa i Fury Road.

Sve ovo je opšte poznato i Yolo je svestan da ne izmišlja toplu vodu dok hrabro i nemilosrdno čuka po svojoj neonskoj tastaturi. Međutim nije u tome stvar da li je to poznato ili ne. Ako je već toliko poznato, i Maxovo zaveštanje je i više nego prisutno u trenutnoj pop kulturi, otkud onda tako mlak odziv publike u bioskopima? Sigurno smo se svi smejali kada su Soniju one PowerPoint prezentacije upale u nemilosrdno more Interneta, gde smo ih kidali od zajebancije na koji način pristupaju svojim filmovima, igrama, proizvodima generalno, ali budimo sigurni da nisu oni jedini koji vode ovakvu praksu. Fury Road se nije pojavio odjednom posle petnaes godina provedenih u kolotečini zato što je neko iz Vornera stvarno voleo taj film kao mali ili zato što im je Šon Pen sedeo go u sobi za brifing, preteći pištoljem da mu stave ženu u neki akcioni film. Max4 se pojavio upravo zato što su videli priliku da mogu da izmuzu neke ogromne pare od franšize. Tako su parametri koji su odredili šta treba da bude novi Mad Max svedeni upravo na reči, stavke koji takav film treba da ispuni. Ciljna grupa – ljubitelji akcionih filmova, kola, koka kola, feministkinje, pa i gejmeri, uglavnom klinci koji ne gledaju dalje od eksplozija, kul stvari i brm brma. Šta je onda tu jalovo? Nije Max4 pravljen isključivo za oldskul fanove, jer ih opet nema dovoljno, već za klince, decu koja postapokalipsu vezuju za Fallout, Borderlands i kompaniju, ljubitelje jurnjava koji nisu videli ni B od Bulita, već Dizela i Ludakrisa y’all. Upravo se oni i njihove pare očekuju da napune nedeljni budžet egzekjutivaca za pajdo i koks, Miler u principu ima najlakši zadatak, a to je da samo nastavi da radi ono što je oduvek radio i što je podsvesno uticalo na novije generacije.Brojke na boks ofisu, opet, ne znače ni mojega, ali opet stoji činjenica da film nije bio dovoljno privlačan za ljude da odu u bioskop, pa se postavlja pitanje ko danas gleda onda filmove u bioskopima i šta cinična hipsterska publika danas hoće od filmova kad u stvari i ne zna šta hoće. Žale se kako su danas filmovi skroz CGI – Maksi ih počasti praktičnim efektima. Žale se da je danas sve shakycam – Maksi ih obraduje preglednim švenkovanjem i plodnim kadrovima. Žale se feministkinje kako ženske imaju samo sise i guzice – Šarliz je ruku isekla samo da im pokaže da nije tako. Dosta im je filmova koji reč šablon prave originalnim, pokupe se i odu da odgledaju ženske stereotipe kako povraćaju i pevaju akapelu kao da je juče pala s Marsa.

Sa druge strane, možda je i bolje što je Max4 startovao ispod očekivanja. Max je ipak, u svojoj suštini, jedan kultni film. Nije njemu potrebno da izađe na crtu Avengersima i dokaže da može da namrlji 500 miliona prve nedelje i proda petsto hiljada Imortan Joe hepi milova. On ne mora da ima monologe na krovu zgrade gde priča kako je on heroj koji je ovom gradu potreban ili da pravi krosovere sa Kapetanom Australijom, Didžiridumenom i Krokodilom Dendijem. Ako bi svaki sledeći Max izlazio sa 30 godina razmaka, opet ne bi bilo problema, jer to makar pokazuje da njegova relevantnost u razvijanju filmova, igara, stripova, sevdalinki i svega ostalog ne može da oslabi.Fury Road je sve ono što jedan akcioni film treba da bude. Brz, konkretan i zabavan. Pored toga, on je sve ono što je Max bio svih ovih godina. Bilo je potrebno 30 godina da dobijemo novog Maxa, a jedno 15 godina da dobijemo jedan kvalitetan i pravi ribut/rimejk što holivudski šmrkači uporno pokušavaju iz godine u godinu. Međutim, Max4 je više nego jedan puki rimejk. Pre svega, on ne pokušava da profitira na nostalgiji gledaoca, već pokušava da je proširi i stvori prostor za novu. Možda ovo i nije tačno, ali Fury Road opet uspeva da nas dovoljno slaže da ipak jeste. Predstavlja omaž prethodnoj trilogiji, film koji je neki fan rešio da sklopi na svoju ruku i na svu sreću imao 200 miliona dolara da ga napravi – a sasvim slučajno je režirao i prethodna tri. Max je sa svojim neiscrpnim izvorom inspiracije uspeo da inspiriše sebe samog. Džordž Eksploužns Miler je uspeo da stvori jedan (bukvalno) sandbox, koji ne osuđuje, niti uslovljava ljude da poznaju prethodne delove kako bi uživali u filmu. Da li on zaradio pešnest ili petrnaest biliona dolara na boks ofisu to uopšte nije bitno, postoji dovoljno stvari koje će ga zadržati u žiži interesovanja novih generacija ali i starih koje su tu od kako je Džoni d Boj krenuo da secka nogu vezan za uskoro pokojni automobil. Oni koji ga nisu gledali kad se pojavio, gledaće ga kad tad, a oni koji bi da ga izbegnu, meni nikakav problem nije da ih izvedem u bioskop i pokažem ko je Yolo, i šta je Max. Larger than life, and twice as ugly. Udri, Tinče.