Songs of Silence (2025)

Postoji nešto neodoljivo u ulozi vođe – onog što stoji iznad gomile i odlučuje ko će da zida, ko da ratuje, a ko da pravi drva od šume. Neki to zovu „komandovanje“, drugi „bog-kompleks“, ali za RTS veterane to je jednostavno – ponedeljak. Od Age of Empires do Total War epopeja, vođenje civilizacije od prašnjave kolibe do carstva bilo je oduvek ono što je činilo da tastature klikću dok kafa kipi na šporetu. E sad, tu na scenu stupa Songs of Silence, delo nemačkog studija Chimera Entertainment koji je odlučio da RTS žanr malo ispegla, ukrasi, pojednostavi i začini karticama, poteznim sistemom i auto-battler borbama. Zvuči kao recept za haos, ali čudo jedno – ne samo da ovaj sistem funkcioniše, već povremeno i zapeva. Samo na momente više zvuči kao karaoke verzija Heroes of Might and Magic nego punokrvni koncert.

Radnja Songs of Silence vodi igrača u svet u kojem misteriozna sila iliti „Silence“ proždire sve pred sobom. Dve kampanje, dve nacije, gomila frakcija i zavera, i jedno pitanje: da li će ovaj svet ponovo progovoriti, ili će utihnuti zauvek? Priča je podeljena u dva dela, svaka sa po pet poglavlja i služi kao vodič kroz sve mehanike igre. Novajlije će lako pohvatati konce dok će stari RTS lisci zadovoljno klimati glavom jer im igra dopušta da razmišljaju nekoliko poteza unapred. Za divno čudo – priča je iznenađujuće lepo napisana. Glasovna gluma je na visokom nivou, ton epike je tu, a atmosfera podseća na klasične Final Fantasy Tactics momente što nije slučajno, jer iza muzike stoji legendarni Hitoshi Sakimoto. Rezultat? Igra koja na momente deluje kao da bi mogla da se pušta u pozadini D&D kampanje. Taman dok se čeka onaj lik što uvek kasni jer je zaboravio figurice.

Glavna fora u Songs of Silence jeste to što RTS mehanike pakuje u potezni okvir i prepušta mnogo toga kartama. Postoje tri tipa kartica tj. tri stuba igre: Strategija, Regrutacija i Bitka. Strategijske karte služe da se grade zgrade, poprave resursi, ojačaju granice ili nabace magijski efekti. Regrutacione karte služe da se podižu nove jedinice, dok borbene kartice daju šansu da se u presudnim trenucima ispaljuju vatrene kugle, dozivaju pojačanja ili podiže moral vojske.
Sve to zvuči kao da je neko spojio Civilization, Slay the Spire i Heroes III u blenderu, dodao malo nemačke discipline i rekao: „Eto vam RTS za 2025.“ I ono što je najbolje u svemu tome je da sve ovo radi. Sistem ima svoj ritam, svoje male taktike, čak iako ne deluje duboko kao stariji rođaci, ume da bude zarazan. Na svetskoj mapi sve funkcioniše potezno. Armije imaju ograničen broj pokreta po potezu a ako ih potrošite pažljivo možete se čak i sakriti u šumu kao pravi Age of Mythology gerilac. Polovina poteza znači tiši pristup što znači da možete praviti zasede neprijateljima ili ih zaobići ako niste raspoloženi za gubitke.

Menadžment naselja i vojske odvija se u drugom sloju: tu se grade strukture, unapređuju heroji, regrutuju jedinice. Svaki heroj ima sopstveni špil magičnih karata koje može da koristi na mapi ili u borbi. Ovo deluje kao mnogo posla ali igra ga pametno tempira. Kampanja vas uči polako, kao stari mentor koji zna da se i generali moraju prvo naučiti da nose kacigu pre nego što komanduju. Sistem je pregledan, jednostavan i intuitivan što je i najveća pohvala i najveća zamerka u isto vreme. Kada se konačno zakrve dve armije, Songs of Silence prelazi u auto-battler mod. Dakle, gledate borbu, koristite kartice u pravom trenutku i nadate se da su vaše jedinice dovoljno pametne da ne potrče pravo u smrt. Borbe su lepe za oko, naročito uz fantastičnu muziku, ali… posle desetak sati, shvati se da u njima nema mnogo šta da se radi. Iskusni RTS veterani koji su navikli da mikro-menadžuju svaki piksel i komanduju kao Napoleon na kofeinu ovde će se osećati kao gledaoci. Može se ubrzati tempo, može se pauzirati bitka i možete bacati čini precizno ali posle nekog vremena igra počinje da se oseća kao gledanje reprize omiljene domaće serije. Znate ko će da pobedi ali svejedno mora da se odgleda do kraja u nadi da će mooožda biti drugačiji ishod.

To naravno ne znači da je sistem loš. Naprotiv, sve radi besprekorno – samo bi voleli da ima više dubine. U RTS terminima, Songs of Silence je više Warcraft III: Tower Defense nego Company of Heroes. Efikasno, lepo spakovano, ali ponekad – previše automatizovano. Još jedna zanimljivost (ili problem, zavisi koga pitate) je da nema diplomatije. Nema saveza, pregovora, trgovine ni onih trenutaka kad vas saveznik izda pet minuta pre pobede. Resursi se ne skupljaju dugoročno već se koriste kao jednokratna valuta. Ovo s jedne strane čini igru bržom i čistijom jer nema potrebe za excel tabelama i kalkulatorima. Sa druge strane, RTS puristi će podići obrvu i reći: „Pa gde je tu ono što igri daje poseban šmek?“ RTS bez resursa i trgovine je kao Command & Conquer bez “Unit ready!” – sve funkcioniše, ali magija je nestala.

Tu na scenu stupa Skirmish mod – do šest igrača, preko sto mapa, i beskrajno mnogo prilika da se sve to pretvori u haotični festival poteza. Ovde Songs of Silence pokazuje svoje pravo lice – sistem koji možda deluje plitko u kampanji i odjednom postaje živ i nepredvidiv kad se više ljudskih mozgova nađe na istom ekranu. To je ona stara RTS čarolija: „Šta ako napadnem levog suseda dok on napada desnog?“ Pre nego što trepnete, cela mapa gori a neko viče da mu je tastatura mokra od kafe. Ako postoji nešto što Songs of Silence izdvaja iz mora RTS klonova, to je umetnički dizajn. Art Nouveau stil sa ručno crtanim detaljima i raskošna paleta boja daju svakom ekranu izgled kao da je izložba u muzeju fantazije. Svaka scena, dijalog i bitka izgledaju kao ilustracija iz zaboravljene knjige bajki. U eri kada većina igara izgleda kao da je izašla iz istog Unreal 5 kalupa, ovo je pravo osveženje.