Zločesti plan usmeren na osvajanje sveta, podstiče ludog naučnika da kreira bizarnu mašinu. Plan međutim nije išao kako treba, te se mašina više nije mogla ni kontrolisati. Do te mere, da se okrenula i protiv samog kreatora. Jedina nada bili su plaćeni ratnici vični na obaraču, koji bi se upustili u borbu sa hordama mutanata, stali na put bizarnoj mašini i tako spasli čitavu planetu od uništenja. Ovo je bio mali opis iz pozadinske priče mini intro-a posle učitavanja, jedne od najboljih igara na Amigi. Ali ko je u ono vreme previše mario za priču, u jednoj ovakvoj igri koja je blistala punim arkadnim kvalitetom.

Chaos Engine je pucačka igra sa izvedbom u polu ptičijoj perspektivi, u kooperativnom modu. U nedostatku živog igrača/suparnika, kompjuter ostaje kao jedina dostupna alternativa. Igrači mogu izabrati jednog od više ponuđenih ratnika, različitih veština i osobina za sistem napucavanja, ali suštinski, jednako podobnih i sposobnih za potrebe akcije. Obrazac po kome se igra odvija je uobičajen za ovu vrstu igara – između tačke A i tačke B, potrebno je potamaniti što više neprijateljskih nastrojenih mutanata i sačuvati što više života. Tek ponekad je potrebno odraditi neki od dostupnih zadataka, u smislu pronalaženja ključeva ili aktivaciju nekog od prekidača. Neprijatelji i generalno težina je promenljiva kroz progres igrača. Blagi oprez od samog početka je preko potreban, jer okolnosti pod kojima mutanti umeju neprijatno da iznenade su česte. Zlatni novčići kao nagrada posle tamanjenja neprijatelja je uobičajena i korisna za kupovinu savršenijih oružja i poboljšanja osobina svakog od heroja. Pod kooperativnim modom sa drugim uvežbanim igračem igra dobija drugu dimenziju na polju dinamičnosti. Posebno bitno u kasnijim stadijumima igre, gde su napadi mutanata u raznovrsnijim oblicima, sve nemilosrdniji. Međusobna obazrivost, planiranje, čuvanje leđa jednom drugom, elementi su zbog kojih mnogi igrači nisu bili naročito voljni, da buduće partije dele sa računarskim suparnikom. Svojim dizajnom, kako okruženja tako i karaktera, igra asocira na steampunk fazon. Da bi atmosfera bila još potpunija, pobrinuo se izuzetan soundtrack, koji svojim varirajućim intonacijama ostavlja utisak “sirovosti” i tera igrača da nepobedivo gura napred.

Chaos Engine nije dugo ostao ekskluziva na Amigi jer su se ubrzo pojavile i verzije za najpopularnije 16-bitne kućne konzole tog vremena. Vizuelno su uglavnom bile slične, što se nije moglo zaključiti i za kvalitet audio/zvučne podloge. Usled slabijih audio mogućnosti pomenutih sistema u odnosu na Amigu, iz razloga ovog itekako bitnog segmenta igre, konzolne verzije ne blistaju onim sjajem kao original. Tri godine kasnije, Amigina verzija je doživela nastavak, koji je i ostao ekskluziva na platformi. Problem je što se to desilo isuviše kasno, kada je Commodore/Amiga koncern uveliko prestao da postoji. A najtužnija verzija se zadesila kao rimejk, 2013. godine kao potpuni promašaj. Tako da iz ugla retro gaminga, preporuka ostaje na originalu i još ako je prava prijateljica na stolu, užitku nigde kraja!

Grafika: 4.5 1993 je bila godina i period kada su Amigine igre odlikovale odlična grafička rešenja i dizajn. Chaos nije izuzetak. Sočan kolorit i glatka animacija pedantno su dočarani ovoj igri.
Zvuk: 5.0 Možda najači adut igre. Digitalizovane particije govora, pozadinski atmosferični zvukovi a ponajviše muzičke intonacije su bile visokog kvaliteta.
Kontrole: 5.0 Prilagođene, odzivne i bez bilo kakve zamerke. Stalna paljba se može aktivirati držanjem pucanja na džojstiku što je itekako pohvalno i poželjno.
Zabavnost: 5.0 Frenetična i brza pucačka akcija bez previše pametovanja i filozofiranja, arkadni kvalitet izvedbe, puna podrška za dva igrača sa kojim igra postaje još privlačnija, odlična muzika. Treba li nešto više od toga? Naravno da ne!