Deathwing: Space Hulk (2016)

Došlo je doba godine kada se svi polako pripremamo za praznike i kada izdavačke kuće imaju poslednje trzaje što se tiče izbacivanja igara za tekuću godinu. Vreme darivanja je nekada i vreme brzopletih poteza i loših marketinških odluka. Čisto da se iscedi još koji dinar od publike koja je gladna sadržaja koji će moći da konzumiraju posle iscrpljujućih božićnih i slavskih večera. Jeste da svi mi imamo dobar apetit ali mora se znati kada treba stati. Games Workshop je još jednom pokazao kako znaju da budu dobar domaćin i da vas dočekaju sa svim običajima koje jedno slavlje nalaže ali onda kad sednete za sto imate šta da vidite. Hrana loša, muzika nepostojeća, mrtva atmosfera među gostima a domaćica iz pozadine sugestivno pita sve vreme: “Jel da da sam lepo napravila? Prste da pojedete, samo se služite” Vi ćete jesti sve to i smeškati se ali će vam posle petog zalogaja pripasti muka i izvinućete se i otići do kupatila.

Sigurni smo da su se naši čitaoci do sada upoznali sa konceptom Space Hulk-a jer je igra sa istim okruženjem izašla pre nekog vremena. Ovaj naslov je punokrvni FPS dok je prethodni bio simulacija boardgame-a i zbog toga se ove dve igre konceptualno veoma razlikuju i skroz drugačije doživljavaju.

Glavni protagonista igre je tim DeathWing terminatora iz Dark Angel-skog chaptera Svemirskih marinaca koji hrabro služe Boga Imperatora i slepo prate njegovu reč. Vremenom od 30-og do 40-og milenijuma su se odigrale mnoge bitke što na površinama planeta tako i u svemiru koje su ostavile mnogo žrtava. Svemirski brodovi koji su stradali tokom tih bitaka besciljno pljutaju prostranstvima svemira i upadaju u tzv. Vorp. U pitanju je vrsta druge dimenzije koja se koristi kao sredstvo za putovanje kroz svemir jer postoji van prostora i vremena. Razne opasnosti čekaju u Vorpu ali i van njega. Vremenom dolazi do fuzije tih brodova i tako nastaju zastrašujuće velike konstrukcije zvane Space Hulk. DeathWing tim je poslat na jedan od takvih brodova jer su Astropate (crtači svemirskih mapa u Warhammer univerzumu) otkrile veoma zanimljiv signal. Signal potiče sa davno izgubljene Dark Angels krstarice Olethros i naravno Dark Angel-i to moraju da istraže jer se na njoj nalaze njima neki veoma važni artefakti. Priča tu počinje i nažalost tu se i završava. Jeste da je Gav Thorpe “pisao” scenario za igru (jedan od Black Library pisaca) ali ovako nešto je svaki fan mogao da uradi na klozetskoj šolji. Kako bi rekao jedan naš prijatelj, priča je tu negde ali se zagubila kao magarac u magli.

Mnogo talasa Tiranida će pasti za slobodu dok ne budete imali prilike da otkrijete parčence priče i to ume da bude frustrirajuće. Igra je podeljena na misije i pre svake misije Belial će vam dati uvod u zadatak koji treba da obavite. Zadaci se uglavnom svode na pronalaženje artefakata na Space Hulk-u i na borbu sa beskonačnim talasima Tiranida svih mogućih tipova. Umeju da budu veoma naporni i tu se vidi manjkavost AI-ja vaših saboraca jer padaju kao snoplje kada je samo malo veći talas pred vama.

Iako je Deathwing predstavljen kao single player igra koja može da se igra i u multiplayer co-op, jednostavno ne funkcioniše kao single player. Kada igrate solo vrtite se po istom setu hodnika i odaja napred nazad i možete bukvalno predvideti kada će sledeći talas Tiranida da vas napadne i automatski nestaje onaj osećaj neizvesnosti. Kada igrate multiplayer priča je skroz drugačija. Tada se oslanjate isključivo jedni na druge i svaka greška koju vi ili vaš saigrač napravite se skupo plaća i mora da se krene ispočetka. Ne zanima vas gde se nalazite i da li su odaje kroz koje idete jednolične, bitan je samo goli opstanak protiv vanzemaljske horde. Taktički momenat u multiplayer-u nije toliko bitan jer ako su saigrači koliko-toliko vešti moći ćete da izađete na kraj i sa najgorim pretnjama koje igra stavi ispred vas. Single player opcija zahteva ipak dobru pripremu zbog preglupog AI-ja i stalno ćete morati da se bavite zdravljem vaših saboraca i da im izdajete bolno očigledne komande koje bi trebalo da automatski obavljaju. Tok svake misije je dosta jednoličan, izdajete follow, wait, hack ili heal komande, šetate se mračnim hodnicima i na kraju se sve završi sa beskonačnim napucavanjem. Iako ovo sve zvuči kao neki ripoff filma iz Alien franšize i po pravilu bi trebalo da funkcioniše odlično, nekako nije kako treba. Spawn-ovanje neprijatelja iz unapred predviđenih lokacija ubija osećaj neizvesnosti i šetkanje napred nazad bi valjda trebalo da nam pruži osećaj da je igra veća nego što jeste. Premisa cele priče je da ovo treba da bude horor i napeta igra koja se odvija u uskim hodnicima ali jednostavno tog osećaja nema.

Warhammer univerzum je jedna (po mišljenju autora ovog teksta) od najboljih SF franšiza ikada i forsira sasvim jasan stil ali za kvalitetno prenošenje toga u elektronsku formu treba ekipa koja zna znanje.

Sa umetničke tačke ova igra je predivna. Gotička arhitektura je odlično prikazana i mračne sobe sa improvizovanim oltarima gde se fanatični Svemirski Marinci mole svom imperatoru oduzimaju dah. Detalji su na visokom nivou i svaka čast ekipi koja je na tome radila. Postignut je taj osećaj gotičkog preterivanja i prostranosti u kontrastu sa klaustrofobičnošću svemira.

Ništa od ovoga ne bi bilo da developer-i nisu koristili odlični Unreal 4 endžin. Teksture su sjajne, osvetljenje još bolje i veće prostorije zaista izgledaju spektakularno. Često smo samo stajali i divili se lepoti. Čak i ako krenu Tiranidi i sve nas počiste, ipak je vredelo. Senke, delovi tela ubijenih marinaca koji su bili tu pre vas ili Tiranida samo upotpunjuju doživljaj. Nažalost dolazimo i do druge strane medalje a to je neoptimizovanost endžina yet again. Frame rate pada i na najjačim mašinama ispod 20FPS kada se pojavi više od 10-ak neprijatelja na ekranu. Dosta korisnika ne prijavljuje probleme i pretpostavljamo da će se sve to rešiti zakrpama u budućnosti. Ako oborimo grafička podešavanja onda se strašno gubi na kvalitetu prikaza i opet igrači ostaju kratkih rukava. Svidelo nam se to što su developer-i ubacili skoro sve moguće vrste Tiranida i to doprinosi dobrom osećaju da se ne borite sa jednim te istim neprijateljem. Kruna svega je kada sretnete Brood Lord-a i trebaće vam sva veština da ga savladate. Ako niste u multiplayer varijanti ne nadajte se mnogo. Vaši AI saigrači će poginuti skoro momentalno i onda opet “load from checkpoint”.

Ako stavimo tehničke probleme na stranu, sav osećaj igranja Space Hulk-a je tu iako je manjkav. Potreba za preživljavanjem je primarna a sve ostalo je u drugom planu. Kada se igra co-op mod sve opcije i nadogradnje mogu da se otključaju i masakr može da počne. Šta god da odaberete od opreme, i dalje ćete imati osećaj ranjivosti u svom veličanstvenom terminatorskom oklopu i ne možete slepo jurišati u neprijatelje. Saradnja tima je bitna.

Mehanika pucanja i korišćenja oružja za borbu prsa u prsa kao što su Lightning claws, Thunderhammer ili Power Sword je napeta i borbe će vam možda trajati čitavu večnost. Osećaj je sjajan kada sa svojim timom izvojevate pobedu. Mana multiplayer-a je što dok uđete u igru opet morate da rodite mečku, plus nestabilnost plus sav single player sadržaj se uklanja. Nema sjajnog Belialovog glasa koji bi mogao da poboljša atmosferu, nema sinematika, nema hakovanja vrata i turreta. Nije bilo potrebe za tim jer se tada još više “ubija” atmosfera koja je već nategnuta u ovoj igri.

Naravno na kraju iskusili smo još jedan blaaagi šamar koji je upućen od strane GW-a svojim obožavaocima. Setite se sa početka ovog teksta priče o lošoj domaćici. Ne razumemo samo jednu stvar a to je nemanje stida i nepostojanje želje da se isporuči normalno zaokružen proizvod. Svaka čast na Total War Warhammer-u, BattleFleet Gothic-u i Dawn Of War-u ali ne znači da ove druge igre zaslužuju manje pažnje. Ako ne bude bilo nekih većih update-ova u budućnosti ovaj naslov će pasti jako brzo u zaborav što je velika šteta.

Uzdaćemo se u Imperatora i nadati se nečemu boljem u budućnosti. Do tada pozdravlja vas vaša ekipa sa EmuGlx-a!